Почетна / Култура / 40. ФЕСТ Плашимо се да се све разуме

40. ФЕСТ Плашимо се да се све разуме

Пише Владислав Панов

Ни јубиларно, званично четрдесето издање београдског Филмског фестивала, није, осим сећања на минули рад и неке боље године, понудило ништа друго осим уобичајеног „ревијалног конзумирања филмског пресека претходне продукцијске године“

 

Недавно је на „РТС“-у, из „Трезора“, био емитован прилог из културе од пре двадесет пет година, у којем усред ондашњег снега, трамвајским шинама Булевара Револуције у правцу „Дома Синдиката“, где су се тада одржавале пројекције ФЕСТ-а, Пуриша Ђорђевић ламентира над бољим и славнијим прошлим временом фестовским. Славни домаћи режисер необичних и само њему разумљивих филмова (узгред, Пуриша је на овогодишњем ФЕСТ-у представио свој сасвим разумљиви документарац одговарајућег наслова „Плашим се да се све разуме“, о снимању опере Јиржија Менцла у Народном позоришту у Београду) је тада рекао да је ФЕСТ изгубио свој првобитни ексклузивитет и опредељење да буде место за све кинематографије, и „мале“ и „велике“ филмове, а са најславнијим именима из света филма као гостима. Као да је све то изговорио пре неки дан. Четврт века касније, дакле, замерка је иста.

„КОПИ – ПЕЈСТ“ КОНЦЕПЦИЈА

[restrictedarea]

Чак, ето, и за слављенички (мада слављења не беше), јубиларни (а ни јубилеја) ФЕСТ, четрдесети, са домишљато пригодном римском бројком на плакатима која може да значи и „екстравелико“, није био ништа другачији него свих ових протеклих година, па и деценија. Екстравелики је остао само онај први и потоњих неколико његових копија које су га некако довукле до осамдесетих година, од када траје стриктна „копи-пејст“ концепција. Изузетна прилика да се „храбри нови свет“, што беше оправдани слоган првог ФЕСТ-а, укорени у његову структуру и да се од примамљивог филмског „запада на истоку“ претвори у најпосебнији фестивал с ове стране океана, није искоришћена.
Време се променило и све некадашње за нас веома повољне геополитичке околности са њима. Иако су спољне драстично промењене околности утицале да ФЕСТ не оствари своје потенцијале, ипак је далеко већа кривица на онима који су га организаторско-селекторски наслеђивали од његових оригиналних и „храбром новом свету“ прикладних твораца. Једино у њему се никада нису десиле озбиљне промене, нити су се у његовом стваралачком тиму појавиле снаге које ће га покренути из учмалости. Његов концепт ревијалног одмотавања осамдесетак филмова у десетак дана, установљен још од првих ФЕСТ-ова, није модернизован, а нико од оних који су га преузимали од својих претходника није покушао да га постави на светској или барем европској фестивалској мапи као озбиљну прилику за такмичарски сусрет најјачих стваралачких имена светског филма. И зато, док сетно на овогодишњем ФЕСТ-у легенде светског филма које су некада посећивале наш ФЕСТ можемо да видимо само на старим фотографијама, ми из године у годину на наш фестивал успевамо да привучемо само анонимусе и оне нешто познатије или некада значајне који чине услугу овдашњим пријатељима када немају друга посла. Ту су и они дубоко зашли у године (ове године су то били Питер Богдановић и Јиржи Менцл, који су чак и отворили ФЕСТ), којима импонује да добијају безначајна признања за животна дела која у форми „Златног печата“ током сваког ФЕСТ-а додељује екипа „Музеја кинотеке“, и да тако бар негде, чак и овде, још једном буду важни.

ОПРАВДАНА ПАТЕТИКА
Отварајуће, свечане вечери, са све нашим покровитељским председником у публици, приказан је малени споменар-филм о протеклим деценијама овог фестивала. Са фотографијама из хола Центра „Саве“, на којима се, рецимо, виде овековечени у боље време ове земље и филмског фестивала њене престонице, рецимо, Марчело Мастројани, Софија Лорен, Катрин Денев, Бернардо Бертолучи, Роберт де Ниро, Џони Деп и многи други, од којих су данас многи заслужено постали легенде, комплетиране су оправдано патетичне успомене на „некад“. Тешко да ико може да пропусти да се упита да ли је ФЕСТ могао боље да преживи протекле деценије? Да ли је средовечност у којој тавори последњих година могла да буде последица узбудљивије и просперитетније младости? И, што је још важније, како и шта ваља чинити даље? Докле ће ФЕСТ бити ревија филмова која се дешава између „Синеманија“ и ревија ауторских филмова (иако је управо он био и остао и једно и друго, а боље), снабдеван дистрибутерско-добротворним копијама филмова углавном одавно по свету одгледаних или премијерно приказаних на „важнијим“ местима?
Можда је, додуше, то његов велики концепт с којим преживљава и вуче се из године у годину. Можда му промене не би годиле. Организатори тврде да су сваке године у плусу, да публика остаје верна фестивалу и да се „обарају рекорди“ у продаји улазница. За четрдесет лета, тако, званично, ФЕСТ је приказао скоро четири хиљаде филмова које је видело близу четири милиона људи. Иако звучи моћно и за сваки респект, није несувисло упитати се да ли је то довољно добро, и да ли може, и да ли би требало боље? То је непознаница с којом улазимо и у пету деценију постојања нашег фестивала. Мада, заправо, могуће је да је проблем управо у томе што је то и даље само наш фестивал. Никад није покушао да буде и нешто шире, макар европско. Чак ни у овој протеклој, демократској и проевропејској деценији, делећи судбину Србије, он је остао паланачка манифестација за забаву плебса и „елите“, филмофила и потпуних дудука за покретне сличице, богатих и сиромашних, младих и старих, које све тај мрак ФЕСТ-овских сала на кратко ставља у исту раван и чини да на трен забораве све што би требало да забораве. И то је довољно. Гламур, звезде и награде које цени свет остављамо за неко друго време, па вероватно и за неке друге људе. Мора бити за оне „екстравелике“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *