05. март – „НИШТА” ПЛАЋАМО ТЕРИТОРИЈОМ

Није тешко дати одговор на питање „шта Србија добија кандидатуром за чланство у ЕУ”. Србија кандидатуром не добија ништа, а то ништа плаћа ценом коју ниједна озбиљна и слободна држава никада и нигде не би прихватила, рекао је потпредседник ДСС Милош Јовановић у изјави за “Политику”
Зашто кандидатура не представља ништа? Прво, зато што је реч о чисто формалном статусу у ком земља може да проведе и више од деценије као што то показује пример Турске. Друго, зато што статус кандидата ништа не мења када су у питању претприступни фондови ЕУ. Сума од око 200 милиона евра, која на годишњем нивоу стоји Србији на располагању у оквиру ИПА фондова (што иначе новчано представља пет озбиљнијих фудбалских трансфера), неће се мењати до 2014. године. Од 2014. године предвиђено је да се та помоћ, од које највише користи има заправо неколико београдских невладиних организација, а не српска привреда и грађани, незнатно повећа (од 5 до 10 одсто). Треће, кандидатура не представља ништа зато што се ЕУ не може више посматрати као зона економског просперитета. Економско стање у њеним државама чланицама, од Грчке до Португала, као и општа надолазећа рецесија о томе довољно сведоче.
То „ништа” Србија, међутим, плаћа највишом могућом ценом – сопственом територијом. Наш европски пут је условљен одрицањем од наше јужне покрајине и несувисле реченице актуелног председника републике о „победи политике и Косово и Европа” то не могу сакрити. Јасно је да је актуелна власт „европски пут” Србије платила успостављањем добросуседских односа са сецесионистичким Косовом и његовим поступним признавањем. Прихватање да Косово и Метохија као „Косова” самостално наступа на регионалним скуповима само је последње у низу недела која потврђују ту нечасну трговину. Проблем оваквог пута је међутим далекосежније природе јер држава која не брани сопствене границе утире пут даљем распарчавању. Тако смо сасвим логично након пуштања Косова и Метохије низ воду од стране актуелне власти добили противуставни статут Војводине, затим отворене захтеве за аутономијом Рашке области и коначно, отварање питања Влашке мањине и њених права у Србији.
Због свега наведеног, европски пут за Србију не представља пут просперитета већ искључиво пут даље дестабилизације земље, несигурне будућности и општег осиромашења. Крајње је време да се Србија без комплекса и страха усредсреди на сопствене интересе и сарађује са целим светом на основу чистог рачуна. Само јој пут политичке и војне неутралности то може обезбедити.