„Жућко – више од игре“

Пише Владислав Панов

Недавна премијера спортске играно-документарне биографске драме о нашем легендарном кошаркашу Радивоју Кораћу је поред евоцирања успомена на чудесни лик и дело овог човека била прилика да још једном сагледамо све благодети новог и напредног постјугословенског друштва и његових „вредности“…

Скоро у исто време када се пред нашом биоскопском публиком појавио дуго најављивани играно-документарни филм о нашем чувеном кошаркашу Радивоју Кораћу, у Нишу је била у току финална борба за титулу домаћег купа који носи име овог незаборавног спортисте. Данашња младост, међутим, која је пратила „своје“ екипе и звезде, у Ниш није отишла у част Кораћу о коме вероватно не зна ништа, нити је то много занима. Мало је вероватно да је то учинила и због својих тимова. Отишли су „у провод“ – дивљање и међусобно обрачунавање, који су одавно постали најзначајнији део тог „провода“.
У време Радивоја Кораћа тога није било. Отуд је појава филма о његовом лику и делу призор „као с Марса пао“. Његова елеганција под кошевима и отменост, мирноћа и морална супериорност у приватном животу су далеко ван свих поимања деградираног света у којем живимо данас. Уместо навијања и праве љубави према спорту с трибина се чују псовке, а ван терена се кад год је то могуће комуницира насиљем. Овом последњом приликом, ето, десило се то у име Радивоја Кораћа! Његов је лик далек и нестваран као и морални назори његовог времена с којима се наше доба одавно опростило или „ослободило“, како се то говори са Запада. Како би Кораћ изгледао данашњој индустрији спорта и насиља, тешко је замислити. Човек коме не признају изузетност само под обручима већ и вансеријски интелектуални капацитет, који је био пријатељ и инспирација не само колегама већ и државницима и најугледнијим интелектуалцима, данас би највероватније био веома тужан и разочаран. Ко зна да ли би нас разумео?
С друге стране, ипак, могао би бар да буде задовољан публиком коју је филм о њему успео да привуче. У Београд су се сјатили његови савременици из свих крајева бивше, његове, Југославије. Показао је још једном да су таленат и душевна снага спортске иконе у коју се заслужено у међувремену претворио победивши заборав и пролазност, помиритељ и разарач свих предрасуда. У Београд, на премијеру „Жућка – више од игре“, дошло се из пијетета и без обзира на припадност новим, (не)пријатељским државицама насталим на згаришту Жућкове отаџбине. У филму који је спој играног и документарног материјала сви који су живели у „Жућковом времену“ имали су велико оправдање да осете у међувремену презрену југоносталгију. Било је то боље време за многе, па и за нашу кошарку која је са Жућком почела да зарађује и гради супериорност у светским размерама, а успела је да с новим, демократским, капиталистичким системом проћерда све. Остале су успомене. Лепо сложене у дебитантском филму Гордана Матића који је одавно завршен пошто је, да тако кажемо, спортску премијеру доживео још у августу прошле године на Европском шампионату у Литванији, на којем су Кораћеви следбеници поново дубоко разочарали нацију изгубивши чак и утакмицу за седмо место. И то би свакако Кораћу, да може да нас види, било непојмљиво.

[restrictedarea]

Матићев филм је, у међувремену, припремљен за редовну биоскопску дистрибуцију, и то не само по Србији и околним државама већ је откупљен и за нека даља европска тржишта. Најављено је да ће током јесени бити доступан и телевизијским гледаоцима као троделна телевизијска серија.
С обзиром на то да је урађен у полудокументаристичкој форми, филм о леворукој риђокосој легенди југобаскета, настрадалој у саобраћајној несрећи код Сарајева 1969. године, има потенцијал да у очима публике засени чак и феномен у који се претворила филмско-телевизијска сага о легендама нашег фудбала, чију је причу о одласку на прво Светско првенство оживео филм „Монтевидео, бог те видео“. Спорт је, као и у многим другим сегментима нашег друштва, спасао образ и материјални опстанак и једног дела српске филмске продукције. Заиста, спорт је код нас много више од игре.

______________

„ Жућко – више од игре“

Филм режисера Гордана Матића „Жућко – више од игре“ ће да омогући старијима да се подсете, а млађима да сазнају како се живело у Београду и Југославији после Другог светског рата и како је кошарка почела да постаје ово што је данас. О Радивоју Кораћу говоре његова мајка Зага, брат Ђорђе, некадашњи саиграчи, тренери, пријатељи и противници – Бора Станковић, Јосип Ђерђа, Слободан Гордић, Немања Ђурић, Драгутин Чермак, Ранко и Зага Жеравица, Владимир Цветковић, Педро Ферандиз, Ђузепе Стефанели и други. Филм прати Кораћа од раног детињства, када је са мајком и млађим братом прво избегао депортовање у концентрациони логор у Пољској, а затим и стрељање у очевом родном селу у Лици. Затим су описани: његов први сусрет са кошарком 1950. године, урођени таленат, страст према кошарци, први трофеји освојени са ОКК Београдом, игре за репрезентацију Југославије, од прве (сребрне) медаље на ЕП у Београду 1961. године, до пласмана у финале Олимпијских игара у Мексику 1968. године.
“Први доминантан играч у Европи“, „прва права медијска личност из кошарке“, „машина за давање кошева“, „креативац који је увек налазио решење за директног противника“, „играч којег је било немогуће чувати“ – то су само неке од реченица којима га у филму описују непосредни сведоци „Жућкове ере“.
Паралелно са спортском одвија се дирљива људска прича са београдских „малих терена“, улица, ћошкова, журки по становима, где је Радивој Кораћ ширином своје личности, интелигенцијом и надасве благом појавом такође имао огроман утицај. Он је, рецимо, својевремено био познат као човек који је у Београд донео прву сингл плочу „Битлса“. Кораћ је са гостовања ОКК Београда и репрезентације широм света доносио и другу популарну музику, књиге, модне детаље, чак је имао и своју музичку емисију на „Радио Београду“. Кораћа ван терена глуми Владимир Алексић, а мање улоге у овом филму остварили су Катарина Радивојевић, Воја Брајовић (као председник Тито, који после медаље на ЕП 1961. године наређује да се играчима купи савременија опрема, да се набаве стаклене табле и да се изгради прва кошаркашка дворана, пошто се до тада тренирало и играло напољу), Тихомир Станић (као наш нобеловац Иво Андрић који је надахнут Кораћевом игром постао одушевљен кошарком, па је о њој и писао), Тамара Крцуновић… Наратори документарног дела су кошаркаше звезде Александар Саша Ђорђевић и Миленко Тепић.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *