Почетна / Култура / Живан Сарамандић (1939-2012): Сведочанство о времену које би да нам отму

Живан Сарамандић (1939-2012): Сведочанство о времену које би да нам отму

Пише Мара Кнежевић Керн

Међу великанима који су обележили културни простор минулог века остаће забележено име Живана Сарамандића – човека који је својом харизмом приближио оперу народу, а својим људским квалитетима надвисио епоху

 

Живан Сарамандић је отишао у тренутку спуштања завесе над једним веком – трагичним и на свој начин узбудљивим, у којем су његов темперамент и наглашено осећање за правду могли да дође до пуног изражаја. Када је новинар „Печата“ започео разговор са Живаном (августа 2010), он је узвикнуо нестрпљиво: „Питај ме о чему хоћеш, и слободно запиши… свака записана успомена има вредност крајпуташа, она је сведочанство о времену које би да нам отму“.
Један од значајнијих крајпуташа у његовој каријери био је боравак у „Метрополитену“: „Када сам 1996. године отишао у Њујорк, на аудицију код Боба Ломбардија, он ми је организовао концерт у ‘Метрополитену’. Чим је чуо мој глас, узвикнуо је: ‘Где је овај лудак био до сада!?’ Прогласили су ме за месију одржавања технике ‘di petto’. То је веома стара и тешка техника, која се данас ретко примењује, а примењивали су је Карузо, Франко и делом Павароти“.
У приватном животу је био изузетно скроман и спреман да заштити оне којима је његова помоћ била потребна: „Ми Сарамандићи смо својеглави: стриц ми је био у заробљеништву као официр југословенске војске, али се тамо изјаснио као комуниста. То је могло да га кошта главе – затуцани српски официри хтели су да га линчују. Изведу га на линч, а Швабе га спасу… Мој комунизам је од моје мајке, која је имала осећање за социјалну правду. Због ње сам седам пута вратио стан који ми је друштво понудило; мајка би сваки пут рекла: ‘Немој сине, људи лоше живе – има коме је потребније’. Ми смо после рата живели као подстанари; мајка је продавала карте у биоскопу и сиротињу пуштала бесплатно – била је невероватна жена! Можда и због тога немам никакав однос према новцу и приватној својини – возим кршеве од аутомобила целог живота“.
С пијететом је говорио о генерацији бораца НОБ-а, сахрањиваних „уз букву“, и саосећао са преживелима који присуствују безочном прекрајању историје и затирању националног корена. Поробљавање простора на којем су живели југословенски народи било је за Сарамандића трауматично искуство. Дочекивао је избегле Србе из Крајине, Босне, са Косова… а Београђане је окупљао у „Руском дому“, делећи с њима очајање и веру у Русију која нас „неће издати“: „Руски народ је направио највеличанственији подвиг у историји. Зашто нису Енглези направили револуцију, уместо што су све време експлоатисали друге? Руски народ има невиђене моралне потенцијале, очигледно да тај елемент православља даје неку подлогу, носи неки нагон“.
Тај словенски нагон га је непогрешиво водио кроз живот и до задњег тренутка држао у уверењу да „светска револуција тек почиње“. Живан се са супругом 1999. године вратио у Србију, иако су му била отворена врата најугледнијих оперских кућа у свету. „Нисам хтео да певам у Бечкој опери, одбио сам понуду римске и напуљске опере. Нисам хтео да певам ни код Немаца – што да идем да певам код њих када су ми убили оца?… За време бомбардовања Милка и ја смо били у Београду и певали у ‘Народном музеју’.“
Када су се „демократске“ градске власти намерачиле на плато поред позоришта, намењен за изградњу опере, он је с пројектима обилазио градске оце, потписивао петиције са групом часних људи из архитектонске струке, настојећи да омете вандалски наум. Била је то његова последња битка за Београд и својеврстан аманет Београђанима да заштите свој град док не дође неко срећније време.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *