Почетна / Колумне / Зимски видокруг

Зимски видокруг

Пише Милован Данојлић

Део наше елите умишља да је освојио монопол на интернационалистичка осећања и убеђења, а да смо ми, који не певамо у том хору, лишени чула за свељудску солидарност. Интернационализам се код нас гради у отпору према националној припадности; он је сиромашке, полемичке природе. Истргнут из родног тла, лебди у празнини, надут од своје еманципованости. Биће, ипак, да разумевање света почиње од посебне пријемчивости за родно поднебље, за језик и судбину одређене народне заједнице

 

Од Светог Николе до Светог Саве година се отвори према надземаљском и оностраном. Студен учвршћује геометријску чистоту облика и преџивотну јаловост тла. Небо, изнутра осветљен костур грудног коша, дрхтури међу сазвежђима. Празници и крсне славе учине да се по кућама припитоми оно што је далеко и недокучиво. Наша памет, намучена питањем почетка и краја, за часак одахне од узалудних напора. Празнична храна и пиће одобровољују свест. Нездрава знатижеља нас је завела у беспуће; обреди нас враћају бољим могућностима разумевања и доживљавања, безболним решењима завештаним од предака. Ми живимо у мерљивом и видљивом; безмерје је сатанска подвала. „Свет је почео не у времену, него са временом.“ Не сећам се где сам то прочитао; памтим доживљено олакшање. Простор, време, и све остале димензије, изишли су из једног даха, једне речи, или, ако више волите, из Big Banga, и то се после разбило у планете и звезде, хидроцентрале и романе, у државе и нације, у концлогоре и финансијске кризе… Наша јадна памет би све то да домисли и надмаши, да похвата крајеве и конце; делић би да ликује над недогледном целином…Ум је узрочник и жртва загонетке коју је себи поставио, плод самомучилачког усмерења. Трзаји према недостижним врховима завршавају се ломовима и непрестаним падовима у празнину. Зимски благдани нас, привремено, претварају у децу. Постоји блаженство неразумевања.

*
Сваки народ (и сваки појединац) твори слику Бога према својој душевности и обличју. Потомци пагана, ми нашу везу са Творцем најлакше одржавамо  преко небеских заступника рођених на земљи. Кад се обраћамо Богородици и кућним свецима, осећамо да нас неко слуша.[с4] [restrictedarea]

*
Слаб сам верник, не доликује ми да друге упућујем у оно што ми самом није до краја јасно. Једва ако се мало разликујем од атеиста и агностика; међу неверујућима наилазим на часне и племените људе. Не признавајући Свевишњег, они у животној пракси поштују његове налоге и заповести. По чему је положај нас, практикујућих, друкчији од њиховог? По томе што смо се, крштењем, пријавили за излазак на завршни испит, што не значи да нам је обезбеђена прелазна оцена. Можда се, тамо, формално безбожништво  неће узимати одвећ озбиљно. Какву тежину, пред врховним судом, могу имати залутања наше убоге главе?

*
Начела људске свеупућености, једнакости, трпељивости и љубави према ближњима истакнута су у оба дела Писма, а код Еклезијасте и Светог Павла прелазе у песничке узлете. Маркс је тим начелима придодао зачин класне мржње. Завист је лош помагач у сузбијању зла и неправде. Завидећи просташтву и похлепи, распирујем их и увећавам. У великом Ларусовом Речнику пословица има и српских. Међу њима је једна које нема код Вука: „Новац и ђаво не мирују“. Садашња криза показује у шта се стиже под њиховим здруженим вођством.

*
Пролазио сам кроз свакојаке моралне, душевне, политичке и верске кризе; ово мало, што данас јесам, збир је тих ломова и промена, залетања и одустајања. Да бих се одржао усправан и целовит, наметао сам себи ограничења и забране; неке од њих су се усталиле. Будући писац, био сам одвећ заокупљен собом, и тај сам порок искупљивао самокритичношћу и иронијом. Тамо где хумор баци трачак свог виђења ствари, збивања и појаве губе део заглупљујуће озбиљности. Ташти људи не подносе подсмех. Они не умеју да се насмеју од срца; вилице су им се укочиле од важности.

*
Једна од забрана коју сам пронео кроз други део живота у вези је са вегетаријанством. Управо се навршава четрдесет година откако сам се определио за њ. Одлука ме је и самог изненадила, донео сам је у вожњи. Ауто је пролазио кроз село Бован, негде у залеђу Алексинца. Као невозач и сувозач, обичавао сам да водим дуге, полугласне монологе на које пријатељица, за воланом, није обраћала пажњу. Смотривши краву на стрмом пашњаку, укључих је у свој аутоматски текст:
„И сад замисли, приђеш јој, одостраг, одсечеш шницлу са бутине, колико за један оброк, и онда јој ставиш завој, да рана зарасте. И тако се служиш, кад год ти затреба. На крају јој уграде дрвену штулу па нахрамљује, по ливади, као Вук Караџић. Од овог часа, више не једем месо“.
„Шта рече?“, упита ме жена.
„Ништа, постао сам вегетаријанац.“

*
Материјалне тешкоће, ако нису превелике, добар су противотров за метафизичку тескобу. У сукобу између глади и Spleena[с5] , побеђује глад. Годинама сам био задовољан сваки пут кад бих ваљано ручао.

*
Они који, гласно или прећутно, релативизују појмове родољубља и издаје, требало би да прочитају „Историју јеврејских ратова“ Јосифа Флавија (37-100), као и роман „Црна Гора“ Милована Ђиласа (1911-1995). Оба писца, на различите начине, показују да мерила практичног ума иду у прилог сарадње с окупатором. Голи живот је, на први поглед, важнији од самопоштовања; жив човек ће се, накнадно, можда изборити за част, а мртав је заувек испао из игре. А управо за те надживотне вредности Јосифови саплеменици, опкољени у тврђави, одлучују да листом изгину. Јосиф им се није придружио. Они су себе осудили на смрт, а он, на бешчашће постојања и на писање „Историје“. Непомирљивост између чувања живота по сваку цену, и чувања образа, у Ђиласову роману заоштравају мајка и сестра осуђеника на смрт коме је дата могућност да, по цену подлости и издаје, извуче живу главу. Две несрећне жене би сина (и брата) да упуте и на једно и на друго, на компромис са окупатором и на очување личне части, и говорећи сад једно, сад друго, упадају у мрежу трагикомичних противречности. На крају, из мајчиних груди провали вековна предачка заклетва: Све, све, али образ чувај!

*
Део наше елите умишља да је освојио монопол на интернационалистичка осећања и убеђења, а да смо ми, који не певамо у том хору, лишени чула за свељудску солидарност. Интернационализам се код нас гради у отпору према националној припадности; он је сиромашке, полемичке природе. Истргнут из родног тла, лебди у празнини, надут од своје еманципованости. Биће, ипак, да разумевање света почиње од посебне пријемчивости за родно поднебље, за језик и судбину одређене народне заједнице. Како да доживим лепоту различитости ако ми је основни идентитет мутан и неразвијен? Без сокова које лучи ужа национална припадност, мој интернационализам се своди на апстракцију и беживотни провинцијски идеал.

*
Нација, без државе, дође као променадни концерт бескућника и потукача. Ту невољу с посебном јачином данас осећамо. Васко Попа ми је говорио: „Нема поезије без озбиљне и јаке државе“. Чврст друштвени оквир даје подстицај стваралаштву и духовној надградњи; и недемократска држава боља је од никакве, разграђене и разграничене. Изван структурисаног поретка од уметности остаје фолклор, усмено приповедање и лелекање. Наша епска поезија је, између осталог, продоран вапај за државом, немањићком, у којој би певач стајао на дну друштвене лествице. Не мари, био би у својој кући. Уметничко дело, и кад се опире владајућем поретку, напаја се његовом енергијом. Држава му помаже да постигне своју смештеност и оправданост.

*
У Инсбруку, главном граду Тирола, Удружење српске православне омладине издаје часопис Спој. Последњи број, посвећен одбрани ћирилице, пренео је и један мој текст. Тако сам сазнао за активност наших младих сународника у Аустрији. Било би природније, и потребније, да се оваква кампања води у Чачку, Ваљеву, Пироту или Неготину. У тежњи да изиђе у свет, наша младеж је почела губити тло испод ногу. Такмичари у емисији „Слагалица“ упорно изговарају ћирилска слова по моделу абецеде (бе, ве, ге), иако их водитељке враћају на правилан изговор. А млади који су изишли у Европу, па су стигли чак до Инсбрука, осетивши угроженост свог бића, враћају се ћирилици као једном од извора наше самобитности.
Можда је, у овом случају, и положај Инсбрука допринео буђењу свести о пореклу. Град се налази на надморској висини од 574 метра, што отвара видике према прошлости и будућности. Или, што рече Владика у свом горском спеву:
„Ко на брдо ак’ и мало стоји
Више види но онај под брдом“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Hvala Vam… Uvek se valja podsecati, kakva je velika odgovornost ‘ucitelja’, i da takvim teznjama treba pristupati sa krajnjim oprezom ?! No, to ne znaci, da i kao neuki, razmenimo po koju misao ?! Kod „internacionalizma“, zar se ne moze primeniti jedno drevno pravilo, da je licemer onaj, koji preziruci vlastito ( koje bi trebao da poznaje) – hvali tudje ( a koje ili ne poznaje dovoljno ili samo umislja da ga zna ) ?! Pa kakva je onda korist od takvih, u sustini laznih „internacionalaca“ ( ili ‘univerzalaca’) ?! Zar polaganje nade na takve jadnike, nije – promasena investicija, koje ce ubrati svoj zao plod – kao i obicno, najcesce u nevreme ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *