Почетна / Друштво / Железара Смедерево: А сад адио

Железара Смедерево: А сад адио

Пише Наташа Јовановић

Америчка челична корпорација „Ју-Ес-Стил“, по свему судећи,  није отишла из Србије због глобалне светске кризе, него због чињенице да је смедеревска железара постала исто што и Влада Србије: потрошена роба

 

Све је почело недавно када је страно руководство компаније „Ју-Ес-Стил“ после вишегодишњих титанске борбе са, како је обзнанило, далеко надмоћнијом економском кризом, одлучило да спусти оружје и саопшти јавности да спрема кофере за одлазак. Радници су најпре обавештени да ће прва мера власника из Питсбурга да буде скраћење радне недеље за један дан и, у складу са тим, смањење плате за 40 одсто. У Смедереву почиње да се говорка да менаџмент спрема  одлуку о гашењу обе пећи. Ништа неочекивано, ако се зна да је једна од две високе пећи већ стављена у тихи режим рада, што се десило и почетком 2009. године, када је примарна производња привремено обустављена на шест месеци. За 5.500 радника, али и оне који индиректно зависе од овог предузећа настају дани црних слутњи.

КОПЕРНИКАНСКИ ОБРТ
И онда се дешава коперникански обрт. Влада Србије с компанијом „Ју-Ес-Стил“ потписује уговор о преузимању смедеревске железаре за један долар. Уговор потписују премијер Мирко Цветковић и потпредседник „Ју-Ес-Стила“ за Европу Дејвид Ринтул. За ту прилику државни секретар у Министарству за финансије Душан Никезић, син Звонимира Никезића, власника консултантске фирме ЦЕС „Мекон“, у којој је премијер Цветковић некад био запослен, изјављује „Идеја је да држава премости кризни период“.
Да ли је америчка компанија напустила Србију због економске кризе или вођена другим интересима? Колико је Влада Србије отписала дугова америчкој компанији у замену за један долар? Зашто сраман купопродајни уговор највеће српске железаре никада није дат јавности на увид и да ли би његово обнародовање објаснило неочекивани одлазак пријатеља из Америке?
Требало би рећи да америчка челична корпорација „Ју-Ес-Стил“, по свему судећи,  није отишла из Србије због глобалне светске кризе, него због чињенице да је смедеревска железара постала исто што и Влада Србије: потрошена роба. Званичан став америчке корпорације да мора да оде из Србије јер кинески гигант диктира нова тржишта, апсолутна је бесмислица. Али пре свега „Ју-Ес-Стил“  корпорација, синоним америчке државе и њене глобалне моћи, никада и нигде није постојала искључиво као произвођач челика. Заправо реч је о стратешкој компанији која ради оно што Амерички конгрес говори. Ако, дакле Србија више није предмет америчких интереса јер је осакаћена, разоружана (док је трајало топљење српског наоружања радила је бар једна пећ), очерупана и бесперспективна, онда нема ни потребе да „Ју-Ес-Стил“  у њој и остане. Знајући све ово америчка компанија је унапред припремила одговарајући изговор, мада јој ни он није био нужан, зато што је купопродајни уговор није на то обавезивао. Американци, стога, могу мирно да напусте Србију. Једини сигурни подсетник да су некада били ту је име Владана Михаиловића, виђеног као човека који ће највероватније управљати смедеревском железаром. Реч је, наиме, о главном менаџеру примарне производње у железари „Грејт лејкс воркс“ у САД-у. На ту дужност ступио је пре годину дана. Тачније, 1. јануара 2011. године, са места извршног директора производње „Ју-Ес-Стила Србија“, и од тада је одговоран за производњу гвожђа и челика у фабрици недалеко од Детроита. Али шта Американци остављају иза себе осим америчког менаџера српског порекла?

ЖЕЛЕЗАРА – ПРВИ  ПУТ

[restrictedarea]

„Што посејеш, то пожањеш“, каже наш народ.
Када се под налетом дивљачке, либерално-капиталистичке диктатуре нашао и „Сартид“ (железара је комплекс величине просечног града у Србији), нико од лажних демократа није рачунао да ће падом смедеревске железаре пасти не само планиране жртве, већ и сам режим.
Све је почело на  150. седници Владе Републике Србије 23. јануара 2003. године, када су Бошко Ристић, тада председник Законодавног одбора,  и министар приватизације Александар Влаховић известили да је „Ју-Ес-Стил“, потенцијални купац „Сартида“, најбољи понуђач, фирма са искуством у поступку реструктурирања широм Европе.  Закаснело питање на које Влаховић до дан-данас није дао одговор, јесте откуда толике референце једне фирме која је основана тек 15  дана касније
(6. фебруара 2003)  и на коју је заправо „Ју-Ес-Стил“ мислио? Како год, али продаја је већ била спремљена, а купац унапред познат.
Вредност „Сартида“ умањена је најмање  20 пута. Још у време Слободана Милошевића Влада је на челу са Мирком Марјановићем преговарала о могућности продаје 51 одсто капитала ове фирме Аустријанцима за 360 милиона долара, уз обавезу прихватања свих дугова „Сартида“, а нешто касније концерн „Вест алпине“ из Аустрије извршио је процену вредности на износ од 430 милиона долара. У прилог правој вредности железаре најбоље говори податак да само фабрика „Бели лимови“ из Шапца вреди око 120 милиона долара, „Компанија за управљање слободном зоном“ 80, а земљиште на којем се налазе ових шест предузећа преко 200 милиона евра. Исто је потврдио и нови власник који је после штрајка радника 2003. године предочио да дневни бруто губитак износи 800.000 долара, а да му је дневна нето измакла корист 220.000  долара, што ће рећи да је купац за само четири месеца рада повратио цео износ за „Сартид“. Радници су октобра 2003. године јавно изнели податак да је „Ју-Ес-Стил“ продао 120.000 тона лимова по цени од 21 милион долара.

РАД СРПСКИХ МИСИОНАРА
Како су Американци хтели фирму, али без дугова и јавног тендера, а држава са 41 одсто капитала фирме није била већински власник, као решење наметнула се идеја да се некадашњи гигант гурне у стечај и прода методом директне нагодбе.
После отварања није ажурирана књиговодствена вредност, састављен почетни биланс, нити образована стечајна маса, а занимљиво је и да су за два зависна предузећа „Сартида“ стечајни поступци отворени тек после извршене продаје! Колико је стечај заиста био релевантан говори и чињеница да у судским регистрима „Сартид“ а.д. није уписана назнака да је под стечајем, па ће као предузеће за прераду и продају челика да буде и продат. И откуд Влада доноси одлуке о продаји када је судски поступак у току, а судови су у Србији „независни“?
Но, све везано за „Ју-Ес-Стил“, упркос побројаним чињеницама с којима су сви у политичком естаблишменту ( па чак и они који нису директно учествовали у послу са Американцима) били упознати, ова компанија уживала је највеће поверење, како медија, тако и људи са власти. О томе, у својој студији о „Сартиду“, Слободан Антонић каже: „Ето, тако мисионарски део антилибералног картела обавља своју функцију. „Сартид“ и Железара гледају online casino се искључиво очима њихових нових власника. Аргументи који се у вези „Сартида“ износе искључиво су они који иду у прилог „Ју-Ес-Стилу“, никако не и држави Србији или овдашњем становништву. Тако и српски мисионари, реформатори или бизнисмени показују да су само део „нове глобалне елите“, у коју, по Лашу (1996: 10), спадају „не само корпорацијски менаџери, већ и све професије које производе и манипулишу информацијама“. Та нова елита је и у Србији, као и другде у свету, на страни не сопственог друштва, већ глобалних економских и политичких сила. Гледајући деловање мисионарске интелигенције у Србији и, уопште, целог антилибералног картела у случају „Сартид“, све што се може закључити јесте то да је Лашова „побуна елита“ у Србији у потпуности успела.“
Тако је држава 2003. године први пут на себе преузела апсолутно све дугове железаре. Због тога данас формално предузеће које је у стечају „Сартид“ а.д. из Смедерева има неизмирене пореске обавезе према буџету од 5,5 милијарди динара, што је приближно око 550 милиона евра.

ЖЕЛЕЗАРА – ДРУГИ ПУТ
„Железара нема никаквих задужења и кредита према банкама“, рекао је премијер Мирко Цветковић 2012. године.
О стању компаније коју нам Американци препуштају за један долар указују званични подаци из финансијског извештаја који је објављен у бази података АПР. Губитак „Ју-Ес-Стила“ у 2011. години још увек није исказан, док су губици у 2010. години званично износили 15 милијарди динара или 150 милиона евра, а у 2009. години били су 14,6 милијарди, односно 146 милиона евра!
С друге стране, познато је да је само по основу еколошких такси (2008-2011) држава Американцима отписала више од 400 милиона динара, колико је требало да се слије у буџет, таксе за коришћење обала Дунава у пословне сврхе са 100 динара смањене су на 0,5 динара по квадратном метру, смањена је еко-такса, а цена струје није повећавана како би се изашло у сусрет потребама компаније.
Али вратимо се на један долар којим је Влада Србије званично поново купила смедеревску железару. Он је вредан 100 милиона долара годишњег издвајања из буџета. Неке, пак, рачунице говоре да је реч о већој цифри, јер ће само за трошкове плата радника држава месечно морати да издвоји 200 милиона динара, годишње 240 милиона евра. Цветковић је изјавио да је Влада била пред тешким избором и да је изабрала преузимање железаре и тражење стратешког партнера. Друга могућност је била да та компанија престане да ради и да 5.400 људи остане без посла, истакао је премијер и додао да Влада не намерава да буде власник железаре и управља тим предузећем, већ да што пре нађе купца за њу.
Ако се подсетимо својевремено изречених хвала Бориса Тадића на рачун „Ју-Ес-Стила“ да је то добар пример како треба да се иде напред, те да је „присуство овако добре компаније у Србији сигнал и другим компанијама да треба да улажу у Србију“, није тешко закључити да су Американци својим одласком (томе би требало додати грчки потез напуштања „Телекома“) сигнализирали страним компанијама у којој мери треба да улажу у нашу земљу. И да ће потрага за новим инвеститорима, у најмању руку, ићи тешко и трајати дуго.
Без одговора остало је питање да ли ће и колико дуго ММФ, уколико Србија не нађе стратешког партнера, да толерише буџетско субвенционисање овог предузећа.
Коначно да ли је изнуђена политика Бориса Тадића, која тежи да се престави у светлу социјалне одговорности, предизборни трик? Да ли ће по окончању избора неко ипак ставити катанац на смедеревску железару, жмурећи над подацима „Светске банке“ који говоре да је, упркос свему, железара у Смедереву највећи извозник који има учешће од 13 одсто у укупном извозу Србије? Оно што је извесно је да се овде ништа неће догодити док не прођу избори и док се не заврши утакмица око формирања Владе.

_________________

Кофери празни или са златом?

Злато у вредности од пола милиона долара и златан накит вредан 100.000 долара, власништво фирме „Метал хемикал корпорејшн“, чији је оснивач „Југометал“, односно стечајна маса „Сартид“, никада није евидентирано у књиговодству стечајне масе „Сартида“.  Ово злато је после увођења санкција положено у депозит Владе  УСА у Лос Анђелесу. Тим поводом је у два наврата стечајни управник Бранислав Игњатовић два пута боравио у Америци, а по његовом  усменом налогу део вредности је пребачен у Њу Џерси. Злато никада није враћено у Србију.

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. JA stolarski zanatlija dobi posao kod Ise Jovanovića člana vlade
    Srbije šesdesetih,politiranje starog nameštaja popravku stolarije
    sve to lićno Isa plaćao direktno na ruke.Normalno da je bilo i
    razgovora a on Banaćanin a ja Zapadno Sremac i on jednog mometa
    reče:Znaš tišljeru onaj lala Veselinov traži da Srbija gradi
    željezaru u Smederevu zamisli tišljer uništićeno vosarski kraj i
    ja sam lali rekao GRADI LALO PEKMEZARU našta prisutni se nasmeša
    i dobismo željzaru umesto pekmezare. Pametan je bio Drug Isa.




    0



    0
  2. A znate li vi da Ameri uopste nisu placali porez Srbiji,nego Holandiji?Tamo su registrovani i svi koji hoce da utaje porez maticnoj drzavi,odlaze u Holandiju i tamo se registruju.Kad se samo jos setim da je buzasto zeljezara prodana,dodje mi da povracam.Kako su samo petooktobarci opljackali Srbiju,toga narod nije ni svestan,ali cuce se,mozda vec posle izbora.




    0



    0
  3. Znali su DOSOVCI injihovi eksperti Labus i G 17 Kolesar, Pitić
    Vlahović i Zoran Đinđić ta grupa je uništila srpske banke i
    privredne organizacije.Sloveci nisu slušali Soroša već su
    akcije podelili po godišnjoj dobi akcionara mladi zaposleni
    dobili su najmanji procenat a stariji veći prema uloženom radu.
    U srbiji jedan mali deo građana dobio je milionski deo akcija.
    To je dosovska ekspertska grupa uradila.Građani Srbije treba
    da znaju i odluče za koga će glasati,karte su na stolu nemojmo
    pogrešno glasati.




    0



    0
  4. РАФИНЕРИЈСКА САГА ЈОШ ТРАЈЕ?

    Пишући своје капитално дело САГУ О ФОРСАЈТОВИМА, Голсворди није ни сањао да ће после стотинак година, његова „Сага“ добити достојног конкурента у смедеревској „Саги о рафинерији“.Вероватно да Џон није ни чуо за наш град, а ево његова „Сага“, са два њена наставка, доживљава „репризу“ управо у Смедереву. САГА О ФОРСАЈТОВИМА, иако ју је написао нобеловац, одавно, већ није на репертоарима и библиотекама,али је наша, рафинеријска сага, и после троипогодишњег трајања још актуелна и још „се игра“.
    Одлука о скидању донета је 18.јануара(на 36-тој козерији) али је наши Форсајтови ( Пеђа и Бранче) неовлашћено, нелегитимно и без тражења гледалаца и читалаца још je oдржавају и „играју“ на смедеревским уличним, кулоарским али и скупштинским скуповима .
    На 36.седници СГ. демократски је донета одлука да се „сага“ не наставља, али шта је демократија за „жуте“, за странку која у називу има префикс демократије?! Па зар Броз, није често говорио, да се закона не треба држати као пијан плота. Кад је могао Броз, што не би могао Пеђа, па он је ем млађи, ем лепши, ем није шлосер, већ инжењер.Негативна Одлука о издавању у закуп 113 хектара Комико Оил-у још није ни потписана, а Пеђа изјављује-Рафинерије ће ипак бити, а његов потрчко Перица Ђорђевић-Ово није крај рафинерије.?! И тако се сага наставља.Уствари САГА је трајала до 36.седнице, када је почела „Модерна комедија“( такав је назив другог Голсвордијевог наставка „Саге..“), а сада је актуелан трећи наставак Џонове „Саге…“ који је он назвао“Краj поглавља“.Џоне, Џоне, како си све ово знао још 1921.године? Чак си погодио и да ово не мора бити крај крајева, већ крај поглавља. У току је треће поглавље, можда и оно не буде последње.Јер, чак и да Јасна не уђе у „рафинеријски Форсајтов клуб“ постоји још једна могућност-Уредба(пардон декрет) Владе.
    У петак, трећег фебруарија, гос. Радојевић, велики директор , велике фирме (директорује ЈЕДНОМ раднику и управља са ЦЕЛИХ 2000$-неки кажу и мање) изјављује-Водимо исцрпне, целодневне разговоре и надам се да ће у поновном гласању Скупштина Смедерева прихватити овај пројекат.Поновно гласање? Да, то је код нас( видели у Скупштини РС) могуће.Пуј пикле, не важи идемо поново.
    Пеђи се јако жури, остало му је још само месец дана јер ће г.Ђукић-Дејановић већ шестог марта расписати локалне изборе.Близу је то, посао није окончан, неки министри бесне и прете а Пеђа тражи начин да и Јасну укључи у „клуб Форсајтових“. Незгодно би било да се Град Смедерево изостави из локалних избора.Па није то Бајина Башта, Деспотовац или општине на КиМ.Мора се „посао“ хитно и по сваку цену окончати до шестог марта.
    Снегом и ледом, оковано Смедерево бруји,рафинерује.Нико да пита, зашто су улице оковане, смећаре пуне, зашто нема контејнера, зашто улице које смо реконструисали, од туђих-кредитних пара, нису завршене, зашто..? Чак је и важнија тема-„жељка“ постала другоразредна.Питање свих питања је-ХОЋЕ ЛИ ПЕЂА УСПЕТИ ДА НАМ ДОАКА СА РАФИНЕРИЈОМ? Хоће ли некако да нађе начина да пломбира „зуб који је презубио“( Јасна) и замајац поново заврти?
    Мислим да неће, мало је времена а ту су и нове синакуре од Фудбалског клуба и Скупштине „Железаре Смедерево д.о.о.“(Успут, Смедеревци, а богами и медији заборавише шта то беше „сукоб интереса“, кад газдујеш у фирми којој пружаш услуге)Није то мала лова, може се од тога и стан у Лондону купити.

    Радован Пантовић
    ОВО САМ НАПИСАО ЗА ЛОКАЛНЕ МЕДИЈЕ АЛИ ОНИ НИСУ СМЕЛИ ДА ОБЈАВЕ




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *