Жеђ за економском диктатуром

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

Преузимањем смедеревске железаре држава је можда помогла корпорацији из Питсбурга, чије је дугове у Железари преузела, а чијим ће износом морати ускоро (свакако не пре избора) да се прави силно изненађена?

 

У монденском Давосу светска елита није бирала речи да наружи либерални капитализам, слободну конкуренцију и банкарску халапљивост, не би ли успела да наговори владе (и народе) да безусловно стегну каиш и да притекну у помоћ великим мултинационалним корпорацијама и банкама, које су их гурнуле у кризу незапамћених размера. Осиромашени порески обвезници широм света, чије су уштеђевине и пензије прокоцкали финансијски барони, позивају се да пљуну на тековине економске слободе, а да дизгине привредног живота предају у руке истих тих барона – сада померених у државну администрацију (видети примере Италије и Грчке). Они, као, најбоље знају како управљати штедњом и акумулираним средствима друштва.

СНАГА „КОНТАКТА“    

[restrictedarea]

Тако ће се формирати нови глобални поредак, који је већ давно изгубио одлике либералног модела и постао систем у којем доминира закон топуза финансијске аристократије, а не слободна конкуренција ослоњена на владавину закона. Нова аристократија, по праву силе оружја и финансијске (зелене) крви, дели позамашне суме, лена и поседе вазалима. Ако не верујете да је ово истина, запитајте се по којем то „тржишном“ механизму менаџери на врховима светских корпорација добијају милионске (доларске) бонусе, без обзира на то што су њихове корпорације оствариле грандиозне губитке, док их од банкрота спасавају порески обвезници? Запитајте се, такође, како су настали бројни милијардери источне, централне или јужне Европе, а да се нису истакли ни једном једином пословном иновацијом или храбријим упуштањем у ризик?
Заиста, какав су ризик они (лично) носили, какав су таленат поседовали, коју вештину показали? Осим лоповско-преварантске умешности да плету мреже (политичких) „контаката“, комбинујући мафијашке споразуме са полицијским доставама и „подмазаним“ судским процесима („реформисаног“ судства), а све са циљем да угуше тржишне слободе, силом обезбеде преваре и отимачине и успоставе олигополске (и монополске) односе на тржишту.

СУМРАК СЛОБОДЕ    
Ако је и сам Сорош, по сопственим речима (у Давосу), „издао своју класу“ и прикључио се клубу обожавалаца државне интервенције и „правде“, сваки поштен човек мора да се ухвати за новчаник и да се запита „Кога овде праве лудим?“ У Давосу је, на волшебан начин, у први план испливало питање „Да ли капитализам има будућност?“ Присутни светски моћници, изгледа, лако су прихватили негативан одговор, уз једну малу допуну: да постојећа финансијска олигархија у новом, „некапиталистичком“ свету преузме кормило дириговане економије.
Сорош је у својим пророчким реминисценцијама плашио светску јавност (не без основа) најавама глобалне катаклизме и класног рата, који обично следи после великих економских депресија. Указивао је, тако, на потребу да се, снагом државне силе, „светском злу“ стане за врат. Њему насупрот, немачка канцеларка Ангела Меркел инсистирала је на штедњи широких слојева становништва у земљама Европе (нарочито на „периферији“), као и на „предавању максималних овлашћења европским руководећим органима“. Ако ико покуша да препозна најмањи заједнички садржај њихових супротстављених излагања, закључиће да су обоје најавили сумрак економских слобода, као и концентрацију економске (и административне) команде у рукама светске елите. Можда баш те, окупљене у Давосу.

МРЕЖА    
Не сумњам да ће међународна слугерањска мрежа, која укључује и бројне организације евроатлантских (владиних и невладиних) активиста у Србији, умети да пренесе (и појача) поруке из Давоса, тј. да „на прави начин“ укаже на потребу да се у условима кризе држава посвети широким интервенцијама и „помогне“ корпорацијама да превазиђу кобне последице „прекомерне економске слободе“.
У том светлу би требало сагледати и државно преузимање смедеревске железаре, коју је за само један долар „купила“ Влада Србије, да таквом интервенцијом помогне грађанима Смедерева?  Или да помогне корпорацији из Питсбурга, чије је дугове у Железари преузела, а чијим ће износом морати ускоро (свакако не пре избора) да се прави силно изненађена? Грађанима не смета што је „Ју-Ес-Стил“ од Владе Србије направио преиспољне будале (знамо како су их изабрали), али је много горе што ће порески обвезници „интервенцију“ морати да плате више од пола милијарде евра, не рачунајући социјалну помоћ за преживљавање десетина хиљада радника који су остали без прихода.

А НОВАК?    
Ех, био бих срећнији када би бар опозиционе странке показале више разумевања за успостављање економске слободе и чвршћег правног поретка у Србији, уместо што и саме најављују усрећитељске пројекте за примену у будућем економском животу.
Једино Новак Ђоковић, играјући искључиво за себе, а без помоћи државе, доказао је да на тај начин чини неупоредиво више за све нас (и за Србију), од бројних усрећитеља – алтруиста који „жртвујући“ се за опште добро, вођени „невидљивом руком“, успевају једино да обезбеде себичну корист, а штету за све остале.

[/restrictedarea]