Висибабе у ванредној ситуацији

Пише Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“

После избора нова влада Србије, по налогу ММФ-а, мора да смањи пензије, као и плате у државном сектору (просветари и лекари, полиција), али и да повећа стопу ПДВ-а

 

Ванредна ситуација у Србији није спречила висибабе да се помоле испод снежног покривача. Али је зато порука ММФ-а изненадила грађане (да ли и Владу?) жешће од фебруарскe мећавe. Тек што је мисија отишла, Фонд се сетио да напише нашој влади шта су чланови мисије заборавили да јој кажу у Београду. А заборавили су да кажу да после избора нова влада Србије мора да смањи пензије (или да продужи радни стаж потребан за стицање права на пензију), као и плате у државном сектору (просветари и лекари,  полиција!), али и да повећа стопу ПДВ-а.

ХЕРОЈСКИ ОДГОВОР     
Вашингтон је (можда) пружио прилику својим београдским пословођама, Влади Србије, да храбро одбруси ММФ-у да као социјално одговорна влада не жели да оваквим мерама угрози ионако низак животни стандард својих грађана! Овим херојским одговором подигла би, пред изборе, за известан број процената (можда баш толико недостаје) свој  рејтинг. А после избора, под притиском „реалности“ – поступиће по наређењу.
Или се, насупрот оваквом сценарију, у „Голдман саксу“ већ припрема нови премијер Србије, који ће, ваљда, бити мање тужан од др Мирка Цветковића?
Какве су последице прихватања, а какве неприхватања захтева Вашингтона? Никакве! Као да се нешто пита разоружана, презадужена, дезиндустријализована и неконкурентна земља? Привредна судбина Србије биће, изгледа, иста, без обзира на то да ли ће пристати или неће да испуни захтеве ЕА савеза. Али би путеви на састанак са судбином могли бити различити…

НУЖНОСТ ШТЕДЊЕ    

[restrictedarea]

Уосталом, зар је логично да Србија троши за петину више него што производи или да увози два пута више него што извози? Презадужена држава, по којој неометано вршљају евроатлантске службе уз несебичну помоћ великог броја домаћих активиста – мора да штеди! Нема сумње да ММФ намеће ту здраву логику, али по свој прилици жели да се одрицања поштеде банке, велике међународне компаније, државне и недржавне агенције, комисије и мреже НВО-а, формиране по угледу на земље Уније. По ММФ-у, најбоље би било да се терет штедње пребаци на пензионере, просветаре, лекаре и производне раднике.
Такође, ММФ подржава нереалан девизни курс који успорава раст извоза. Као што подржава и „либерализацију“ увоза која, у одсуству царина и реалног курса, убија домаћу конкурентност и запошљавање. Најзад (и најважније) ММФ непрекидно охрабрује домаће мајсторе за економску деструкцију („усрећитеље“), да промовишу „индустријску политику“, НИП, политику субвенција и многе друге мере државно-партијске интервенције, које гуше економску слободу и тржишну конкуренцију, али фаворизују евроатлантске компаније и њихове подухвате у Србији.

НАЈВЕЋЕ СТАВКЕ
Нико не спори да је субвенција ПИО фонду највећа расходна, а ПДВ највећа приходна ставка у државном буџету. Комотни службеници ММФ-а, као и домаћи „експерти“ у Министарству финансија, знају да се кориговањем ових износа лакше може смањити дефицит, него мукотрпном редукцијом стотина и стотина осталих ставки.
Уз то, поштује се принцип међупартијског незамерања. Замислите само колико се страначких активиста нагурало у бројне државне и недржавне установе, агенције, одборе, комисије, савете, канцеларије, сервисе и НВО-е… Замислите колико би њих остало без својих примамљивих апанажа, када би нека разумна влада решила да избрише ове ставке из буџета и престане са имитирањем Уније у ономе што се и тамо показало најгоре – у бујању чиновничког апарата? Неки мисле, не верујем да се варају, да су апанаже једини мотиви за политичку активност партијског чланства.
Када би апанаже биле укинуте, вероватно би, на улицама Београда, поново „радиле“ пиштаљке. Али тешко да би Сорош, по други пут, желео да одреши кесу за своје српске пулене, које је већ једном довео на јасле буџета Србије. Нарочито када се узму у обзир тренутно велики трошкови активиста у Русији, Сирији и Ирану.

МОЋ СТРАНАЧКИХ БАРОНА
Професор Бранко Хорват, најбољи познавалац економске анализе у некадашњој Југославији, имао је обичај да у дискусијама о јавној потрошњи (и тада веома актуелном питању) напомене да није проблем у томе што је јавна потрошња велика, него у томе што је бруто домаћи производ мали. Уверен сам да и данас важи ова опаска, чије су импликације веома значајне. Уместо да брине како да смањи јавну потрошњу или како да „доведе“ и „заштити“ стране инвеститоре, боље би било да држава, претходно, отклони препреке које намерно поставља свим (домаћим и страним) инвеститорима, предузетницима и менаџерима, да би само неке од њих могла да „поштеди“ или „стимулише“ и узгред им наметне страначки рекет.
Пре него што покуша било коју другу усрећитељску активност, држава би морала да учврсти правни поредак и просторни ред. За привреду нема бољег подстицаја од ефикасне заштите уговора и својине и – слободне конкуренције на тржишту. Али у таквом амбијенту улога страначких барона би се свела на стоти део њихове садашње моћи.

[/restrictedarea]