Почетна / Друштво / Употреба снега

Употреба снега

Пише Наташа Јовановић

Да ли је ванредна ситуација уведена због снежних падавина и температуре од минус 10 степени покушај да се конвертује истина и сакрију економски колапс, цепање територије и катастрофално стање у држави?

 

Ништа тако добро није могло да дође Влади Србије као временске непогоде које су погодиле нашу земље. Иако су према метеоролошким подацима сурове зиме погађале нашу земљу 1949/ 1950, 1953/ 1954, 1962/ 1963, 1968/ 1969, 1978/ 1979, а многи памте и ону 1983. године, када је 10. јануара у Београду измерена температура ваздуха  минус 26,20 Целзијуса, ниједној се није пришло са више исказане „бриге“ од стране врха државе, као зими 2012. године.

ГРУПА ЗАБРИНУТИХ ГРАЂАНА
Због температуре од минус 10, Влада Србије изнела је процену (на телефонској седници – ваљда тек да покаже како изгледају одсечене комуникације) да „имајући у виду да је у 37 општина проглашена ванредна ситуација и да је више од 70.000 људи завејано и одсечено од комуникације, деветоро изгубило живот, а једна се води као нестала,  Штаб предлаже Влади Србије да прогласи ванредну ситуацију на целој територији“. Ванредна ситуација подразумевала је да у школе неће ићи 900.000 ђака, 120.000 запослених (у ходу то је с једне нерадне недеље прешло на две). Са алармирањем јавности уследиле су и рестрикције, главни град је запао у колапс, десетине хиљада људи остало је одсечено од главних путева, скоро свако треће предузеће у Србији обуставило је или редуковало производњу (насупрот кафићима који нису имали проблем са струјом), што је по накнадно изнетој процени економиста рачун од пола милијарде евра губитка привреде, с којим ће Влада морати да се суочи.
Ипак, у данима када су забележене најниже температуре, а преко медија дизана паника, да се неко не досети да изведе дете напоље и приушти му доказано највећу радост – санкање,  неко је ипак радио и градио.  Наиме, у парку код Железничке станице, а по пројекту Градског одбора ДС-а, подизао се споменик жртвама рата у бившој Југославији. Кажу да то није све. У плану је да се цела Железничка опаше Зидом плача, на којем ће сви суграђани моћи да оплакују српске злочине над другим народима. Зато су и радили кад им време није.
Насупрот њима, осталима је рад забрањен. Републички штаб за ванредне ситуације чак је предложио Влади Србије да се, упркос најавама да нас очекују температуре од око нула степени, а ради уштеде струје, празнични дани, 15. и 16. фебруар, споје са викендом, тако да и петак, 17. фебруар, буде нерадан. Препоручено је и да у понедељак и уторак, 13. и 14. фебруара, раде само фирме које морају. Не мора, подразумева се, casino online гломазни апарат државне администрације, њих око 500 хиљада, који ни у регуларним условима не раде ништа. Ни из џепа, ни у џеп, рекло би се.
О вапајима произвођача којима су рестрикције најава стављања браве на фирму, Штаб се није много освртао. Чини се да смо ми једина земља која у условима рестрикције и стопирања производње показује завидну рентабилност. А како функционишу штабови за ванредне ситуације најбоље су показале слике места завејаних снегом – недовољно опремљени, неспремни за овакве ситуације, много су више подсећали на групе забринутих грађана него на обучене екипе које поседују средства и механизацију, и знају шта с њом да чине када се деси слична неприлика. До већине градова, извештавају нас медији, било је немогуће доћи. То није пошло за руком ни човеку натприродних моћи, какав је Борис Тадић, који је у околностима када Србија тоне као погођен брод могао да се похвали да је са плана спољне политике дефинитивно, судећи по називима села до којих је прокрчио себи пут, прешао на бављење унутрашњим питањима. Ипак, нешто гори од српског Штаба за ванредне ситуације задуженог за посматрање и аплауз, јесте онај њихових колега из Црне Горе. Они су имали задатак да прате на који начин се одржавају и чисте саобраћајнице на северу Црне Горе, али су и сами остали одсечени од главног пута. Тако завејанима у Баковића клисури једино је преостало да се позову на своје право и затраже од  НАТО алијансе помоћ. Ту брза реакција није изостала.  Исто вече Црногорци су у Брисел упутили спецификацију потребних ствари и опреме коју Црна Гора може да очекује. Тако је НАТО, а да ни сам није знао, осим међународно одбрамбено-безбедносног делатника постао и оперативац задужен за снег.

СУСТИЋИ ПРЕДСЕДНИКА

[restrictedarea]

Снегу и леду, солитерима који прокишњавају и крововима који се руше медији су препустили сав расположиви простор, политичке елите нису напуштале терен, и то је, чини се, од председника па наниже, једина кампања коју је ова власт спроводила.
Упркос чињеници да јесте реч о непогоди и да се унутрашњост Србије провела далеко горе од већих градова, није тешко закључити да су непогоде добро дошле властима у Београду, да снегом затрпају и оно мало медијског простора који није под контролом режима.
Несумњиво је да је на делу конверзија истине. Уместо ванредног стања изазваног временским непогодама, Србија је изложена ванредном стању у ДС-у, сви пропагандисти су подигнути на ноге како би се народу објаснило да се искључиво странке на власти баве народним бригама, за разлику од опозиције која се (нечувено!) бави и политичким. У државним институцијама дословно је заведена команда Тадићевог Кабинета, док истовремено у Кабинету председника нема. И док покушавају да га сустигну са непријатним вестима, он се, како је приметио један наш суграђанин, претворио у снежног човека. Наиме, председника већ недељама покушава да сустигне пензионисана професорка Загорка Голубовић, како би му саопштила оно што он нити види, нити чује, нити жели да види и чује. А требало би да чује да је у земљи хаос, али не изазван временским непогодама, већ десетогодишњом распродајом имовине, части и морала. Истраживања,  како нас је обавестила Голубовићева, показују да је што се тиче расположења грађана „незадовољство кулминирало“ и да је ситуација у Србији после 2010. године „нарочито катастрофална“. И није само пензионисана прозвала председника: њој су се придружили и грађани који су на „Фејсбуку“ отворили групу: „Зашто снег не пада? Продао га Тадић“, али и неки политичари који су замолили Тадића да се мане лопате у тренутку када траје референдум на Косову, када нас напуштају стране компаније, Скупштина будући у расулу не доноси законе, а буџет не показује знаке живота.
Готово без критичког осврта прошло је преузимање „Сартида“ од Американаца које нас кошта 240 милиона евра из буџета, најављени састанак Тадића са Хашимом Тачијем, те начелни договор Стефановића и Тахири о интегрисаном управљању границама.
Све то време председник, као што рече наш суграђанин, претворен у снежног човека шета залеђеном Србијом.
Из серије председникових посета завејаним градовима ипак се издваја и најбоље говори, и о њему и о ситуацији у земљи, она Сурдулици, до које се Тадић пробио праћен екипом новинара (у Сурдулици је још увек, према неким тврдњама, остало заробљено готово пола механизације послате из Београда да раскрчи пут председнику). На испражњеном тргу, окованим снегом и ледом, како је забележила државна телевизија, окупили су се говорљиви шеф државе, мрачно и намргођено обезбеђење и скромни и повучени командант Штаба за ванредне ситуације. Скуп налик културно-уметничком друштву остаће запамћен по збуњеној новинарки која је остала без речи када ју је председник упитао: „Могу ли још нешто да кажем?“
Како год, најаве метеролога иду у прилог тези да ће ванредна ситуација кад-тад морати да се оконча. Дужину ванредног стања је тешко проценити, јер када га влада укине, сви су изгледи, да ће народ бити спреман да га поново заведе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!