У земљи крви и америчке силе

Пише Бранка Јовановић

Холивудска звезда Анђелина Џоли, редитељка филма „У земљи крви и меда“, чланица је утицајног вашингтонског Савета за међународне односе, чији је почасни председник Дејвид Рокфелер. Значи ли то да њено остварење заправо и није (неуспео) покушај да се направи уметничко дело, већ пропагандни филм којим би требало пружити оправдање свим прошлим, актуелним и будућим војним интервенцијама САД-а широм света?

 

У последњем „Утиску недеље“ били смо сведоци первертиране и на нама дуго примењиване логике и уобичајено необичне моралне дилеме изудараног детета које вришти и псује батинаша, али које он наставља да туче и кажњава због тога што се оно уопште и љути на њега. Оља Бећковић, ауторка емисије, из све снаге се трудила да од саговорника искамчи потврду своје аргументације: филм Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“ можда јесте лоше приказао Србе, али наше реакције доказале су управо ту слику о нама, због које се и љутимо на њу и њен филм. Тако смо, реагујући на слику која ће се широм света створити о нама, постали доказ документарности филма, јер смо својим реакцијама показали да јесмо управо онакви, каквима нас она приказује.
Па, добро! Нисмо схватили разлику између филма и стварности. Неуки смо.
Међутим, аустријско истраживање утицаја медија, а међу њима и филмова, показало је да Бечлије, које иначе живе у најсигурнијем граду на свету, закључавају своје домове и престрављени верују да ће их после шест сати поподне напасти разни зликовци, зато што су то гледали у филмовима препуним насиља. Научници тврде да медији, посебно ТВ и филм због упечатљивости слика, и те како утичу на људе и њихов доживљај света и прилика у свету. Анкете у САД-у показују да, после година испирања мозга да су Руси зли, највећи део становништва заиста верује да су они зли и да им је држава и даље зла империја. Отуда и бесмисао ноншалантне опаске Оље Бећковић „па шта, критичари су видели лош филм и већ су га заборавили! Шта се ми ту убијамо да га оспоримо!“ Видело га је Сарајево, видео га је Загреб. Наравно, видеће га и Београд. Направимо анкету да ли су га тако брзо заборавили бројни гледаоци, па онда поставимо питање: Да ли су Срби удахнули живот мртвом коњу холивудске пропаганде или ће то заједнички урадити Сарајево, Загреб и Београд? Или то можда чини сама Анђелина Џоли, која ауторитативно тражи благовремену интервенцију у Сирији, јер је управо њен филм јасно показао шта се догађа у земљи где се воде непропорционални ратови и зашто би требало рано интервенисати против једне стране, при чему то рано можемо превести и са превентивно. Овај филм има иманентан циљ да покрене некога ко може да интервенише, тај неко не сме да га заборави као филмски критичари, а да би његова интервенција добила јавну подршку, филм би ипак требало масовно гледати и памтити га на дуже стазе, и научити да спас доносе НАТО авиони. Сада имамо филм Анђелине Џоли као базу легитимације раних интервенција. Пред њим бледе резолуције Савета безбедности Уједињених нација.

СТЕПИНЧЕВА ШКОЛА

[restrictedarea]

Баш зато њен филм не можемо отписати површним констатацијама да је реч о лошем филму лепе холивудске звезде, питањима попут ко је она уопште, откад је она редитељ, шта се то нас тиче што јој је отац био на тамо неком Степинчевом колеџу…
Застанимо овде.
Џон Војт, отац Анђелине Џоли, јесте завршио школу „Бискуп Степинац“ у Њујорку. Међу фотографијама славних ученика налази се и његова. Школа се њиме, дакле, поноси. Не знамо да ли се и он поноси својом школом, иза чијег оснивања стоји тадашњи њујоршки надбискуп Франсис Спелман, један од најконзервативнијих званичника Католичке цркве, лични пријатељ и ватрени присталица америчког сенатора Макартија и његовог прогона америчких либералних интелектуалаца, један од оних до којих су сезали пацовски канали.
На сајту школе налази се следећи текст о блаженом кардиналу Алојзију Степинцу: „Током Другог светског рата Степинац никада није окренуо леђа избеглицама. Његова врата била су увек отворена не само за Хрвате, већ и за Јевреје, Србе и Словенце којима је била нужна помоћ. Степинац се увек залагао за политичку слободу и фундаментална права и бранио је права хрватског народа. Степинац је желео да Хрватска постане божја земља. Маја, 1943. године, отворено је критиковао нацисте. Последица је био захтев Немаца и Италијана да га уклоне из службе. Папа Пије XII одбио је да то учини и упозорио је Степинца да му је живот у опасности. Јула 1943. године Би-Би-Си и ‘Глас Америке’ почели су са преносом његових говора окупираној Европи, а Би-Би-Си је коментарисао Степинчеве критике усташког режима“. Даље се наводи да је Степинцу суђено после рата, да је проглашен кривим због сарадње са нацистима и да је био осуђен на 17 година тешког рада. Посебно се цитира његово питање тужиоцу: „…свака нација има право на независност, зашто се она оспорава Хрватима?“ Наводи се и изјава папе Пија XII да је „хрватски кардинал најважнији свештеник Католичке цркве“. Такође се тврди да је Јаков Блажевић, тужилац у процесу Степинцу, признао да је процес био у потпуности намештен, да је Степинцу суђено само зато што је „одбио да прекине хиљадугодишње везе између Хрвата и Католичке цркве“. На крају се чак наводи усхићена изјава српског православног свештеника Љубомира Ранковића, који подржава беатификацију Алојзија Степинца: „Ја, и као човек и као свештеник, желим да изразим своје дивљење за овај чин“.
Наравно, школа никада неће полемисати са реченицама немачког политиколога Михаела Вајтмана: „Не одражава суштину Павелићеве тоталитарне идеологије усташтва ако је дефинишемо као ‘фашистичку’. Две важне конститутивне компоненте разликују је од италијанског фашизма и немачког националсоцијализма: то је на једној страни потпуни недостатак уобичајених социјално-револуционарних елемената и, на другој, изразита наклоност религији. Понајвише клерикални кругови – католички бискупи у Хрватској и фрањевци у Босни – дају усташама ауру салонског католичког хришћанства и католичке мисије Хрватске на граници балканске Азије. Католичка штампа истрајно подржава усташе, бити католик изједначава се са ‘хрватском расом’ (са доказима о аријевству као у Немачкој). Ко у ово није веровао проглашаван је за непријатеља. Усташки знак је од почетка био ‘крст и нож’ и у складу са тим католички лист у Сарајеву пропагирао је проповедање католичке вере помоћу топова, митраљеза, тенкова и бомби. Ове претње су од око шест милиона становника погађале скоро два милиона Срба, 700.000  муслимана и 18.000 Јевреја. Пуну жестину покатоличавања доживели су у првој линији Срби, као највећа мањина у Хрватској“.
У једном од наших медија наведено је да је отац Анђелине Џоли похађао школу „Бискуп Степинац“ у Њујорку као аргумент против ње, као да то уопште нешто говори и о њој. У својој презентацији на Интернету, отац Џолијеве, глумац и оскаровац Џон Војт, пише да се поноси својим двема прелепим и талентованим ћеркама. У једној биографији стоји да је Анђелину Џоли напустио када је имала годину дана. Она је као тинејџерка била анорексична, дрогирала се, самоповређивала секући се ножем, носила је бочице крви око врата, шокирала Холивуд ексцентричним понашањем на ивици ексцеса. То је сада иза ње, и са драматичном страном њене биографије требало би имати истинску емпатију, утолико пре што њено шесторо деце показује колика је њена потреба да воли и буде вољена.

АНЂЕЛИНА И МЕДЛИН
Једина вест у овом контексту која повезује њеног оца и њу, јесте да је филм „У земљи крви и меда“ премијерно приказан у „Музеју холокауста“ у Вашингтону. Џон Војт, који се свесрдно залагао за Бушове интервенције, ангажовао се од 2000. године у „Музеју холокауста“ на Флориди и доспео до позиције члана Надзорног одбора борда музеја. Дошао је на премијеру у Вашингтон; према неким вестима Анђелина Џоли није га ни позвала, нити се поздравила са њим, према другима пришла му је и топло га загрлила. Како год. У Музеј геноцида водио је црвени тепих. Забога, Холивуд се усељава међу сени и страхотне документације о злочинима. Она и Бред Пит у црном, беспрекорна мода… У пратњи је директора „Музеја холокауста“ из Вашингтона Михаела Абрамовица.
И то је оно што је важно. У САД-у постоји више музеја холокауста и сви они имају своје представнике у Савету музеја холокауста САД-а. Његовог последњег председника бирао је лично Барак Обама. Директор музеја у Вашингтону Михаел Абрамовиц, члан је Савета за међународне односе (ЦФР), чији је члан и Анђелина Џоли. И ту се прича одједном преокреће. На црвеном тепиху су два члана једне од најмоћнијих организација у свету. Њен почасни председник је Дејвид Рокфелер, оснивач Трилатерале и члан Билдерберг групе. Ту је све што има име, утицај и углед у Белој кући, Стејт департменту, окружењу Хилари Клинтон, тимовима Ричарда Холбрука, ту су симболи корпорацијске моћи Америке, попречне мреже са другим организацијама, институтима, универзитетима, па чак и са мировном организацијом „Синема фор пис“ која је у Берлину доделила награду Анђелини Џоли за мир и борбу против геноцида. Речју, застрашујућа номенклатура која покушава да глобалне токове претвори у светски поредак у којем ће САД бити ипак водећа сила, ако не по Божјој милости, онда по снази владара из сенке којима припадају сви битни ресурси Америке. То је сам врх четири одсто Американаца који покушавају да овладају светом. У пратњи колеге Михаела Абрамовица, Анђелина Џоли отвара сезону нових образложења америчких ратова.
О чему се тачније ради, не у овом филму, већ са овим филмом, можда може да нам објасни сам Михаел Абрамовиц – Бела кућа издала је нову председничку директиву која би требало да оснажи владу САД-а да спречи геноцид и масовне зличине. У време када се дешавао холокауст, а ни деценијама после, нажалост нису постојали механизми, у САД-у и другим земљама није постојала политичка структура, нити политичка воља да се предупреде такви неизрециви злочини. Председничка директива је важан корак који су САД учиниле у реализацији крилатице никада више. Председник Обама својом директивом следи један циљ: успостављање сталног интерресорног комитета за превенцију злодела који би имао ауторитет да развија стратегије превенције и да осигура да претње геноцидом постану тема у врху саме владе. Председник Обама је добро разумео да су масовни злочини и геноцид суштински национални интерес САД-а. Спречавање геноцида није само морални императив, већ круцијални елемент националне безбедности САД-а. Превенција масовних злочина је кључна препорука из 2008. године „Групе за превенцију геноцида“, којом копредседава Медлин Олбрајт (и сама је у борду директора Савета за међународне односе), а подржава је „Меморијални музеј холокауста САД-а“, „Институт за мир“ и „Америчка дипломатска академија“. Група Медлин Олбрајт препоручује да се у превенцију геноцида и масовних злочина укључе Пентагон, Стејт департмент и обавештајна заједница. Заговорници пројекта очекују да администрација озбиљно схвати препоруке о превенцији геноцида и масовних злочина и да докаже да препоруке неће остати мртво слово на папиру, већ да ће створити одговарајуће структуре које ће се усредсредити на претње могућег геноцида. Они полажу наду да ће структуре развити средства за превенцију масовних злочина и да ће бити коришћена мудро да би се спасио живот. „Музеј холокауста“ и „Институт за мир“ спонзорисаће радну групу Одговорна заштита, којом копредседава Медлин Олбрајт!
Очигледно да овом концепту геноцида и масовног злочина као нове претње за доба нових освајања и дестабилизације подручја у зонама интереса других сила, попут Либије, Сирије, Ирана, Тибета, који замењује потрошени хладноратовски концепт угрожених људских права, служи и филм Анђелине Џоли, чланице организације којом руководи Медлин Олбрајт. Овом се директивом, кажу они, убудуће може спасити живот. Али само оних њима наклоњених. Они други ће бити бомбардовани, зверски убијани попут Моамера Гадафија или до смрти мучени у затворима који не занимају ни Медлин Олбрајт, ни Анђелину Џоли.

[/restrictedarea]