Почетна / Култура / Теo Ангелопулос (1935-2012): Одлазак песника филмске уметности

Теo Ангелопулос (1935-2012): Одлазак песника филмске уметности

Пише Владислав Панов

Недавно настрадали грчки синеаста Теодорос Ангелопулос био је искрен пријатељ наше земље и нашег филмског стваралаштва, као и „Музеја кинотеке“, али и један од ретких западних интелектуалаца који су отворено стали на нашу страну приликом бомбардовања 1999. године

 

Један од најпознатијих и најнаграђиванијих европских аутора, грчки синеаста, седамдесетшестогодишњи Теодорос (Тео) Ангелопулос је у јеку рада на свом новом филму „Друго море“ настрадао недалеко од луке Пиреј у Атини. Славни режисер је после неопрезног прелажења прометне улице покошен од стране мотора којим је управљао полицајац ван дужности, такође у овом трагичном судару повређен. Пошто је режисер пренесен у болницу, подлегао је ранама и срчаним ударима који су као последица слабости организма и стреса убрзо уследили.

УМЕТНОСТ ПРЕ КОМУНИКАТИВНОСТИ

[restrictedarea]

Пет деценија његове каријере ће свакако бити довољан залог за Ангелопулосов дуги живот у мислима и успоменама људи који су га волели или су били наклоњени његовим делима. Полувековно стваралаштво овог виталног и амбициозног Грка му обезбеђује важно место међу европским ауторима тог периода, а његов специфични редитељски стил (дуги кадрови, брижљиво припремани и снимани „из прве“, прецизни дијалози, рад са бројним ликовима у оквиру једног кадра, инсистирање на поетском приказивању природе…) позицију маштовитог и авангардном приступу филмском стваралаштву наклоњеном уметнику покретних сличица. Има много оних који су га сматрали песником филмске уметности. Можда су такви и најприближнији суштини карактеризације Ангелопулосовог доприноса историји филма.
Јер, у његових двадесетак филмова које снима још од краја шездесетих година претходног века, управо је инсистирање на уметничком приступу, често и по цени комуникативности, било увек на уму овог аутора. Зато су скоро сви његови радови били обавезни и важни делови централних програмских целина на свим европским филмским фестивалима, на којима је често и награђиван. У том смислу тријумф његове каријере је дело „Вечност и један дан“, филм о опраштању од живота човека који сазнаје да је смртно болестан, с којим је, поред низа других признања широм Европе, 1998. године тријумфовао на Канском фестивалу. Додуше, ништа мање значајан није ни његов претходни филм „Одисејев поглед“  (својеврсно путешествије по Балкану у потрази за изгубљеним ролнама филма браће Манаки) који је славни Грк снимао делом и код нас. Он му је средином деведесетих донео десетак признања на најважнијим европским фестивалима, укључујући и номинацију за „Златну палму“ у Кану, као и награде за најбољи филм по мишљењу критике и канског жирија.

ПРИВРЖЕНОСТ НАШОЈ КИНОТЕЦИ
Када смо већ код нас, одавно постоји посебна веза овог режисера са нашом земљом и људима, али и појединим институцијама. Ту, заправо, најпре треба мислити на „Музеј кинотеке“ којем је Ангелопулос посебно био привржен. Он је један од ретких западноевропских уметника који је истицао вредност филмске ризнице наше Кинотеке и годинама се залагао за иницирање помоћи да се она сачува. Отуда није чудно да је био први страни филмски радник који је отворено иступио против бомбардовања наше земље 1999. године. Није, наравно, то учинио само јер је био забринут за судбину кинотечког блага, већ и јер је напад на нашу земљу сматрао нелегитимним чином међународне заједнице, па и својеврсним злочином, што је отворено говорио. Пошто је речито стао на нашу страну, а и раније је показивао да цени нашу земљу и своје колеге у њој, па и зато што је посебним филмским учинком то свакако заслужио, Ангелопулос је био први добитник „Златног печата“ Југословенске кинотеке. Пре пет година је добио признање „Александар Лифка“ на „Фестивалу европског филма“ на Палићу. Ангелопулос је прошле године био гост Београда управо због отварања нове зграде Југословенске кинотеке, око чега се посебно ангажовао. Том приликом је добио част да свечано отвори „Центар за дигитализацију архива Кинотеке“, што му се посебно  допало. Тада је последњи пут био наш гост.
Тео, односно Теодорос Ангелопулос, како му је пуно име, рођен је 27. априла 1935. године у Атини. Испрва је студирао права која је прекинуо због рата и служења војске, а наставио их касније у Паризу, на Сорбони. Ипак, и тај други покушај да постане школовани правник је пропао јер се, схвативши да није за правника, одлучио да се врати у Атину и окуша се на Филмској академији. После студија је, међутим, неко време радио као новинар и филмски критичар.

ПОЛИТИЧКИ АНГАЖМАН И СВЕДОЧЕЊЕ О ВРЕМЕНУ
Као режисер је дебитовао 1968. године кратким филмом насталим као реакција на тешку ситуацију у земљи због које је успостављена војна диктатура позната као „режим пуковника“. За њим је уследила серија политички мотивисаних филмова који су се отворено бавили савременим проблемима његове земље у том периоду. Реч је о филмовима „Дани тридесетшесте“, „Путујући играчи“, „Ловци“, а на које су се савршено надовезали стилски напреднији, захтевнији и уметнички далеко компликованији „Путовање у Ситеру“, „Чувар пчела“, „Пејзажи у магли“ и поменути „Одисејев поглед“ и „Вечност и један дан“  који су сви били лауреати најпрестижнијих награда на европским фестивалима. Последњи филм који је прикупио низ важних признања била је историјска романтична драма, почетни део трилогије „Ливада јецаја“.
Прошле је године Ангелопулос дао свој допринос необичном интернационалном подухвату великих аутора који су добили задатак да у оквиру филмског омнибуса „Невидљиви свет“ сниме своје кратке игране прилоге. Поред Теа, „Невидљиви свет“, с којим се одговорило на питање невидљивости у модерном свету, су дочарали Вим Вендерс, Атом Егојан, Ђан Виторио Балди, Мануел де Оливиера, Марко Бекис, Гај Мадин, Јиржи Штур, Марија де Медеирос… У време погибије је на локацијама по и око родне Атине снимао филм „Друго море“, и на тај начин се вратио политички мотивисаним причама с којима се бавио на почетку каријере. Ангелопулос је имао намеру да с тим филмом пружи своју представу о актуелној политичкој и економској кризи своје земље.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *