Тадићев морални хазард

Пише Светлана Васовић Мекина

А политика Тадићеве владе држала се као пијаница плота своје катастрофалне политике – од пораза до пораза, све до „коначне победе“, како се нада, на предстојећим изборима.  А до ње ће, верују, доћи уколико Србија добије статус кандидата за чланство у ЕУ. Због тога су учинили све што је од њих очекивао Брисел, односно Берлин. Ипак, податност Тадићеве политике није била награђена у децембру прошле године већ је довела до заоштравања и наметања нових услова

 

Свет међународне политике је пун неочекиваних заокрета и преокрета. Политика, која би требало да спасава, често уништава; лаж представља као истину, а истину као лаж. Све то се можда најбоље види баш на Балкану. И нарочито на примеру Косова.
У „фотофинишу“ трке владајуће политике за статус кандидата за чланство у ЕУ, српске власти чине све што се од њих тражи како би испуниле очекивања Брисела (читај: Берлина), али податност Тадићеве политике није била награђена у децембру лане већ је довела до заоштравања и наметања нових услова. Иако су српски званичници одустали од подношења у УН властите резолуције о мишљењу Међународног суда правде (МСП), признали косовске печате, личне документе и „границу“ ка Косову, Приштина је поставила нове услове у вези са „регионалним представљањем“. А ти услови укључују помињање декларације о независности и мишљења Међународног суда правде који је, према оцени Хашима Тачија, „потврдио да је проглашење независности било у складу са међународним правом“.

НАГРАЂЕНИ ИНИЦИЈАТОРИ НАСИЉА
Тако је и међународно право, које је после проглашења независности Косова важило за најјачи аргумент Србије – сада употребљено против интереса Србије. И све то због погрешне одлуке владајуће политике, а пре свега председника Тадића, који је лично инсистирао да се МСП-у у разматрање упути лоше формулисано питање о легалности проглашења косовске независности. Ко је прочитао одлуку МСП-а, увидео је да суд у свом саветодавном мишљењу заправо није потврдио законитост отцепљења Косова, али су правничке акробације међународних судија (који су поводом декларације о независности записали да ју је усвојила „група људи“ у Приштини, па стога није прекршено међународно право) послужиле као потоњи доказ „правне победе“ Приштине. Произлази да је Ханс Хофбауер био у праву када је у својој књизи „Експеримент Косово“, 2008.  године, написао: „Оно што нису постигле бомбе НАТО савеза 1999. године сада је диктирано политичким путем, уз јасну свест да ће велика присутност НАТО-а на Косову – војнички осигурати отцепљење. Иронија историје је да Косово није изгубио на Западу толико омражени Слободан Милошевић, него западни миљеник из српске унутрашње политике – председник Борис Тадић.“
А политика Тадићеве владе држала се као пијаница плота своје катастрофалне политике – од пораза до пораза, све до „коначне победе“, како се нада, на предстојећим изборима.
Све то је, још у години у којој је Косово прогласило „независност“, приметио и Алан Ј. Куперман, он је у „Међународним студијама“, које издаје Универзитет у Тексасу, објавио расправу о „моралном хазарду хуманитарних интервенција“ и „поукама са Балкана“; у студији анализира неочекиване „супротне учинке“ неких од спорних потеза држава на Балкану, и шире. Куперманова теза, богато илустрована најразличитијим изјавама америчких званичника и команданата ОВК, једноставна је и убедљива. Он тврди да нова, тек настајућа норма међународног права о „одговорности за заштиту“ (Р2П), насупрот свом циљу (да заштити цивиле од геноцида и етничког чишћења) често постаје узрок управо таквог понашања. Нова међународна норма Р2П, која у случају насилних акција војске против властитих грађана дозвољава другим државама да се умешају у унутрашњи спор тако што интервенишу против државе насилника, наиме подиже очекивања разних локалних група које желе промене или отцепљење од матичне државе, што доводи до „моралног хазарда“ који подстиче претерано насилно или непримерено понашање од стране поменутих, разнородних и незадовољних група грађана. Примера има много, од Косова и Босне, преко Египта, до Либије и Сирије.
У економији се о „моралном хазарду“ говори када заштита коју пружа осигурање против ризика неочекивано „промовише“ неодговорно или опасно понашање, а тиме заправо повећава могућност да дође баш до онаквог исхода, који би „осигурање“ да спречи. Као што, на пример, „Каско осигурање“ аутомобила може да доведе власника у искушење да мало мање савесно вози или да паркира аутомобил на небезбедном месту, или да чак пристане на аранжман у којем за добар хонорар постаје саучесник у крађи сопствених кола. На сличан начин су и банке орне да улажу новац у рискантне земље, ако знају да иза њих стоји „осигурање“ у виду „Међународног монетарног фонда“, „Европске централне банке“ или других утицајних финансијских институција. Слично је и у случају етничких напетости у некој земљи, па припадници мањинских народа управо због описаног „осигурања“ у виду очекиване туђе војне интервенције – често узимају оружје у руке и нападају припаднике полиције или цивиле, надајући се непропорционалној одмазди локалних власти која може да доведе до међународне интервенције.

[restrictedarea]

У једној од студија из 1988. године, истраживачи Барбара Харф и Тед Роберт Гур објавили су закључке да је чак у 30 од 44 примера (68 одсто) „геноцида“ и етничког чишћења у периоду од 1943, па до 1988. године „група жртава испровоцирала напад на себе – изазивањем државне власти“. Хелен Феин је у истраживању из 1990. године на основу 19 примера геноцида, од 1945. до 1988. године, утврдила да је могуће најмање 11 случајева (58 одсто) убројати у примере „одмазде“. Друга студија доказује да се могућност појаве гериле повећава за шест пута у случају масовних убистава локалног становништва (цивила), а тада и подршка побуњеницима порасте за осам пута. А када такви догађаји постану не само извесни него и „веома вероватни“, шанса да дође до злочина ширих размера – повећа се за 18 пута. Све то баца другачије светло не само на догађаје у Босни, него и на Космету. Амерички аутори Дејн Ровландс и Дејвид Кармент тачно су дефинисали, чак годину дана уочи интервенције НАТО-а против СРЈ 1999. године, шта је главни проблем светских сила које би да „са стране помогну мањинама, жртвама насиља“. Проблем је да они, који интервенишу „са стране“ (НАТО), потом „нису способни да иницијаторе насиља спрече да уживају у плодовима интервенције“. Другим речима, Америка и земље ЕУ, преобучене у НАТО, нису способне да онима који су започели насиље спрече потоње извлачење користи из насилничког понашања. То значи да НАТО земље нису способне да онемогуће ширење и ескалацију још горег насиља и радикализма на терену, пошто окончају своју „хуманитарну интервенцију“.
Управо то се десило, и још увек се дешава у случају Косова. Поборници насиља и једностраних потеза од стране званичног Вашингтона, Берлина и остатка држава ЕУ – награђивани су и додатно подстицани на насиље и надградњу максималистичких услова, без обзира на уступке Србије. То се дешава јер Приштина зна да иза ње стоје актери стране војне и дипломатске интервенције, док је у Србији на власти политика која не зна за границе у компромисима и уступцима. Отуда представници Приштине са покерашком страшћу стално увећавају „улог“ и у игри живаца заоштравају захтеве према Београду. Па се тако стигло и до захтева приштинских званичника да декларација о независности постане део договора о регионалној сарадњи, а да Резолуција СБ УН 1244 у најбољем случају заврши у – фусноти.
С друге стране, српски политичари са председником државе на челу, у игри „моралног хазарда“ коју режирају Берлин и Вашингтон, играју улогу час пасивног статисте, час на жртву увек спремног губитника коме, у замену за непроцењиво народно благо, савезници Приштине уз циничне коментаре нуде безвредне стаклене бисере и огледалца. И, као некад на Дивљем западу, све пршти од лажних обећања о скорашњем крају свих неправди у (европском) рају без граница, у којем ће заувек владати мир, љубав, закон и ред.
Једино министар спољних послова Вук Јеремић понекад, онако са стране, примећује да се „пристајање Србије на прекрајање Уставом дефинисаних граница неће завршити са Косовом“ и да „притисцима и уценама неће бити краја ако Србија не покаже чврст став“, јер је „принципијелан став о непризнавању једнострано проглашене независности Косова предуслов очувања територијалне целовитости, уопште“.

ВАЗАЛНО ДИВЉЕЊЕ СИЛИ
Безгранично попуштање под притисцима који долазе из САД-а и неких европских метропола, није једини проблем садашње власти у Србији. Други, можда још већи проблем садашњег српског режима јесте необично и накарадно дивљење српских политичара политици силе и отворено улизивање управо државама и политичарима који се поигравају судбином и територијалним интегритетом земље. Овакав поданички став често је дија-гностициран у комбинацији са потпуним непознавањем неких основних правила међународног права. Типичан пример представљају поједине изјаве председника Тадића о решавању косовског проблема.
„О Косову суштински одлучују велике силе, чланице Савета безбедности, плус Немачка“, објаснио је Тадић у интервјуу за нови број магазина „Недељник“. Иако Немачка није члан Савета безбедности УН, она је за Тадића „велика сила“ и кроз његову изјаву подигнута на ниво осталих пет чланица СБ УН које уживају право вета. Зашто? Јер немачка канцеларка Ангела Меркел на најгрубљи могући начин уцењује Србију условљавањем српске кандидатуре за чланство у ЕУ. Немачка смишља стално нове и нове услове, који немају везе са условима Комисије ЕУ. Понижење Србије и њених грађана постало је огољено, потпуно и очигледно – председник уцењене, ниподаштаване Србије јавно и понизно одаје почаст држави која једностраним, неевропским захтевима уцењује Србију и разваљује ЕУ.
Али то није једини проблем речене Тадићеве изјаве. Тврдити да о Косову „суштински одлучују велике силе“, непримерено је и штетно. Непримерено је због чињенице да у међународним односима међу државама важи принцип „суверене једнакости“ земаља, без обзира на њихову стварну моћ. Свака држава формално има једнака права и обавезе, а то се види и у међународним организацијама, у којима глас великих земаља вреди исто као и глас малих. Израз „велика сила“ употребљава се у публицистици, али је потпуно непримерено да председник неке суверене земље на тај начин подилази другим државама.
Тврдња да о Косову „одлучују велике силе“ истовремено је и погрешна, јер таква изјава претпоставља да моћне земље (вођене Немачком) заправо могу, ако им се прохте, у вези са питањем Косова да одлуче што год пожеле. Такав закључак доказује непознавање међународног права. Пошто је Савет безбедности највиши орган УН, његове резолуције се често тумаче као коначне. То је истина само у случају када СБ УН поштује међународно право. СБ УН не може да поступа изван овлашћења која има у складу са Повељом УН и не сме да повреди основне норме међународног права. Право на самоопредељење, забрана употребе силе, основна људска права – то су међе којима међународно право ограничава Савет безбедности УН. Те норме су описане као „ius cogens“ или „когентне норме“, док Међудржавни суд у Хагу у својим пресудама најчешће говори о обавезама „erga omnes“, дакле о нормама које важе међу свим субјектима које обавезује међународно право.
Ово се може проверити и на примеру БиХ. Један од најбољих савремених познавалаца основних правних норми, Александар Оракелашвили (Alexander Orakhelashvili), професор Универзитета у Оксфорду, у свом делу „Peremptory Norms in International Law“ анализира пример једностраног проширења овлашћења високог представника у БиХ. Оракелашвили подсећа да је Веће за примену мира, 10. децембра 1997. године, високом представнику „доделило овлашћења која нису предвиђена мировним споразумом“ и која су „веома широка“.
„Та овлашћења и начин на који се спроводе задиру у срж државног суверенитета и, што је најважније за ову анализу, у право народа на самоопредељење које се огледа у праву народа да слободно одлучује о својој политичкој организацији и будућности. Тај фактор је занемарен од стране СБ УН који је у 4. параграфу Резолуције 1305 (2004) и 4. параграфу Резолуције ЦБ 1391 (2003) изразио пуну подршку високом представнику у намери да прихвата обавезујуће одлуке, како је разрађено у бонским одлукама Већа за примену мира. По свему судећи, те одредбе су у супротности са принципом самоопредељења, зато је њихово правно значење упитно у складу са превлађујућом снагом статуса принципа самоопредељења“, оцењује Оракелашвили. С њим се слажу многи стручњаци и институције, од Венецијанске комисије до Комисије ЕУ, која тражи да БиХ одлуке усваја сама, без „помоћи“ међународних службеника у роли новоколонијалних „проконзула“. То је, дакле, типичан пример погрешне одлуке „великих сила“. Други пример датира из октобра 1998. године, када је СРЈ после претње војном силом потписала Споразум о враћању избеглица и верификациону улогу ОЕБС-а. У складу са 52. чланом Бечке конвенције тај је Споразум по мишљењу Оракелашвилија био „ништаван, јер су уговори потписани под присилом безуветно и апсолутно неважећи“. Ни Савет безбедности УН нема право да потврди споразуме постигнуте под претњом силе.
Шта то значи? Укратко, да велике силе у вези са Косовом „суштински“ не могу да одлуче ништа, што није у складу са међународним правом. Чак и накнадно признање законитости насиља и легализација отимачине сопствене територије коју би „суштински“ потврдиле „велике силе“, било би у супротности са међународним правом. Насилна промена неке границе не може да буде проглашена „законитом“, чак и да Савет безбедности УН потврди такву промену.
Уместо што се председник Србије фаталистички диви „великим силама“ које отимају део његове земље, могао би да их упозори на изјаву представника америчког Стејт департмента, који је приликом (неуспешног) отцепљења Катанге изјавио: „И ми смо се борили у грађанском рату против отцепљења. И код куће и у иностранству упознали смо опасност балканизације“.
Да има мрвицу државничке стамености, Тадић би подсетио САД да су у случају Србије заборавиле на своју некада успешну политику и на лекцију коју су својевремено скупо платиле. А могао би Вашингтону да цитира и изјаву У Танта, некадашњег генералног секретара УН, који је рекао да „УН, као међународна организација, никада није прихватила, не прихвата и не верујем да ће икада прихватити принцип о праву на отцепљење од држава које су чланице УН“. На том месту би Тадић, када би смогао бар мало државничке храбрости, смео да пита своје саговорнике „великих сила“, зашто се само у случају Србије и њене кандидатуре за чланство у ЕУ – понашају потпуно другачије?
Коначно, студије објављене на њиховим (америчким и иним) универзитетима откриле су нам да тзв. „велике силе“ својим неодговорним војним и дипломатским интервенцијама подржавају „морални хазард“ својих штићеника. Али и да и они, који попут Тадића претерано попуштају „великим силама“, својим поступцима хране непопустљиву политику  која изазива непрекидан ланац нових уцена.

[/restrictedarea] онлайн займ займ на карту по телефонузайм в рассрочкузайм под 0 процентов с 18 лет

17 коментара

  1. Car Boris dade Kosovo i Metohiju, bez zrna baruta a Borko “obilic” cak ni sablju ne poteze.
    Ako Bog da i Nedelja sveta i oni dobiju na izborima, kljuc Beograda ode u Tursku 2014 te godine. Zbogom Srbijo (Kurdistan).

  2. Niti je bilo Cara ni Obilića već izdaja koja odavno teče.
    BIĆE CARA I OBILIĆA ako SRBI pameti imaju na sledećim izborima.
    Tad će bitka biti na celoj teritoriji Srbije.Tu bitku SRBI
    nesmeju izgubiti. Ta bitka će pokazati snagu i zdrav razum ili
    smo toliko bolesni da nam nikakav lek nemože pomoći.VEROVATI JE
    U MLADE ZDRAVE SNAGE SRPSKE PORODICE U TO IME VERUJEM U POBEDU
    PATRIOTSKE SRBIJE!!!

  3. БАГРО ИЗДАЈНИЧКА!!!

  4. Pa oni mole boga da posteno izgube pa da operu ruke od Srbije. Sa punim aktovkama dolara otici ce u svoj homeland. Budjava ih sudbina ceka, dzaba evrici i dolarici. Kakav moral oni su demokrate!!!

  5. Obecao si 200 000 novih radnih mesta ,a zatvorio si 500 000 i toliko porodica ostavio bez hleba.Tvoj najblizi saradnik je obecao po 1000 evra i priznao je da je lagao da bi Ti dosao na vlast i toliko laznih obecanja mogu da nabrajam da nebi stalo na jednu stranicu.I Srbija bi Ti sve to oprostila,ali sto izdate Kosmet to ti Srbija nikad nece oprostiti.I sada slusaj kletvu Lazarevu “ko ne dodje na boj na Kosovo…”

  6. ˝свако 50 година на овим теренима паметан ушути, будала проговори, а фукара се обогати˝. И. Андрић

  7. Tadicu,izdao si Srpski narod i poklonio Kosmet shiptarima.

  8. Gde su sada pesnice otpora?Sto se ne pojave sada kada je pitanje biti il ne biti,jeli ste Slobodana Milosevica zbog ovakvog fatalnog nacionalnog poraza skinuli sa vlasti?Vase vizije nisu za viziju Srbije,vase vizije su Evropa,pa i po cenu Kosova.Sramota.Tesko onom kome je kaput blizi od kosulje.Srbija se mora probuditi na sledecim izborima i skinuti sa vlasti izdajnike.U koliko se to ne desi,onda nemam sta vise da budem u nekoj iluzi da ce bolje biti,ali ostajem sa onim snagama Srbije kojima je interes Srbije na prvom mestu,iznad svega.Bog vas kleo pogani izrodi,sto ce Evropa medju nama?

  9. Srbija je priznala Kosovo kao republiku i to stoji u zakonu o PDV, gde je naglaseno da se PDV vraca kupcima sa mestom prebivalista na KiM … Prema tome, vi (demokratska vlast od 2000-2012) ste samo potvrdili u Briselu ono sto ste odavno uradili !!!!!

  10. Dosta vise lazi,prevara,sledeci izbori su za gradjane test inteligencije,dokazacemo da nismo toliko glupi kao sto misle

  11. IMA LI IZLAZA iz ove situacije. Opisivati i komentirati podamnicko i izdajnicko djelovanje predsjednika Tadica i njegove Vlade, vise nema smisla. Koji je potez koji vodi prema spasu SRBIJE. IZBORI ? Koje opozicione partije vode PATRIOTSKU politiku.Nije li SNS sa Tomom Nikolicem najveca opoziciona stranka? Koliko je on PATRIOTA a koliko je slican ili identican Tadicu. Hoce li se ista promjeniti ako pobjedi Toma. Sa kim ce u koaliciju. Sjetite se Dacica!!Nije li vec sve isplanirano od strane “zapada”.Zasto srpski intelektuaci sute. IMA LI IZLAZA?

    • Treba Tomi dati sansu.Valjda ce SNS u koaliciji i sa DSS-om. Zajedno bi i nesto pomerili ka boljeg sutra i opstanka Srbije. Ukoliko Nemacka uspe da reinstalira DS i Tadica, nema nista od drzave Srpskog roda-nestacemo kao narod. Valjda nece pokupovati glasove za lit. ulja, secera…

  12. Većina magaraca je glasala za ovo, a izgleda da će opet, te nema potrebe uzbuđivati se.Kakav narod takva vlast.

  13. da ima izlaza. Birajte one koji vam predlazu neutralnost i one koji imaju oko sebe okupljene strucnjake i naucnike, koji su vec napravili plan za oporavak Srbije i izlaz iz bednadeznosti. Istina je, da su usa i eu vec izabrali tadica za sledece cetiri godine, ali poslusajte narode one, koji vam govore da je snaga u vama i vasim porodicama i birajte takove, ako je moguce. Da je snaga u vama i vasem izboru, verujte, jer vidite sta sacica Srba na KOSMETU postize protiv mocnika i otmicara.

  14. jedan boris umalo ne unisti rusiju a drugi boris srbiju mislim da ji krajnje vreme da imi nadjemo naseg putina

  15. Kako bilo da bilo mi smo ovom politikom unazadjeni i neznam ko i koliko vremena mora da upotrebi da nas vrati na pocetnu poziciju a da to resenje ne bude vojno. Bojim se da su sve ove ucene do sada bile maciji kasalj za ono sto predstoji. Dobili smo status kandidata a sta ce biti za neku ozbiljniju opciju, verovatno ozbiljnije ucene. Ovo je vlada koja ce se pamtiti po svojim podanickim potezima a trebalo bi da neko i odgovara za izdaju i nadam se da ce to uskoro.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *