Светислав Божић: Косово је наша шанса за животно дело

Разговарала Ма­ја Ра­до­нић

Изван документарних података немамо ниједан уметнички филм који би се бавио на највишем нивоу темом Косова и Метохије. Шта то фали Косову и Метохији? Очигледно прави, писмени, одважни, маестрални Срби који верују да је њихов мит истовремено и шанса за њихово животно дело

 

взять круглосуточно микрозайм на карту онлайн. Оформить заявку и получить деньги через интернет на месяц. Светислав Божић, про­фе­сор „Фа­кул­те­та му­зич­ких умет­но­сти“ и не­сум­њи­во је­дан од најзна­чај­ни­јих ком­по­зи­то­ра срп­ске ду­хов­не му­зи­ке, за­сно­ва­не на пра­во­слав­ној тра­ди­ци­ји и ви­зан­тиј­ском кул­ту­ро­ло­шком ко­ду, себе види као српског композитора, а не композитора из региона или са Балкана. Управо због тога његови опоненти сматрају га „отменим и стога опасним националистом“ и „антиглобалистом“. Му­зи­ку Све­ти­сла­ва Бо­жи­ћа из­во­ди­ли су и изводе број­ни вр­хун­ски до­ма­ћи и ино­стра­ни оркестри, хорови и извођачи, од Шкотске до Португалије, од Бањалуке до Санкт Петерсбурга и Запорожја, а на­ро­чи­то фа­сци­ни­ра­ју ре­зул­та­ти ње­го­ве са­рад­ње са ве­ли­ким свет­ским хо­ром „Глин­ка“ (Санкт Петерсбург) и Др­жав­ном фил­хар­мо­ни­јом из Укра­ји­не. Добитник је бројних награда и признања, између осталих „Златног Беочуга“, „Октобарске награде града Београда“, Повеље „Стефан Првовенчани“, „Рачанске повеље“, „Вукове награде“. Исто­вре­ме­но, он је одли­чан по­сма­трач ор­те­ги­јан­ског ти­па, вр­стан со­ци­о­кул­тур­ни ана­ли­ти­чар и на­ци­о­нал­ни ми­сли­лац, надахнут и прецизан истовремено, један од оних који у избору између тренда и вечне Србије никада нису имали нарочитих дилема.

Ваше стваралаштво је великим делом засновано на православној и словенској традицији, а судећи по изузетном пријему у преко 20 земаља света, не постоји проблем перцепције. То између осталог демантује и широко наметану тезу да морамо да опонашамо културне моделе „напредних демократија“, да бисмо били схваћени и прихваћени.
Демократија је древна жудња, сновиђење, кошмар, лоша биохемијска реакција на идеал једног античког уздаха који се уз политеистички хедонизам раштимовано расуо низ индолентне литице Олимпа, оставивши у аманет паметним и надахнутим сневачима да виде оно чега никад бити неће у облику и габариту који научна и псеудонаучна елита сматра предметним обликом стварности, једином чињеницом тзв. „стварносног света“.
У овом тренутку на планети не постоји ниједна велика формација која се може сматрати демократском. Неприкривена и све агресивнија доза милитаризма користи демократију као релативни параван, који невешто прикрива хиљаде борбених средстава, хиљаде научника и небројено много њихових изума који имају за циљ да контролисано разоре или доведу у послушање непослушне. Смрт хара пространствима. Та чињеница не иде у прилог демократији, јер је циљ демократије достизање разумног баланса живота, а не колонада смрти.
Свет је превише узнемирен извештајима са берзе, односима међу валутама, кризама одређених монета, завршним рачунима и пословањима појединих земаља којима су накарикани толики дугови да би њихова територија морала буквално да отпадне са планете и сурва се у ништавило небројених космичких депонија или да релативно мирним путем промени име, а то значи и власника.
Новчаник је постао опасно оружје и преко његове садржине свет се усмерава путем многоликих хедонизама, производећи најразличитије облике зависности. Проблем цивилизованог света којем се из неког разлога приписују и велика демократска начела и достигнућа, јесте у новчанику, у платним картицама, каматама, профиту, студирању преко екрана, извесној пени од туризма и забаве, од изнуђене, а принудне опуштености, од мудрости која почива на осиромашењу или пљачкању слабијих.

[restrictedarea]

Основ­ни мо­де­ли мо­је му­зи­ке и мог умет­нич­ког об­ли­ко­ва­ња део су ста­бил­них ду­хов­них и кул­ту­ро­ло­шких зо­на, ко­је су не­дво­сми­сле­но ра­зу­мљи­ве сва­ком би­ћу од­ра­слом и од­го­је­ном на тра­ди­ци­ји. Из јед­ног из­во­ра по­те­кли, му­зич­ки обра­сци Ви­зан­ти­је, у сло­вен­ској ре­дак­ци­ји срп­ског ис­ку­ства, са­свим ко­ре­спон­ди­ра­ју  пра­во­слав­ним зна­ме­њем са свим звуч­ним пло­ча­ма, од Па­та­го­ни­је до Аља­ске или Ти­бе­та, ма ка­кве ре­ли­гиј­ске фор­ма­ци­је по­сто­ја­ле и уре­ђи­ва­ле ду­хов­ни жи­вот у на­ве­де­ним зо­на­ма. Сто­га се моја му­зи­ка са­свим ла­ко и са раз­у­ме­ва­њем слу­ша сву­да, где ни­је ра­зо­ре­но де­ло Твор­ца и где љу­ди ни­су по­чи­ни­ли то­ли­ко на­си­ље ко­јим су из­бри­са­ли се­ћа­ње. На при­ме­ру до­са­да­шње суд­би­не моје му­зи­ке учи­ни­ло ми се да на­де још има.
Обдарени појединци добро чују и виде хијерархију, они се не гурају, нису у реду ни за славу, нити понижење, јер су свесни да је то двоје венчано. Велики народи су овластили своје велике појединце да огласе ту истину другима, да их упознају и упуте на универзалне законе и односе чије се пропорције не смеју нарушавати.
Мислим да у нама има сасвим довољно величине, а са њом и креативне и конструктивне опомене уз коју можемо да живимо релативно аутентично и самостално онолико колико је то човеку иначе допуштено и потребно. Опсене би требало да препустимо неком другом, а да уз креативно осматрање и стрпљење тражимо решења која нису по сваку цену аутентична и оригинална.

Како оцењујете упорне тежње наших псеудоелита да „нас свет прихвати“, да „поправимо слику о српском народу“, да „Европа нема алтернативу“. Има ли примера у новијој историји да се неком народу толико наметало да не би требало да личи на себе, све до одрицања од свог писма, сећања, традиције?
Такве тежње су део извесног промета идеја и енергија које нису нове, нити непознате и нису специјалитет нашега народа, ни поднебља. Трагедија која је кородирала велике цивилизације задесила је и нас. Паметни су разматрали, писали, говорили, саветовали, самеравали, нису наглили, а они други, жељни сцене, извесне славе, прогреса и сјаја који им је измакао у властитом животу, одрадили су ту невеселу епизоду, држећи најједноставнија средства у својим рукама. То су медији чија је моћ знатна и рекло би се разорна, јер се преко њих прескаче реално време, реалне околности, реални односи, све се релативизује и доводи у раван свршеног чина. Извесни интелектуалци су се занели или су били спонзорисани, па потом занети микрофоном у рукама, треперењем изговорених мисли, њима се омилило да буду масом покривени и узнесени, допао им се тзв. „модел континуитета“ модерног света, у који ми нисмо могли да се са минулим политичким и другим својствима умрежимо. Учинило им се да су сви Немци Гете, Хајдегер, Шопенхауер, Бетовен, Бах, сви Аустријанци Моцарт, сви Французи Берлиоз, Равел, сви Мађари Бела Хамваш, сви Норвежани Григ, сви Шпанци Гауди, Дали, Сеговија, Лорка, сви Пољаци Шопен, Лутославски, Пендерецки. Знамо да нису, као и да сви симболи културе и уметности великих народа нису део њиховог свакодневног потенцијала и реалности већ привилегија коју су им прибавили њихови високо обдарени појединци. Данас нема великих народа у смислу континуираног и хомогеног пулсирања тог појма и те појаве, али има извесних облика моћи који су умрежени у мултинационалне неуметничке корпорације чија је моћ економска, војна, медијска, реемитујућа.
Евро­па не мо­же без ува­жа­ва­ња ду­хов­ног ауто­ри­те­та ви­зан­тиј­ског ко­мон­вел­та да прихва­ти Ср­би­ју. Тај крај­ње под­ри­вач­ки рад европ­ских пар­ла­мен­та­ра­ца иза ле­ђа Србије, ак­тив­но мен­тор­ство пре­ма окру­же­њу, спа­да у до­мен ви­ђе­не ди­пло­ма­ти­је ко­ја је срп­ски на­род ко­шта­ла стра­шних жр­та­ва. Иг­но­ри­са­ње и про­те­ри­ва­ње ду­хов­ног контекста срп­ске др­жав­но­сти (а без ње не­ма ре­ле­вант­ног ди­ја­ло­га) зна­ча­јан је про­блем у но­ви­јој исто­ри­ји. Тра­ге­ди­ја европ­ског по­гле­да ле­жи у ап­со­лут­ном пре­ви­ђа­њу суштин­ских пробле­ма. Уко­ли­ко је Евро­па у ис­точ­ном хри­шћан­ству пре­по­зна­ла нај­ве­ћу опа­сност, он­да су пре­о­ста­ли са­ти срп­ско­га пи­та­ња и удо­во­ља­ва­ња стан­дар­ди­ма и статуси­ма по­след­ња же­ља на смрт осу­ђе­ног. Ова­ква ци­нич­но угла­ђе­на игра Евро­пе пре­ма Ср­би­ји от­кри­ва и мо­жда су­штин­ску не­моћ овог ста­рог кон­ти­нен­та да за­у­ста­ви сво­ју про­паст. Осло­нац на не­ке мла­ђе фор­ма­ци­је и ру­ди­мен­тар­ни при­ми­ти­ви­зам на­до­ла­зе­ћих  го­то­во чул­но фа­сци­ни­ра већ уве­ли­ко оста­ре­ле европ­ске по­тен­ци­је. У сва­ком слу­ча­ју, и ми­мо свих тр­го­вач­ких ло­ги­ка, и из­ван љу­ба­ви ко­ју по­ли­ти­ка не по­зна­је, зва­нич­на Евро­па и ње­на чуд­но ор­ке­стри­ра­на ди­пло­ма­ти­ја ни­су во­ле­ле Ср­би­ју. За­што? Од­го­вор ће­мо по­тра­жи­ти у не­ком дру­гом жи­во­ту и у вир­ту­ел­ним ис­по­ве­сти­ма ви­нов­ни­ка не­бро­је­них хрони­ка смр­ти.
Србији је као сатртој земљи наметнуто много тога што превазилази њене моћи. Но она и поред свега још постоји, није легла на руду, није одбацила Европу јер свако разуман зна да је Србија део Европе у најсуштинскијем смислу те речи, да су сви њени корифеји људи европског образовања и културе, да наша наука и уметност почивају на универзалним законима европске редакције, да наши градови припадају таквој архитектури и да наш духовни живот јесте у најдубљем смислу део европског хришћанства које је изворно јер је дошло у нас из уре удесне. Наша љубав за православни исток део је природне акустике, део гравитационог поља у које се не сме дирати. Наше осећање Европе не подразумева потребу за конвертитством. Уколико се то од нас тражи, онда су речи наших корифеја новога сензибилитета сасвим притворне, провидне и стога нису дале њима довољан резултат. Прочитани су и раскринкани. Муке на које смо дошли и које су нас напале део су драгоценог процеса који челичи, уозбиљује, просвећује и отрежњује један народ, а појединце упућује на дубље размишљање и сагледавање појава.
Без икакве архаичности дужни смо да кажемо да дуго нисмо живели у здравој средини, да нас нису водили Срби и да је неколико деценија наше новије историје бачено у тор на чијем је челу јездио неки чудан свет, до чије биографије се још није сасвим поуздано допрло. За немар према себи одговараћемо пред Оним код кога лажи не пролазе.

Има ли Србија данас културну политику, колико су њена начела јасна културној јавности и да ли код нас постоји свест о значају културе за друге области које се у овакво кризно време сматрају важнијим – економију, политику, дипломатију?
Србија има културну политику на начин на који има и све остале симболе државности. Видљиви или политиком регулисани слој и ток културне политике делује аритмично, пренапрегнуто, трапаво мултикултурално, ћифтинско-удворички и просто југо-носталгично шаролики и бижутеријски. У таквом идеолошком предлошку има и озбиљних резултата, еснафске уредности, али и знатижеље и потребе да се учи од оних који ни сами не знају онолико колико би морали да знају да би друге учили. Захваљујући извесној наклоности дневне политике на сцени проигравају танушни појединци и садржаји, осредње приредбице, истрошене варијанте некада интересантних понуда. Наравно има и озбиљних улагања у промашене пројекте, у неинвентивну понуду појединаца, али и свесних моралних превида, па и колосалних обмана када се неумесним хвалама и превеликим тиражима у помрачењу ума праве карикатуре Достојевског и других великана.
Постоји и други слој, којим се званична културна политика не бави и који         финансијски не подржава. Ту постоје суштинске референце о домашајима овога народа и ту су вредности по којима ће нас препознати и препознавати они који познају материју и способни су да је разлуче од уморних претпоставки и пропозиција  многоликих идеологија.
Економија, политика, дипломатија живе своју стварност и оне су негде у вези са званичном културном политиком државе или боље рећи дипломатија условљава политику и економију, па и културу. Нажалост, о тој дипломатији је тешко говорити из српске визуре, пошто је реч о особеној селекцији кадра и решењима у којима је тешко назрети уредну вертикалу и артикулисано уланчан српски поглед на наше интересе. Дипломатија је наш велики проблем, а ниво тамних енергија у том сектору је такве природе да нам напросто застаје дах.

Западна Европа се вековима одрицала и одриче можда и најважнијег стуба свог постојања – византијског наслеђа, и целокупну историју, културу и духовност наслања на римско наслеђе. И данас неретко можемо чути мрзовољну и нетачну флоскулу о „мрачном средњем веку“?  Византија је битан елемент традиције на коју се наслањате у свом стваралаштву. На који начин је изнова и изнова оживљавате?
Не­дво­сми­сле­ни су тра­го­ви Ви­зан­ти­је не са­мо у мо­јој му­зи­ци, не­го и ком­плет­ном корпусу на­ше кул­ту­ре. Све што вре­ди у срп­ској кул­ту­ри ни­је се оглу­ши­ло, ни­ти пре­ви­де­ло знак и зна­ме­ње ви­зан­тиј­ско. Та­мо где се по­ми­ње и ху­ји име ње­но ви­ди се и чу­је де­ло. Ви­зан­ти­ја је ши­ро­ка оаза и веч­но жи­ва ду­хов­на жуд­ња пра­во­слав­ног и сло­вен­ског све­та. Она је мост и ро­ди­тељ­ка мно­гим вр­ли­на­ма ко­је су кра­си­ле и, на сву сре­ћу, још увек кра­се ши­ро­ки ге­о­граф­ски по­јас ме­ди­те­ран­ске кул­ту­ре, па и ци­ви­ли­за­ци­је. Њена от­ме­ност не да се са­кри­ти од очи­ју до­бро­ви­де­ћих и ду­хов­но опре­мље­них све­до­ка и уче­сни­ка окол­но­сти и до­га­ђа­ја. На­рав­но, о ње­ној и на­шој гол­го­ти по­сле 1453. го­ди­не на­пи­са­не су не­бро­је­не стра­ни­це, али и за­бо­ра­вље­не. Ње­ним обеш­ча­шћи­ва­њем свет, а на­ро­чи­то хри­шћан­ска Евро­па, до­жи­ве­ли су по­раз чи­је по­сле­ди­це ни­су би­ле коб­не са­мо за срп­ски на­род.
Западна Европа је само географска чињеница која је временом губила своју византијску природу, подизала материјални интегритет, стимулисала шизму, соколила и сваковрсно бодрила неоварварски модел разједињеног сагласја, веровала и презирала римског понтифекса који је и сам у једном тренутку из разваљеног Рима послао у Цариград сва своја знамења рекавши да Рим више не постоји. Цариград је последњи сведок римскога сјаја и стога поглед на та два града даје несагледив сјај европској цивилизацији. Европљани који се хвале вишевековном традицијом својих универзитета заборављају да су из Цариграда кренуле све академске искре и да он кроз њих живи моћно и отмено. Више је него јасно да је човек тзв. „западне цивилизације“ његов поданик и ученик, да живи његову  судбину. Цариград је најсветлији и најсветији град свих Ромеја и њихово тихо пристаниште. Они који су га срушили у савезу са тамом која је дошла из дубина Азије, срушили су своју престоницу и шизмом обременили своју веру. Византија и Цариград су много више њихов неголи наш проблем. Западна Европа често креће на Исток. Сви досадашњи покушаји били  су аутогол. Време је да се препозна прави циљ, укроти прави непријатељ, а вође безбројних крсташких похода сагледају кроз увид у праве чињенице и њихове стварне биографије.

Србима се учестало намеће теза да „живе у митовима“, мада ни они који то са подсмехом изговарају не знају тачно значење појма „мит“,  а тај „аргумент“ се највише потеже када се спомене КиМ, наша света земља, корени наше материјалне и духовне културе. Сви траже нека „решења“, а како Ви видите могућности расплета те велике драме?
Могли смо и морали да урадимо далеко више за наше Косово и Метохију. Били смо слабовиди и поводљиви и допустили смо примитивним џелатима да нас удаље са те свете земље, а наш род малтретирају и прогоне. Нисмо се довољно заштитили нашом Црквом и вером православном. Дуго смо живели без вертикале и многи трагови у нашој уметности остали су лишени духовне константе. Даровити и занатски спретни деловали смо са промашених идеолошких упоришта, лишавајући своја дела косовско-метохијског залеђа које би нас винуло у небеса. Изван документарних података немамо ниједан уметнички филм који би се бавио на највишем нивоу овом темом. Да, то је наш мит и ту је била прилика (која још није прошла) да неко попут Тарковског сними нашег Рубљова који шестари изнад Пећке патријаршије, Грачанице, Светих Архангела, Високих Дечана, Богородице Љевишке, Призренске Богословије. Свет је прогутао на тоне и хиљаде километара филмске траке о Господарима прстенова, Хари Потеру, Краљу Артуру, Прстену Нибелунга, Рајнским кћерима. Шта то фали Косову и Метохији? Очигледно прави, писмени, одважни, маестрални Срби који верују да је њихов мит истовремено и шанса за њихово животно дело.

Музика је по Борхесу најсавршенији облик времена, а таленат за музику је у свако време и култури сматран за велики дар. Какав је Ваш однос према том дару и како гледате на оне који тај дар очигледно злоупотребљавају, стварајући нешто што се намеће као уметност, а загађује средину, разара хармонију и уноси у наше животе неподношљиву „буку и бес“? Какве су звучне кулисе у којима живимо?
Дар за музику је ретка привилегија посебно обремењених појединаца који би са таквим даром требало да премосте толико важног, а речима дневним недоступног. Ретки су велики музичари, ретки колико и чуда која се повремено догађају да човеку овоземаљском и брижном и на кратко залуталом, покажу колико би заиста могао када би веровао. Човек је сапутник вечности, а музика је кочија вечности. Стога се музиком играју људи анђеоског промисла, чисти пред вечношћу, обремењени страхом пред Творцем, једино њему подређени и одговорни за почињено. Ниједан велики композитор није био атеиста, а још мање антитеиста. Онога часа када су музику почели да производе људи атеистичког и антитеистичког набоја добили смо буку и језу, бесмисао тонског тандрљања, море наркотичких понуда, добили смо низ наука које су довеле музичку естетику до руба самоуништења. Стварносна проза овоземаљског живота, акустички и еснафски прагматизам произвели су естетику аликвотног низа, а не духовне константе која је музику и човека таквој музици склоног подигла високо у небеса.
Могуће је дотаћи благотворност музичке искре у свим жанровима. Човеку је потребна и таква креативно-релаксирајућа музика, она која га зањише на тренутак и приведе драгој успомени, пределу, контексту. Музика има ту моћ и спремна је да се препусти таквим мајсторима, кроки-посвећеницима, које је подигао урбани или рурални слој фолклора или извесна салонска озареност оних које је живот обдарио артикулисаном боемијом. Наравно, потребно је водити рачуна о односима, балансу. У тзв. „лаким жанровима“ траже се високо образовани и артистични аутори, они који на малом простору, без високих претензија нуде добру мелодију,хармонију, ритам, пулсирајући текст.
Чајковски, Рахмањинов, Бах, Моцарт, Бетовен, Вивалди, Дебиси, Прокофјев, Шостакович – ма како историјски и стилски поређани – надилазе све анимир удвараче и њихов удео у етичком и естетском омузиковљењу света је немерљив. Они су апостоли испод  којих су у крхотинама и на малом простору певуцнули и живуцнули рецимо „Битлси“, „Ролинг стоунси“ и авеније пребогатих дилетаната који су били потребни минулим деценијама 20. века, а како видимо и 21. века.

Ваш ентузијазам и самопрегор могу бити врло инспиративни у време када очајање и млакост постају све чешћи, поготово код младих. Како доћи до такве устрајности, упркос свему?
Лек за очајање и млакост, за малодушност, лежи у раду. Велики рад и свакодневно привикавање на рад претпоставка су свакој потенцијалној врлини. Кроз рад се долази до талента, а потом и артикулисане реализације талента. Само они који су способни да раде много и више него што се од њих очекује могу да победе смртне напасти какве су у првој фази лењост и инерција, а потом нирвана са елементима очајања и у крајњим фазама несагледива делта суицидности. Рад је најближи род свакоме бићу, као што је и кретање најбољи лек за оне који су кретања свесни. Човек се не креће само ногама или рукама, он се креће пре свега умом, а коригује разумом. Дар је међупростор између ума и разума, он је последица свекретања, а свекретање је производ рада.
Ко тако живи, иде ка тајни која се дискретно обзнањује, призива трагача и дарује му се до границе до које би човек требало да дође. Ко тиме није задовољан, нешто је важно прескочио. Хтео је више него што му је потребно.

[/restrictedarea] взять займ ухтазайм петрович отзывызайм 3000 рублей на карту

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *