Србија и Азербејџан: Заједно на Иран?!

Пише Зоран Милошевић

Да ли је сложени пројекат наше земље „о јачању сарадње са Азербејџаном“, а осведочен преко бројних потписаних и делимично већ реализованих уговора, потврда да се Србија политички и војно сврстала уз САД и НАТО и да влада тајно подржава напад на Иран?

 

Почело је откривањем споменика у Београду првом азербејџанском председнику Гајдару Алијеву

Један од највероватнијих главних праваца напада САД-а, НАТО-а и њихових вазала на Иран је из Азербејџана: поред низа предности који овај правац има, он од рата штеди Персијски залив и Арапске монархије које снабдевају Запад нафтом. Показало се међутим да опкољавање Ирана има недостатака, посебно из правца Азербејџана, а реч је пре свега о проблемима у снабдевању храном и прехрамбеним производима војске упућене да напада Иран (наравно и цивилног становништва ратом захваћених региона, које, разумљиво, не би могло да се бави пољопривредом), као и допремања нових војних контингената на замену војницима. Најповољнији правац снабдевања и допремања војника у овим условима јесте  Италија (лука Бари) – Црна Гора (лука Бар) – Србија – Румунија и, даље, преко Црног мора, Грузија и Азербејџан. Зато је, како истичу руски аналитичари, обновљен програм „трансатлантске сарадње и солидарности“ у којем је Србији додељена улога снабдевача храном, санитетским материјалом, лековима, муницијом и минскоексплозивним средствима, као и другим војним материјалима и наоружањем, али и улога  коридора за слање војних појачања.

ТАЈНА „БРАТСКЕ“ САРАДЊЕ

[restrictedarea]

За тако нешто потребне су, међутим, и добре саобраћајнице и путеви. Управо због тога су, за српску јавност потпуно „неочекивано“, званичници Србије почели да угошћавају званичнике Азербејџана и успостављају „братске“ односе, а ови пак „братски“ односи захтевају учестале сусрете и „изливе љубави“, управо онако како званичници две земље то и чине. Откривен је, сећамо се, и споменик у Београду, првом азербејџанском  председнику Гајдару Алијеву (који, ако ћемо право, и није био баш неки демократа, већ генерал КГБ-а, чак други човек ове службе). Алијев пак и нема никаквих заслуга за унапређење српско-азербејџанских односа да би добио споменик у Београду. Прави разлог подизања споменика, сматрају страни аналитичари,  био је у „одвлачењу пажње“ јавности од суштине разговора и договора два председника. Док су режимски медији и домаћи „аналитичари“ објашњавали бесмисленост подизања споменика Гајдару Алијеву, београдски властодршци су, према овим објашњењима,  на миру „мутили воду“.
Сарадњу Србије и Азербејџана, како истичу наши медији, што је посебно интересантно, започели су, одмах по одобрењу САД-а, два председника – Борис Тадић и Илхам Алијев. Председник Азербејџана Илхам Алијев боравио је у посети Србији у јуну прошле године и том приликом потписано је 12 споразума о сарадњи две земље у различитим областима. Двојица председника разговарали су о сарадњи у бројним областима, а према Тадићевим речима једна од тема је била иницијатива да се Србија укључи у пројекат алтернативног гасовода — АГРИ. У тај пројекат тренутно су укључени Азербејџан, Грузија и Румунија, а у перспективи би требало да се прикључе и Србија и Мађарска. На овај гасовод Руси гледају као на конкуренцију Јужном току, тј. као на „прст у око“ руској енергетској политици. Председници су разговарали и о сарадњи у области инфраструктуре, посебно изградњи путева и железница, здравства и одбрамбене индустрије. Овде је интересантан податак да наша војска гради фабрику експлозива и муниције у Азербејџану у вредности од 14 милиона евра, а постоје, према незваничним изворима, и други уговори који се крију од јавности.
После ових председничких разговора уследили су бројни сусрети и разговори на нижем нивоу. На пример, министар спољних послова Србије Вук Јеремић и министар за економски развој Азербејџана Шахин Мустафајев потписали су у главном граду Азербејџана, Бакуу, Споразум о зајму те земље за изградњу деонице Коридора 11, од Љига до Прељине у вредности од 300 милиона евра. Споразум о кредиту је оквирно договорен на заседању Мешовитог комитета за економску сарадњу Србије и Азербејџана у Београду, у новембру прошле године. Коридор 11 треба да повеже Румунију, Србију, Црну Гору и Италију (Темишвар – Београд – Бар – Бари). Тренутно се изводе радови од Уба до Лајковца, који се финансирају из српског буџета. Суштина изградње коридора није (само) за потребе путника, већ, како смо напред објаснили, пре свега због потреба НАТО-а и самог Азербејџана, који се у ратну авантуру жури из својих разлога:  да би према одговарајућим плановима ратних стратега одузимањем дела садашње иранске територије постао „велики Азербејџан“. Зато финансира изградњу деонице од Љига до Прељине.

„ПЕТ МИНУТА“ РУСОФОБА
Министар пољопривреде Душан Петровић, иначе овдашњи екстремни русофоб, обрео се крајем децембра у Азербејџану. Тим поводом је изјавио: „Србија и Азербејџан имају значајне могућности за унапређење сарадње у пољопривреди и прехрамбеној индустрији, а очекује се да ће већ почетком 2012. године бити забележени први резултати у извозу“.  Ово је Петровић изјавио после сусрета са министрима Абасововим и Мустафајевим. Министар Петровић је нагласио да се током састанака највише разговарало о могућностима које српска пољопривреда и прехрамбена индустрија имају, очекујући, како је рекао,  „да ћемо следеће године имати прве резултате који би требало да буду исказани у отварању нових извозних могућности“. За упућене, ово је не мало изненађење, јер Русија, Белорусија, Иран и друге земље већ годинама покушавају да успоставе овакву сарадњу са Србијом и није им пошло за руком, будући да је београдски режим опструисао све те захтеве и економски за српски народ изузетно корисне пројекте. Сада одједном све то може са много даљим Азербејџаном. Јасно је, дакле, да се Србија политички и војно сврстала уз САД и НАТО и да влада тајно подржава напад на Иран, о чему сведоче потписани уговори и сама сарадња.
И српски премијер је у новембру 2011. говорио  „о јачању сарадње са Азербејџаном“. „Србија има добре и пријатељске односе са Азербејџаном“, изјавио је председник Владе Србије Мирко Цветковић у разговору са министром за економски развој Азербејџана Шахином Мустафајевом.
Путеви, експлозиви, муниција, лекови, храна и енергија. Све оно што треба САД-у и НАТО-у (самим тим и Азербејџану) за напад на Иран. Очигледно, Србија је постала, захваљујући Тадићу, његовим сарадницима и његовој партији, отворен амерички вазал, који послушно извршава сва америчка наређења, па и сарадњу са Турцима (било да су они у Републици Турској или Азербејџанској републици). Јасно је да Азербејџан има своју рачуницу и да жели да се уједини и постане „Велики“, о чему сведоче геополитичке и друге анализе експерата за ову област. Србија, учешћем у овом рату не добија ништа, већ озбиљно – губи. Губи важног пријатеља, који такође, није признао Косово и Метохију као независну земљу, али и поверење братске Русије на чију су територију Американци такође и не скривајући бацили око. На страну што Србија никада није подржавала агресију, нити учествовала у нападу ни на коју државу, чиме се руши једна племенита традиција. Дакле, ако је и од Бориса Тадића – много је!

„ПРЕИМЕНОВАЊЕ“ АЗЕРБЕЈЏАНА
Да се Азербејџан спрема за рат против Ирана више је него очигледно. Између осталих активности, 1. фебруара 2012. године посланици азербејџанског Парламента „проучавали су грузијска искуства и његову стратегију развоја“. Међутим, главна реч се водила о томе како искористити Азербејџанце који живе у Ирану у рату против ове државе. Ту се и дошло до решења (или је то била само згодна прилика да се ово обелодани?) о потреби спровођења референдума о преименовању Азербејџана у Северну републику Азербејџан.
Азербејџанска република ће вероватно, како пише амерички сајт „EurasiaNet“, променити име, јер је у Парламенту почетком фебруара предата иницијатива да се организује референдум како би ново име државе било „Република Северни Азербејџан“. Ова иницијатива је, заправо, „прст у око Ирану“ и свакако ће погоршати односе са овом државом. Иницијативу подржава опозиција и део владајуће партије „Нови Азербејџан“. Име државе „Република Северни Азербејџан“ значи да је азербејџански народ подељен између две (независне) државе – Азербејџанске републике и Ирана (провинције на северу ове државе), које многи у Азербејџану називају јужним Азербејџаном. И у Азербејџану и у Ирану живе муслимани шиити, али су по националности Азербејџанци, турски народ који у потпуности следи политику актуелног премијера Турске Ердогана, као  и Вашингтона по три основе: неоосманизма, пантуркизма и атлантизма. То значи да постоји велика могућност да ће супротно исламској верској догми „да је само муслиман пријатељ муслиману“ ипак доћи до ситуације, као у Либији, да ће „муслиман ударити на муслимана“, односно да се Азербејџан за своје учешће у нападу САД-а на Иран намирује територијом дела ове државе. Суштина је како пише Андреј Аришев за руски „Фонд стратешке културе“, да је актуелни председник Азербејџана са Американцима договорио да његова држава послужи „као одскочна даска за напад на Иран“. Американци ову услугу плаћају делом територије Ирана, тачније његовим северним делом, односно у азербејџанској интерпретацији „јужним Азербејџаном“.
Све ово се пројектује и у раду азербејџанских медија, који интензивно делују у правцу морално-политичких припрема становништва „о потреби ослобађања окупираних азербејџанских територија“. Додајмо и то да Азербејџан има девет милиона становника, чија просечна старост је испод 30 година (ради се, дакле, о веома младом народу), а власти у Бакуу истичу да је више Азербејџанаца у Ирану него у Азербејџану (процењује се на више од 10 милиона).
Поред тога, актуелни режим у Азербејџану склон је да уђе и у НАТО. Азербејџански сајт „Zerkalo.az“ анализира ову жељу и закључује да ће се судбина Кавказа решити у Азербејџану. Наиме, у овој држави се већ граде две велике НАТО базе, што Иран „провоцира до лудила“. Азербејџански политиколог В. Гулузаде истиче да се азербејџанско-ирански односи убрзано погоршавају и може се рећи „да никада нису били гори“. Гулузаде сматра да је у овом тренутку Азербејџан јачи од Ирана, јер поред нове армије (последњих година се убрзано наоружавала и обучавала по стандардима НАТО-а, под изговором потреба ослобађања Нагорно Карабаха од Јермена) томе доприноси и несумњива подршка Запада. Тако је извесно да Баку може изазвати велике нереде у Ирану, ако подигне на устанак своје сународнике. Азербејџан је преломио и 2007. године, усвојивши „Концепцију националне безбедности“ у којој је јасно исказао да је Бакуу стратешки циљ улазак у НАТО алијансу и интеграција у северноатлантски простор.

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА И ЛАТИНИЗАЦИЈА
Азербејџан не само што се политички определио за атлантизам, већ се и американизује. Председник Алијев (иначе свечано дочекан у Београду) је против воље грађана декретом укинуо ћирилицу и увео турску латиницу. Према сведочанству бившег министра просвете Азербејџана Дирудина Џалилова, његова држава је за време његовог министровања прешла на латиницу и поред протеста јавности и стручњака. „Прве године смо штампали уџбенике на латиници, а у другој новине. Потом смо мењали уличне рекламе. Сва процедура је трајала само пет година.“ Латинизација Азербејџана је изведена уз помоћ Велике Британије и Турске. Бивши председник А. Елчибеј је желео не само да азербејџански језик латинизује турском латиницом, већ и да га назове „турским“ језиком. Међутим, због отпора јавности то није урадио. После 2001. године по наговору САД-а, Велике Британије и Турске, председник Азербејџана Алијев забрањује коришћење ћирилице. Све је урађено под оправдањем да латиницу користе напредни народи, а ћирилицу народи који следе „безвредну византијску цивилизацију“. Омладина се подстиче да слуша рок музику (пропагира се  као „музика слободних људи“), да пије кока-колу и једе пицу, као и да учи енглески језик. Тако им стварају илузију да су део напредног, демократског света. И млади Азербејџанци, према извештајима медија, заиста тако и мисле.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *