Почетна / Друштво / Случај Симатовић: Државни чиновници против државе и закона

Случај Симатовић: Државни чиновници против државе и закона

Пише Угљеша Мрдић

Да ли је посао оних који су допринели да Франко Симатовић не добије гаранције државе Србије за привремено пуштање на слободу, ширење трачева и лажи, саопштавање службених тајни, подметање и притисак на истомишљенике режима, како у медијима, тако и у  стручној јавности, или да раде свој посао у складу са законом и надлежностима државних институција где су запослени

 

Правда је спора, али достижна. Надамо се да ће тако и остати када је у питању одбрана некадашњих челника Ресора државне безбедности Министарства унутрашњих послова (РДБ МУП) Србије у Хашком трибуналу.
После три месеца од када је одбрана Франка Симатовића упутила захтев за обнављање гаранција Владе Републике Србије за пуштање истог на привремену слободу током паузе у раду Трибунала, држава Србија није дала званичан одговор, нити образложење за ћутање државне администрације. Премијер Мирко Цветковић није ни одговорио на захтев Симатовићеве одбране да се образложи овакав став Владе, с обзиром на то да је дошло до кршења Уставом загарантованих права држављанина Републике Србије.

ВАНИНСТИТУЦИОНАЛНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ
Одговор државе уследио је преко помоћника заменика тужиоца за ратне злочине Ђорђа Одавића, он је хонорарним чланком, који је објавио „Нови магазин“, власништво Надежде Гаће, образложио зашто Република Србија није обновила гаранције Франку Симатовићу.
Као што је познато држава је ускратила гаранције некадашњем заменику начелника РДБ-а Франку Симатовићу Френкију, који је оптужен у Хашком трибуналу и тренутно се налази у притворској јединици у Шевенингену.
Како држава не стоји иза својих држављана „Печат“ је писао у 198. броју, али оно што је после уследило преко одређених „владиних“ гласила је брука и срамота државних службеника који верно служе режиму Демократске странке и њених сарадника. Ако узмемо у обзир мишљење стручне јавности и поштовања међународног права и Закона о сарадњи са Хашким трибуналом, Влада Србије имала је обавезу по закону да изда гаранције Симатовићу и омогући му да уместо у притвору у Шевенингену за време зимске паузе буде у Београду.
Од писања „Печата“ нико из Кабинета председника Републике Србије није демантовао умешаност Миодрага Микија Ракића у спречавању институција да функционишу независно и да доносе одлуке по закону и Уставу Републике Србије.

КООРДИНИРАНА АКЦИЈА

[restrictedarea]

По свему судећи, сведоци смо једне координисане акције из Кабинета председника Републике Србије Бориса Тадића, његових слепих послушника у владиним институцијама, Тужилаштва за ратне злочине, као и њихових службеника у медијима, то јест бивших новинара, који су запослени у државним институцијама, а по потреби учествују у прљавој кампањи против часних људи који су неоправдано оптужени у Хашком трибуналу само зато што су били у служби одбране државе Србије и њених грађана.
Срамне написе по дневној штампи и режимским и страним електронским медијима не можемо ни да коментаришемо када је ова тема у питању, јер би нам требало специјално издање „Печата“ посвећено само овој проблематици.
Такође смо сведоци одавања службене и државне тајне, које одају државни чиновници преко својих гласила.
Да кренемо редом.
У „Новом магазину“ државни службеник Ђорђе Одавић, помоћник заменика тужиоца за ратне злочине Бруна Векарића, који се на тренутак из чиновника претвара у новинара, објавио је текст под насловом „Френки и даље сеје страх“. У чланку се наводи „зашто Симатовићу није одобрена привремена слобода“, са додатком „ко је омогућио хашком оптуженику Франку Симатовићу да се без надзора креће Београдом док је Драган Јочић био министар полиције и зашто га се Горан Хаџић плашио“.
Чланак је поред присутних лажи објавио и службену тајну, тачније део интервјуа који је Симатовић дао приликом пријема у службу Државне безбедности 1978. године.
Да је Србија држава реда и закона неко би за то требало да одговара, али за почетак нека се разоткрије ко и зашто стоји иза овако срамних чланака.
Наиме, уредник „Новог магазина“ је Надежда Гаће, а како смо сазнали чланак је написан у координацији службенице Министарства правде (чији је идентитет познат редакцији „Печата“, поменутог Ђорђа Одавића, бившег новинара „Преса“ и „Курира“), а све под покровитељством Миодрага Микија Ракића, шефа Кабинета председника Бориса Тадића. Подсетимо да је Ракић и секретар Савета за националну безбедност и шеф Бироа за координацију служби безбедности.
Е сада се поставља питање шта је заиста њихов посао? Да ли ширење трачева и лажи, подметање и притисак на истомишљенике режима, како у медијима, тако и у  стручној јавности, или да раде свој посао у складу са законом и надлежностима државних институција где су запослени?

КАБИНЕТСКЕ КАБАДАХИЈЕ
Упркос томе, поставља се питање да ли господин Ракић ради свој посао у складу са Уставом и законом или се и даље само бави комуницирањем са позиционим и опозиционим странкама, притиском на директоре јавних предузећа да се не рекламирају у медијима који оправдано имају критички став према режиму, састављањем списка за хапшење и ослобађањем од кривичне одговорности у зависности од оданости Борису Тадићу и његовим сарадницима?
Да ли поменута господа знају да „ничија није горела до зоре“ и да могу у складу са законом да одговарају за учињена (не)дела?
Да ли их је срамота да упркос дозволи од Хашког трибунала за привремено пуштање Франка Симатовића, они и даље не дају гаранције за привремено пуштање на слободу у матичну државу Србију? Са таквим службеницима поставља се питање каква смо ми држава?
Докле ће у Србији да „правду“ кроје разни другоразредни и трећеразредни државни службеници у својој жељи да се покажу како су битни?
Ако су се поједини челници Министарства унутрашњих послова, Министарства правде и Тужилаштва за ратне злочине заложили да се испоштује одлука Хашког трибунала да Франко Симатовић буде пуштен на привремену слободу и да се припрема за даље суђење у Хагу, због чега су се ти службеници „кабинетским путем“ борили и боре против правде, који су водили и воде кампању против оних који им се из њима знаних разлога не свиђају?
Ако то не чине, зашто онда не демантују јавно изражене сумње које се појављују у јавности?
Ако имамо Савет за сарадњу са Хашким трибуналом, који води министар Расим Љајић, због чега се они мешају у његов посао?
Зашто Ђорђе Одавић злоупотребљава службени положај тако што пласира поверљиве податке Хашког трибунала и службену тајну БИА износи у јавност?
Па, драги читаоци, онда постављамо питање ко је господар живота и смрти у Србији, као и права чувања службених и државних тајни? Да ли смо ми држава где је на првом месту поштовање Устава и закона или слепо слушање кабинетских жеља?
И док се у Србији докаже правда и потврди да се морају поштовати одлуке, ако не домаћих онда међународно признатих страних институција, прођоше године, а поменути већ годинама одлучују о судбини свих грађана.

ПРОФЕСИОНАЛЦИ ПРОТИВ АМАТЕРА
Ко ће да заштити нас од њих, слободномислеће људе од режимлија? Ако смо морали да прихватимо и усвојимо Закон о сарадњи са Хашким трибуналом и да трпимо међународне притиске, како хашке, тако и оне који долазе из Вашингтона и Брисела (мада се ништа не мора од тога), зашто онда држава и њени грађани који су чистих и беспрекорних биографија, као што је случај са Симатовићем, да трпе и мале хашке трибунале у Србији и мале Карле дел Понте, Лујзе Арбур и Серже Брамерце са пријављеном адресом у Београду и радном књижицом у Немањиној или Устаничкој улици.
Очекујемо да ће се професионалци запослени у МУП-у, Безбедносној-информативној агенцији, Министарству правде и Тужилаштву за ратне злочине на крају супротставити кабинетским пустајијама и дозволити да у овој држави буде све по слову реда и закона.
Само да подсетимо да смо већ једном у Србији имали „кабинетски приступ“ вођењу државе и њених институција. Сетите се полицијске акције „Сабља“, када је ухапшено преко 12.500 грађана Србије, а само против неколико десетина осумњичених је вођен кривични процес.
Тај „кабинетски приступ“ доживео је прави крах на изборима 2003. године.
После су уследили судски поступци у којима су поменути били оптужени, а нека суђења и дан-данас трају. „Печат“ поседује и кривичне пријаве против њих због „Сабље“ и ванредног стања…
Е сада имамо неке друге актере са истим амбицијама. Исти начин размишљања и деловања, старе жртве са подршком дела ДС-а. Они желе и да гасе медије као у „Сабљи“, ако не могу да их контролишу.
Подсетимо „кабинетске мољце“ да је историјски доказано да они који мисле да су кабинетски господари Србије на крају одговарају за своје поступке. Уосталом и избори су на пролеће.
Поставили смо много питања, али без одговора прозваних државних службеника.
На Андрићевом венцу (Председништво Србије и Кабинет Микија Ракића), у Немањиној (Влада Србије и Министарство правде) и у Устаничкој (Тужилаштво за ратне злочине и Кабинет и канцеларија Ђорђа Одавића) ћуте…
Али, јавност Србије заслужује да зна истину!
У власти имамо људе који мисле да су јачи, битнији и моћнији од домаћих и међународних закона.
Колико раде противзаконито показује и чињеница да је држава Србија крајње оправдано и званично преко Савета за сарадњу са Хашким трибуналом затражила регулисање служења казни изречених у Хашком трибуналу грађанима Републике Србије у матичној земљи.
Сада кабинетске кабадахије раде крајње противзаконито и против државних институција.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Svaka vam cast na ovom tekstu, strasno je koliko domacih izdajnika ova Srbija drzi, i pored toga i dalje postoji




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *