Почетна / Култура / Слободан Тишма: „Отпадник“ у друштву спектакла

Слободан Тишма: „Отпадник“ у друштву спектакла

Пише Александар Дунђерин

Нови роман Слободана Тишме „Бернардијева соба“ закаснело је призивање неких културних феномена, доминантних у другој половини прошлог века у светској уметности, филозофији, па и у архитектури и дизајну

 

Место новосадског уметника Слободана Тишме у српској књижевности веома је тешко одредити. Пре свега зато што његову стваралачку биографију обележавају предуги периоди ћутања, можда и закаснеле реакције на некад актуелне уметничке тенденције, али и неколицина парадокса.
И поред тога што је шездесетих и седамдесетих година прошлог века, када је Трибина младих у Новом Саду била значајно окупљалиште српских неоавангардиста, активно учествовао у књижевном животу, Тишма није оставио обимнији опус, нити је објавио књигу. Ненаметљив, скептичан и несигуран, он 1977. године напушта књижевну сцену, не могавши, по сопственом признању, да разлучи уметничку праксу од бављења политиком. Због тога и данас, чак и њему приклоњене колеге, истичу како је  тек „недочитани апостол концептуалне уметности“.
Музичком уметношћу почео се бавити 1979. године, оснивајући групу „Ла страда“, у правом тренутку, у време када је нови талас (рокенрол и панк) у тадашњој СФРЈ био на врхунцу. Ипак, албум „Ла страда“ излази прекасно (1986) – већ почетком осамдесетих година прошлог века рокенрол се комерцијализовао, постао погодан за политичку манипулацију, стицање моћи, утицаја и новца, тако да седам веома добро осмишљених елегичних напева, у којима је Тишма објединио своју занесеност апстрактним сликарством (Кле, Марк, Маке) и љубав према симболистима (Рембо, Новалис), остаје потпуно маргинализован, без великог утицаја на потоња музичка дешавања.
На књижевну сцену вратиће се ипак 1995. године, објављујући збирку песама „Маринизми“, концептуални језички експеримент надахнут Ничеовим песништвом („Дионисови дитирамби“), у том раздобљу занимљив још једино понеком студенту заинтересованом за стилске вежбе на тему авангарде.
И коначно, тек на прагу седме деценије живота, овај, по сензибилитету првенствено песник, опробаће се и у причама и романима. Парадоксално, иако је од прозе читав живот бежао, тврдећи како се она увек своди на „социјалну психопатологију“, сва три његова прозна остварења – збирка прича „Урвидек“ (2005) и романи „Qattro stagioni“ (2009) и „Бернардијева соба“ (2011) – овенчани су књижевним наградама; за последњу књигу Тишма је прошле недеље добио „Нинову награду“ за најбољи роман 2011. године.

РЕВОЛУЦИЈА КОЈА ТРАЈЕ

И роман „Бернардијева соба“ – који се, као и поетика Слободана Тишме, без претходно наведених напомена не може разумети у потпуности – одоцнело је призивање неких културних феномена, доминантних у другој половини прошлог века у светској уметности, филозофији, па и у архитектури и дизајну.
Главни јунак романа Пишта Петровић тотални је аутсајдер, ексцентрик који дозвољава групи, што познаника, што потпуно непознатих људи, да се усели у његов стан, док се он са врећом за спавање преселио у олупину „мерцедеса“ на паркингу поред зграде. Не радећи ништа, сводећи егзистенцију на пуко преживљавање (храна, вода, вршење нужде), Пишта проводи време призивајући сећања на давнашњу саобраћајну несрећу, највероватније изазвану трком аутомобила на друму коју је водио са девојком, погинулом управо за воланом „мерцедеса“, и размишљајући о хрватском дизајнеру и архитекти Бернарду Бернардију, чија се собна гарнитура налази у закључаној просторији у његовом стану.
Већ ових неколико штурих података о јунацима, фабули и основним мотивима радње у „Бернардијевој соби“, упућује на закључак да у свом новом делу Тишма варира основне идеје ситуациониста, познатих по томе што су били главни инспиратори и учесници побуне у мају 1968. године. Пре свих филозофију Гија Дебора, творца књиге „Друштво спектакла“ (1967), у то време назване „Капиталом нове генерације“.
У том смислу, упадљиво некомфоран живот главног јунака потпуно је у сагласности са Деборовим ставом да „комфор никада неће бити довољно комфоран за оне који теже нечему чега нема на тржишту“. Такође, Пиштино опредељење да живи крајње аскетски у уочљиво нехигијенским условима, покрај контејнера за смеће, утемељено је у размишљањима Деборовог саборца Ивана Чеглова који у „Правилима новог урбанизма“ (1953) каже: „Суочени са избором између љубави и контејнера за смеће, млади људи свих земаља изабрали су контејнере за смеће“. Спољашњи свет на Пишту нема никаквог утицаја, јер он, опет у складу са ситуационистичком филозофијом, спознаје да спектакл модерног друштва организује људску пасивност, продајући човеку само привид побуне, отпора и слободе, симбола „испражњених од сваког значења и снаге, брижљиво упакованих за пасивну потрошњу“. Отуда је и његово беспосличарење у сагласју са залагањем ситуациониста за право на нерад као најважнији начин борбе против репресивног капиталистичког система, али и као једини преостали простор у којем се живот саображава уметности. Одсуство идеје такође је део ситуационистичког погледа на живот, по којем је свака идеологија облик отуђења.
У овај револуционарни концепт сасвим добро се уклапа и Бернардијев намештај. С једне стране, дизајн је за Тишму, поред сликарства, музике и, донекле, поезије, једина „неполитична“, „чиста уметност“, а са друге стране Бернардијев „минималистички дизајн“ и његова идеја „минималног стана“ (Бернардијева соба је празна просторија, где не обитавају гости, али ни станари) јаче потцртавају „просторну одсутност“ као битну одлику Тишмине прозе.

НИХИЛИЗАМ
Иако „Бернардијева соба“ тематизује многе актуелне проблеме савременог друштва, оличеног у неолибералном тоталитаризму (критика демократије, „queer“ тематика, феминизам, еколошка питања), Маја Солар је у праву када у поговору књизи („Соба на дну океана“) каже како је и у овом Тишмином роману кључна тема диференција политике и уметности. Међутим, и поред тога што Тишма и сам књижевност посматра као политику, „уметност у којој се одигравају борбе и која је структуирана у матрици моћи“, он ипак недвосмислено и доследно кроз читаво дело мушки принцип (политика-моћ) супротставља женском принципу (уметност-лепота), због чега на крају романа смешта главног јунака у колибу његове мајке, дозвољавајући му да тамо, први пут фантазирајући како је окружен мноштвом жена, осети пуни естетски доживљај. Хармонија је, попут уметности и лепоте такође женска фигура, остварива још једино у руралном амбијенту планине чији је опозит урбана свакодневица града, као средиште доминације политике и моћи, односно мушког принципа.
Но, сав тај, у основи ипак нихилистички, однос према животу и уметности, не значи да је Тишмин опус прожет „реметилачким“ фрагментима и новим идејама, да је његова књига „једна од онтолошки најтежих српских књига новијег времена“ и да „формалним вредности обогаћује савремену српску прозу“ (Васа Павковић). Будући да се развијао углавном у капиталистичким друштвима, и да је био испуњен ултралевичарским идејама, ситуационизам није после Другог светског рата могао наћи плодно тло у српској књижевности, али је у првој деценији 21. века ипак својеврсни анахронизам. Са друге стране, Тишмин ларпурлартизам, ослоњен у великој мери на максиме Жана Рикардуа („Пре пустоловина писања, него писање неке пустоловине“) и М. де Унамуна („Сви велики романи су поеме“), већ одавно не кореспондира са духом времена, ни у Србији, нити било где у свету.
Стваралаштво Слободана Тишме нема, дакле, потенцијал да постане тачка на координатном систему који чини парадигму српске књижевне уметности. Оно представља литерарну маргину, али у најбољем значењу те речи. Квалитетну маргину коју свака национална књижевност мора да има (и негује) уколико је заиста велика. Зато је за српску књижевност добро што постоји Слободан Тишма. Верујући да и уметност, попут политике, припада подручју воље за моћ, он је – за разлику од многих његових колега које су некада делиле исти поглед на свет – читав живот остао изван простора масовне продукције, неокаљан законима политичког прагматизма и књижевног тржишта. Не морамо се сложити да је то једини исправан пут, али Тишмина принципијелност и доследност требало би да изазивају поштовање.
И такав утисак о Слободану Тишму тешко да може променити било каква награда, а поготово не она коју додељује НИН. Напросто, Тишма је отпадник, у позитивном смислу те речи, не припада друштву спектакла.

Један коментар

  1. hvala na prikazu.. Uzgred, ne spomenu li autor ( cuo na TV) „miserere“ ?! A „Domine, miserere..“ jeste – Kyrie eleison ?! Ili “ Gospodi, pomiluj ..“ ?! Isusova molitva (deo) koju praktikuju isihasti ?! / uzgred, s tim u vezi, da se osvrnemo na neke tajne J.D. Salingera – v. „Franny and Zooey“ ?! / … Hvala, ne secam se, kad sam poslednji put citao neki roman… A tu su neki detalji, zanimljivi …. posle ‘stranstvovanja ‘ – susret u kolibi ( poput ‘sjenice’ za kojom cezne psalmist ?!) susret srodnih dusa (koje su – zenskog roda ?! )




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *