Почетна / Свет / Сиријска кост у грлу

Сиријска кост у грлу

Пише Дејан Лукић

Империји је ушло у навику да је само њен вето „природна појава“ у међународном животу, па је зато прошлонедељни руско-кинески вето на још један пројект обојене револуције, овај пут у крајње неуралгичној области арапског Истока, у Вашингтону и Лондону доживљен  као планетарно непочинство

 

Двадесетог јануара 1982. године пред Саветом безбедности УН нашла се резолуција  која тражи да „све чланице предузму конкретне и ефективне мере у циљу поништавања  израелске окупације сиријске Голанске висоравни“. Резолуција није прошла амерички вето; чак ни амерички „носач авиона у Европи“ – Велика Британија, није могла да „свари“ флагрантну окупацију дела туђе територије и  америчком вету на осуду те окупације подари више од уздржаног гласа.
У јулу 2006. године, Џорџ Буш и Тони Блер су пуна 33 дана спречавали да се било какав текст о обустављању израелског бомбардовања Либана нађе пред Саветом безбедности.
У историји конфликта на Блиском истоку, Америка је 35 пута потегла вето у Савету безбедности, од тога на 24 нацрта резолуција које су, на овај или онај начин, тражиле окончање израелске окупације  Палестине.
Империји је ушло у навику да је само њен вето „природна појава“ у међународном животу, па је зато прошлонедељни руско-кинески вето на још један пројект обојене револуције, овај пут у крајње неуралгичној области арапског Истока, у Вашингтону и Лондону доживљен  као планетарно непочинство.

АМЕРИЧКЕ КРТИЦЕ У АРАПСКОЈ ЛИГИ

[restrictedarea]

Вето је, међутим, геостратешки догађај крупних последица. Мотив и дејство руско-кинеског вета трансцендирају судбину Башира ел Асада и његовог режима. Москва и Пекинг су повукли кочницу пре него што још једном буду изиграни као у случају Либије, где се „заштита цивила“ извргла у простачко обарање режима, убиство Гадафија и довођење на власт екипе, подржане, наоружане  и пројектоване да буде „флексибилна“ кад на ред дођу стратешки интереси Империје, са нафтом као непосредним мотивом. Либију су за сада укротили, Тунис препарирају, у Египту подржавају војну хунту после непланираног пробоја исламиста на сцену, и сада би да „припитоме“ Сирију – кључни геостратешки простор арапског Истока и незаобилазну платформу за пројектовани рат у суседном Ирану.
Текст резолуције на коју су Руси и Кинези ставили вето био је класичан Тројански коњ, офарбан у боје либијског сценарија. У својој основи, састављачи резолуције – САД, В. Британија, Арапска Лига – тражили су „окончање насиља“, али то се  тражи само од Асада, а игноришу оружане опозиционе групе које, уосталом, од почетка кризе, па до овог тренутка добијају пропагандну, војну и финансијску помоћ са Запада виа Турска (чланица НАТО) и преко америчких експозитура у Арапској лиги – Саудијске Арабије и Катара.
У Минхену, на Светском састанку о безбедности, Сергеј Лавров је овакво подметање резолуције учтиво назвао „неозбиљном политиком“, а Виталиј Чуркин у Савету безбедности то оверио руским ветом. Лавров је, уз то, у Минхену пренео госпођи Хилари Клинтон да је текст резолуције „унилатералан“, да само једним оком гледа на дешавања у Сирији, да у тексту нема помена о насиљу које оружне групе у редовима опозиције врше широм земље. Понашање тих група, по Лаврову, је „апсолутно провокативно“, значи отворен удар на државни поредак, удар „који  ниједан председник државе достојан респекта не може да остави без одговора“.
У субверзивном покушају инструментализовања још једног арапског револта против аутократских влада које су – нота бене – без изузетка биле толерисане и подржаване са Запада, у Лондону и Вашингтону се френетично манипулише са „легитимитетом“ који, наводно, у удару на режим у Дамаску обезбеђује Арапска лига, иначе у традиционалном конфликту сама са собом по свим стратешким политикама у Региону.
А шта стоји у инертном извештају „мировне“ мисије Арапске лиге у Сирији, о чему – да се и то нотира – готово да нема медијског помена на обе стране Атлантика?
Текст извештаја који имамо у рукама таксативно помиње и „наоружане опозиционе групе“ и за њих каже да су, такође, учесници убијања цивила, војника и полиције. „У Хомсу, Идлибу и Хами, чланови мисије су били очевици насиља против владиних трупа и цивила. Примери ових аката укључују бомбашке нападе (у поменутим градовима) на цивилне аутобусе, приликом чега је убијено осам особа, а већи број рањено, укључујући децу и жене. Били смо очевици, исто тако, бомбардовања воза са дизел горивом… У једном другом инциденту, у Хомсу, дигнут је у ваздух полицијски аутобус и том приликом су убијена два полицајца… Бомбардовани су, такође, нафтоводи и неколико мањих мостова.“
Неки од ових напада опозиционих група – стоји даље у извештају – изазвала је дисидентска, Слободна сиријска армија, састављена од дезертера из регуларне војске. У параграфу 28. извештаја Мисије пише да „многе стране“ у сукобу „лажно извештавају“ како су се насиља и експлозије догодили на одређеним локацијама, „али када су наши обсервери стигли на лице места, нашли смо да су такви извештаји били потпуно неутемељени“.
А у следећем (29) параграфу Мисија се жали да „медији преувеличавају природу инцидената и број жртава, али се, такође са жаљењем, констатује да су у самој Мисији „неки њени чланови занемарили преузету обавезу и прекршили дату заклетву“. За такве стоји да су ступали у контакте са званичницима страних земаља и давали им нетачне, преувеличане описе догађаја… Западни званичници су, затим, „развијали овако нетачне податке у црне и потпуно искривљене слике о стварним догађајима на терену“.

ДВОСТРУКИ ВЕТО
У Лондону је јавна тајна да су америчке „кртице“ у Мисији Арапске лиге били представници Катара и Саудијске Арабије и да су они ти „обсервери“ о којима се критички говори у нацрту Извештаја.
Извештај о догађајима у Сирији представници Арапске лиге конципирали су 18. јануара, али у земљама евроатлантског простора објављивани су до сада само фрагменти у којима нема активности  антивладиних оружаних група у сукобу који је већ виђеном медијском манипулацијом представљен искључиво као бруталан обрачун суровог режима са мирним протестима Сиријаца и њиховом борбом за демократију.
Сиријски режим није, свакако, демократска цвећка, али је тамошњи сукоб афера у којој  је Империја заглављена до лаката, а демократија димна завеса.
За Империју, Сирија под Асадом је реметилачки фактор пројекта „Пакс американа“, а у антишамбру стратешке и енергетске сцене где Империја управо припрема нови удар.
Фактор Сирије је пресудна географска и стратешка чињеница на арапском истоку. Сирија је кључни савезник Ирана, па реметилачки фактор мора да се избаци из игре пре него што крене ирански „биг бенг“. У свим досадашњим секвенцама „Арапског пролећа“ воз „великог дизајна“ је колико-толико пролазио. Али сада када је „пролеће“ стигло у централно-азијско Подмосковље, и у подножје Кинеског зида, са енергијом као пресудним мотивом, руско-кинески вето био је, напросто, изнуђен.
Сирија је дугогодишњи савезник Русије у арапском предсобљу евроазије. Москва има већ годинама неговане војне, економске и политичке односе са Дамаском. Није тајна да је Русија усред ове игре око Сирије наставила да убрзано проширује своју поморску базу у сиријској луци „Тартус“ и наставила да Дамаск опрема најмодернијим оружјем.
Дипломатски, Кремљ је током целе кризе показивао довољно флексибилности у тражењу политичког излаза. Путин је подржао „захтеве сиријског народа за промене“. Русија је подржала упућивање мисије Арапске лиге и употребила утицај код Асада да прихвати Мисију.
Али, Империја је у Сирији, уосталом као и у Либији, имала неке друге идеје. У закулисном маневрисању пред гласање у Савету безбедности, Виталиј Чуркин је јасно сигнализирао западним и арапским спонзорима резолуције да се либијска подвала неће још једном догодити. Ако нацрт резолуције јасно не нагласи „суздржавање од насиља“ за обе стране у сукобу – у руском тумачењу то су и антивладине „оружане групе“ – резолуција је неприхватљива за Москву.
Још једно је Чуркин пренео састављачима нацрта: ако у плану изласка из сукоба, који предлаже Арапска лига, буде помена, као што је стајало у почетном стадијуму нацрта, о Асадовом одласку са власти или било шта што би, по руском разумевању, значило „промену режима“ као крајњи исход, такав текст може унапред да рачуна са руским ветом.
Англоамериканци, уз пуну асистенцију западних колаборациониста у Лиги, употребили су сву дипломатску и лингвистичку акробатику да за Русе (и Кинезе) нашминкају текст, али да сачувају суштину: промену режима у Дамаску.
Добили су двоструки вето.

ПУТИНОВА „ПОГРЕШНА АНТЕНА“
Последњи чин игре је већ класика. Навикла да јој деценијама све пролази мимо руског вета (и кинеског уздржавања), од бомбардовања Србије, преко Ирака, Авганистана до Либије, Империја се сада нашла у шоку и неверици. До те мере да је вођа америчке конгресне делегације на Конференцији у Минхену, Сенатор Џон Мекејн, да ваљда још једном посведочи колико је амерички врх пропустио да региструје тектонске промене у свету, изашао са претњом да су се, потежући вето, „Руси и Кинези нашли на погрешној страни историје“ и да ће „због тога зажалити“!
Лондонски „Гардијан“, тумачећи стање духова у Вајтхолу, мисли слично, али мало другачијом акрибијом: „Владимир Путин је потегао вето под притиском ‘силовника’ који владају у руском  војном врху“ и будући да је Русија инвестирала милијарде у  Сирију, „силовници“ наивно мисле „да је подршка Асаду добра ствар“. Па су се, и по „Гардијану“, Руси и Кнези нашли, истина не баш на погрешној страни историје, али зато „на погрешној страни у односу на Арапску лигу“. Вето је, каже „Гардијан“, „ужасна стратегија“, смишљена да „заустави западну интервенцију у Сирији, до које, ионако, не би ни дошло“!?
Сиријски сценарио није, као у Либији, прошао поред руског и кинеског вета, па се у недостатку бољег аналгетика охрабрење види бар у „сребрној бордури облака“, у прогнозирању да ће сада када је Путин остао на „погрешној страни историје“ његов „погрешни вето“ да му се обије о главу. Мада се у поплави фрустрација и претњи не објашњава какву то каузалну везу има Путинова унутрашња позиција са Путиновом „погрешном антеном“ у Сирији, као и где „Гардијан“ види узрочну логику када поводом вета на империјални пројект у Сирији саветује руском премијеру и будућем председнику да „пре него што оптужи Стејт департмент за мешање у сиријски сукоб, боље погледа шта се збива око њега у Русији, када већ не види шта се збива у Сирији“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Politicki svesni

    Sirijska kost u grlu – dabogda se njom „zadavili“!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *