Синиша Ковачевић: Ми Армагедон живимо већ вековима (II део)

Разговарали Љиљана Богдановић и Александар Дунђерин

Неко ко је у једном веку, само, доживео династичку смену са краљеубиством, па  Балканске ратове, па Први светски рат са албанском голготом и  четворогодишњим избивањем из Отаџбине, па формирање Нове државе, па друго краљеубиство, па Други светски рат и Јасеновац, па Тита и Голи оток, па комунистички експеримент, па распад државе  у  крви и пепелу, бомбардовање и  комадање територије, не може се плашити митологемама, ни библијско-куранским, ни  таблоидним. Страху су склони они којима је основни проблем недостатак путера у фрижидеру или број лешника у чоколади. Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина“

Репертоар београдских позоришта већ две пуне године указује на то како српска престоница поново постаје центар некакве „југословенске културе“. Анонимни хрватски писац Штикс добија чак предност у односу на Нушића, и то у години када се обележава његов јубилеј. Зашто, по вашем мишљењу, српска културна елита осећа потребу за поновним оживљавањем југословенског културног модела?
Ако под репертоаром једног позоришта подразумевате  јасно вођену интелектуалну и естетску мисао  којом ви  полемишете са својим временом, бранећи га или га нападајући, коментаришући насловима комада његове врлине и мане, хвалите га и кудите, дајући свој позоришни  коментар и печат економским, социјалним, политичким или моралним регулама једног времена, афирмишући при том уметничке потенцијале  свог позоришта, његове глумце и ауторе, тражећи актуелне комаде међу класичним писцима, али једнако тако и међу својим савременицима, афирмишући и стимулишући, опет, драмску школу властитог града или језика, играјући и добре стране комаде, тек да се не зачауримо и да се међусобно можемо упоређивати, ако тако, дакле, посматрате  позоришни репертоар, а једино тако можете, онда одговорно тврдим да НИЈЕДНО београдско позориште нема репертоар. Ниједно није у диспуту са временом, политиком, нормама, светом… Постоје позоришта  која имају наслове које играју, али то није репертоар као естетска или драматуршка категорија. То је пре принцип „како падне“, као са точеним пивом. Нешто јефтино, а да буде добро. И гледано. И да, обавезно, није тешко. Ми смо једини народ у Европи који нема свој театар националне драме, а при том имамо две одличне  драмске школе у престоници. Само у Београду живи и ствара  више драмских списатељица, даровитих жена, различитих поетика и генерација, него у целој Европи. Управо тако, у целој Европи. И ниједно позориште не посвети  бар једну сезону савременом српском драмском писцу. Није проблем што се игра Штикс, уметност је флуктуирајућа, то је једна од њених основних особина, један смо језик и један културни образац, није проблем што се „тамо“ недовољно играју  наши писци, моји студенти Ива Модли и Душан Спасојевић играни  су у Загребу и Ријеци, није проблем ни у томе што је у Београду, задњих година, одиграно више хрватских писаца  него у Загребу, проблем је што се овде не играју  српски писци у мери у којој је то потребно, уобичајено, стимулишуће и у мери у којој то својим квалитетом заслужују… Говорим дакако о савременим писцима, младим људима, чије су фиоке пуне одличних комада. Проблем је и што ми немамо позориште које игра само комаде  Бранислава Нушића, што немамо позориште српске  комедије, а имамо један изванредни вишевековни, непрекинути низ, формирану националну комедијску поетику, у том низу се један на другог наслањају Стерија, Трифковић, Нушић, Поповић, Лукић, Ковачевић, Ромчевић, што немамо развијену свест о властитој посебности… Зато се као последица и јавља један специфичан вид  историјског, политичког и уметничког мазохизма и самонегације, иманентан само нама. Готово да смо развили поступак самопонижавања. У њему барјактаре они који жале за Ровињем, али не и за Грачаницом. Кориговаћу, ако дозвољавате, ваше питање. Кажете српска  културна елита осећа потребу за оживљавањем  југословенског културног простора. Само  мањи део и недаровитији део  културне елите. Они којима је важније да гостују у Сарајеву или Пули, него у Сомбору или Нишу. Они даровити побеђују у Кану и Москви, гостују у Стокхолму и Лесковцу. Нажалост, ровињски фанови  сада су на челу институција. А што се тиче југословенског  културног простора, он је постојао  цео један век у форми државног устројства, још дуже као тежња и идеја, и немогуће га је укинути, као што га је немогуће и насилно оживети. Он ће да буде реанимиран кроз један природни процес, а да би се то догодило потребна је једнака воља и у Београду, и у Сарајеву, и у Загребу  и у Бањалуци. Gens una sumus.

Зашто се, према Вашем виђењу, сада на сценама београдских позоришта инсистира на постављању пројеката преко којих се ми, наводно, „суочавамо са сопственом прошлошћу“, а заправо су то по правилу темати који додатно сатанизују српски народ, приказујући га као „главног кривца“ за распад некадашње земље? Таква пракса у земљама бивше СФРЈ не постоји. Да ли смо најпаметнији – или најглупљи – када то чинимо?
Суочено са  властитом прошлошћу друштво, самоанализирајући се уметничким средствима, долази до тако  преко потребне катарзе, која ће опет да спречи понављање таквих грешака  у будућности. Корекције су могуће у оној мери каква је и снага  медија који служи за преиспитивање. У том смислу, сигуран сам да се значај позоришта, у овом времену, прецењује. Српско друштво храбро се хватало у коштац, преиспитујући често, без временске дистанце властиту прошлост и садашњост, кроз романе, позоришне представе, филмове, телевизијске серије… Апсолвирани су тако Други светски рат, Голи оток, истеривање Бога, утеривање комунизма, најновији распад земље… Права уметничка дела остајала су да трају, потпуно естетски валидна и за данас и за будућност, памфлети рађени  од стране недаровитих политиканата завршавали су тамо где им је и место, без обзира на неке државне или фестивалске награде добијене од стране истих таквих подгузника. Дакле, да одговорим конкретно на ваше питање. Када то раде даровити људи попут Боре Пекића, Аце Поповића, Емира Кустурице, Живојина Павловића, Срђана Драгојевића и  када иза њих остају валидна  уметничка дела, као белези једног времена, онда смо у праву и онда смо паметни… Када то ради недаровита квазиуметничка боранија, која је до тих позиција дошла захваљујући махању  жуто-плавим заставицама на предизборним митинзима, онда јесмо најглупљи. А што се тиче криваца за распад  бивше земље, они главни, укључујући ту и извршиоце и инспираторе, немају београдске адресе. То колико је  Југославија вешто и паметно, благовремено и одлучно брањена, то је друго питање.

Да ли домаћи позоришни редитељи уништавају савремену српску драму, али и српску класику, насилним редитељским „иновацијама“ које готово у потпуности мењају суштину комада – само зарад сензационализма или стваралачке немоћи? Да ли то скрнављење ауторских права ико спречава? Зашто се средствима из буџета града и државе финансира таква очигледна узурпација националног културног простора, неповратно тиме контаминираног лошим укусом и дилетантизмом?
Даровити је афирмишу, недаровити, недобронамерни или неспремни је, како ви кажете, скрнаве и обогаљују. Они то раде и са Шекспиром. А што се тиче финансирања од стране државе, финансира она много горе ствари од лоших позоришних представа. Имбецилни филмови, непотребне рекламне кампање, радна места за корејске и немачке компаније, неке невладине организације, на пример… И још штошта.

Између осталог, ваше стваралаштво обележава и уметничка провокација („Свети Сава“). Да ли је у том кључу могуће посматрати онај део савремене српске уметности који упорно потенцира ново читање националне прошлости, на основу којег произлази да је порив за злочином историјска константа и доминанта српског народа?

[restrictedarea]

Иза аутентичног уметничког дела, било којег, слике, позоришне представе, музичке композиције, не остаје досада и равнодушност. Пратеће појаве су катарза, узбуђење, радозналост, повишена  емоционалност, одушевљење, гануће… Можда  је заједнички именитељ  за ову врсту  новоуспостављене осећајности управо оно што ви називате провокацијом. У том случају тај појам се може везати за све моје позоришне драме, филмове или телевизијске серије. Што се тиче односа  према националној прошлости, њу, не само за Србе, него за Французе, Немце, Русе или Новозеланђане одређује светост  и неопозивост уметничких слобода. Licenntia poetica. И таленат и осећање за меру самог уметника. За  уметност вази само једно правило, а то је, постићи принцип уверљивости, пишући, сликајући, снимајући… дело из националне историје на НАЧИН НА КОЈИ СЕ ОНО МОГЛО ДОГОДИТИ, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника. Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако  како су се оне заиста догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника. И то је та кључна разлика између  уметности и науке. Иначе бисмо  после  једног филма о Христу, Наполеону, Карађорђу или Хитлеру, били лишени потребе да икада више погледамо било који други. Или снимимо. Науци је укинуто право на импровизацију  и фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело  је уметност само онда, када поред  низа других параметара бива апсолутно етично и дубоко хумано. Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност  него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако.

Није Вам страно ни оштро критичко промишљање националног менталитета („Моје је да корим род“) и мана (колико и врлина) српског „народног бића“. Које су то карактерне, културолошке, цивилизацијске вредности својствене Србима тако идентитетски значајне да би морале апсолутно да се сачувају, бране и негују, а које, пак, да се мењају да би ова трагична историјска ситуација била превладана на пожељнији начин?
Критичност  према детету, пријатељу или отаџбини је  доказ љубави и повећане одговорности. Ако код детета приметите значајну слабовидост и разрокост, нећете га звати око соколово и правити се, због околине, да је све у реду, сакривајући његов недостатак, него ћете дете узети за руку, па код офтамолога. Онда на вежбе месецима, годинама ако треба, цео свој живот прилагодићете отклањању овог хендикепа, инвестирајући у то своје време, новац или властиту каријеру. Тако је и са народом  којем припадате. Љубав према њему је подразумевајућа,  посве ирационална, мада ће вам постмодерни  мондијалистички  кретени тврдити да је та љубав непотребна и погрешна, јер ви свој народ, забога, нисте бирали. Нисте бирали ни оца, ни мајку, сестре и браћу, децу такође… Све велике љубави су ирационалне, потребне и неопходне. Чак и она у којој  рацио може да суделује, говорим о љубави према партнеру, обично започиње без  разума,  а укључујемо га у то када је већ одавно касно. „Где ми је била памет?“ Ваша се одговорност  према  властитом начину увећава уколико  сте неко чији се глас више поштује и јаче чује. Зато  је Стеријина реченица „моје је да карам род“, толико значајна и драгоцена… Као што то  он  ради у „Родољупцима“, указујући на политичку  превртљивост, површност и одсуство аутентичног осећања припадности. Као што то ради Нушић у „Народном посланику“ или „Госпођи министарки“, као Молијер, као Толстој, као Ејбел Ферара… Неодговорно би било тврдити да Срби нису површни, да нису склони  брзом забораву и властитих страдалника и најстраснијих увреда, да нису политички острашћени и недоследни, склони корупцији, странчарењу и  узаврелим поделама сваке врсте, да не постоји ниједно свето место за  све Србе… Али било би још погрешније  и  неодговорније  говорити да нисмо народ са истанчаним смислом  за правично, гостољубиви и духовити, даровити за уметност и спортове, слободољубиви и отворени, лепи  и  емотивни, интелигентни, храбри, борбени и лаки на сузи и на опроштају. Уосталом, требало би прочитати  тестаментарно обраћање Арчибалда Рајса, једног сјајног човека и адоптираног и самопроглашеног  Србина. У његовој књижици „Чујте Срби“, пише баш све.

У нашем јавном животу, на друштвеној, политичкој и културној сцени критичко мишљење и разложно критичко коментарисање и оспоравање било којег „ауторитета“, вредности, институције и правила усвојених у западној култури, у систему неолибералних и глобалистичких вредности, не само да су непожељни, већ су и практично непостојећи. Као да се у том „гушењу“ критичког мишљења циљано негује инфериорност. Необично је што се и против те очигледне доминирајуће јавне праксе, готово уопште не чују гласови бунта и отпора?
То је потпуно поновљени ауторитарни модел у којем нисте смели  критиковати папу, инквизицију, Стаљина, партију, Тита или друга из Комитета,  а сада  Ангелу, Јелка и Брисел… Потпуно идентичан. У Србији у томе предњаче они којима је Комунистички манифест још увек под јастуком, они који су са вишком вере и мањком интелигенције окренути  према црвеној петокраки и Истоку негирали властита презимена, свађајући се са очевима, а сада са још више вере и још мање интелигенције гледају ка Западу и жутој петокраки  завађени са властитом децом… Инфериорни  и снисходљиви до гађења. Од другарице до грађанке, очас. Критику Запада можете промаћи само на Западу. Бунт и отпор ће се појавити закономерно „у дан своје нужности“.     !

Данас се у Европи као и у западном свету уопште све чешће најављује наводно изгледна и предстојећа „смена елита“. Може ли се таква тенденција и могућност уочити и у српском друштву?
Ако нешто подигне новац до нивоа религије, а интерес до апсолута, ако је то нешто огрезло у лажима и  бескрупулозности сваке врсте, у отимачинама и пљачкама, ако то суспендује демократију, као у Грчкој и Италији, онда не можете говорити о елитама него о олигархији или врхушки… А олигархије, углавном, завршавају на ђубришту или на гробљима. А како је Европа уморна од минарета, спиралних сијалица, тамнопутих суграђана, хомосексуалних бракова, агресивних полтрона и педофила, етничког криминала и програмираног воћа и поврћа, плашим се да ће нова елита бити превише десна и превише бела. Тако ће и она истог трена престати да буде елита и постати олигархија.

Да ли Вам је блиска оцена  да су у деценијама краја двадесетог века и магистрални правци интелектуалног ангажмана и политичког активизма домаће мислеће елите често бивали надахнути погрешним, готово наивним представама и недостатним знањима о свету, о токовима развоја западне цивилизације, па чак и о идеолошким сукобима и противречјима Истока и Запада?
Апсолутно сте у праву. Додао бих само  да оно што ви зовете нашом елитом није препознавало ни основна  противречја  унутар самог Запада и  Истока. И  као што Милошевић није препознао на коју страну је пао Берлински зид, тако и ови данашњи  купују карту за крстарење Конкордијом  и куну се у капетана Спалета.

Важност културне политике у једној  држави постаје посебна и неупоредива онда када је несносан притисак на државну политику, констатују теоретичари и аналитичари културе. За ту чињеницу, која у готово драматичном виду важи за Србију, наши властодршци уопште немају разумевања и слуха, што посредно наноси велике штете и култури и држави. Шта мислите због чега деценијама, а посебно у постпетооктобарској Србији, овде нема – не праве, већ заправо никакве културне политике?
Важност културе  и  културне политике обрнуто је пропорционална величини земље. Питање је историјског тренутка када ће се мала земља и народ наћи под политичким,  па чак и војним притисцима. Зато је важно да буџет Министарства културе  у  Србији  буде бар једнак Министарству војске. Косово и Метохију нису одбранили српски војници, али ће га одбранити Девич и Пећка, Дечани и Грачаница, Милан Ракић  и Симонида, Бећковић и „Ју група“, народна песма и  народна ношња. Поред тога што га успешно бране, они неопозиво доказују  присуство и трајање. На ваше питање зашто нема културне политике као јасно вођене интелектуалне и политичке мисли, заиста немам одговор. Али да је нема, у праву сте, нема је.

Предвиђањем глобалног Армагедона застрашују нас и озбиљни мислиоци, као и испразни и логореични „таблоидизирани“ медији. Разуме се да та прича није без основа, али је јасно и да се она истовремено бесомучно и предумишљајно злоупотребљава. Мислите ли да се она у нашем народу и менталитету уопште „прима“?
Мислим да се  не прима. Неко ко је у једном веку, само, доживео династичку смену са краљеубиством, па  Балканске ратове, па Први светски рат са албанском голготом и  четворогодишњим избивањем из отаџбине, па формирање  Нове државе, па друго краљеубиство, па Други светски рат и Јасеновац, па Тита и Голи оток, па комунистички експеримент, па распад државе  у  крви и пепелу, бомбардовање и  комадање територије, не може се плашити митологемама, ни библијско-куранским, ни  таблоидним. Томе су склони они којима је основни проблем недостатак путера у фрижидеру или број лешника у чоколади. Ми Армагедон живимо већ вековима. Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина“.

Недавно је у интервјуу за наш лист, Џералд Селенте – један од водећих теоретичара и прогнозера трендова у политичко-економско-културолошком развоју западног, али и света уопште („савремени Нострадамус“, како га популарно зову), рекао дословно:
„Када људи буду спремни, појавиће се прави лидер. Али, људи би требало да буду спремни. Ово што се сада догађа ја називам ‘Варшавски гето синдром’. У Варшави у време нацистичке окупације хасидски рабин је рекао: Не опирите се, не пружајте отпор, не провоцирајте окупатора. Бог ће преовладати. Он ће вас заштити. Али, у суштини неопходно је пружити отпор и тек тада ће Бог помоћи.“ Када би се трагом овог његовог промишљања тумачила актуелна ситуација и „дух времена“ у савременој Србији, какви закључци би се могли донети? Јесмо ли ближе „правилу Варшавског синдрома“ или способности за бунт?
У овом тренутку, када је, нажалост, актуелан један бродолом у којем су страдали они који су сматрани најзаштићенијим слојем друштва, испричаћу вам причу о неким другим бродоломницима. У једном малом чунчићу  за спасавање бродоломници моле заштитника морепловаца да  им помогне… Помози Свети Никола, помози Светитељу, помози Свети Никола… Док Светац није загрмео са небеса. Помажем, али махните и ви мало веслима… Ниједан мудар човек, ниједан озбиљан политичар никада у Србији не може елиминисати могућност бунта, његову непредвидљивост  и потенцијал. Што се мене тиче, што ће бити јесенас, нека буде вечерас.

[/restrictedarea]

Link Website:Cheap Nike Air Max Ugg Boots Cheap Jordans Cheap Snapbacks Hats Calzoncillos Calvin Klein Louis Vuitton Outlet Store Camisetas De Futbol Baratas Cheap Ray Bans All shops Free Shipping! Welcome!

11 коментара

  1. Jedan od najboljih intervjua ,racunajuci i prvi i drugi dio,koji sam u zivotu procitao i koji je Pecat ikada objavio.Nedostaju samo par pitanja o odnosu ovog velikog covjeka prema Republici Srpskoj i cijelom srpskom kulturnom prostru i ima li ga uopste.Laketic

  2. Slazem se sa Laketicemu svemu.Oba bi intervjua,odnosno cio intervju,objaviti ucelo,kao podlistak ili brosuru.Bravo

  3. Neizmerno hvala G. Kovacevicu. Na koliko je adresa prosledjen prvi deo Vaseg intevjua… salju prijatelji, rodbina… najcesce porucuju:
    Melem za nase rane…
    Procitaj, bice ti lakse…
    Nije sve izgubljeno.
    Optimisticki pozdrav iz Srbije braci u Kanadi
    Lek za nasu napacenu dusu
    Bravo Kovacevicu
    Gde ste “Kovacevici”? Nije valjda jedan?

    U ime svih “rasejanih”, hvala Vam jos jednom.

  4. Istina…
    Pozdrav Kovacevicu!

  5. Ima srbija puno iskrenih Siniša koji čekaju izbore pa da dođu
    do izražaja. Pobeda patriotske i građanske Srbije je na vidiku-

  6. Гледао сам “Светог Саву”(играо га Жарко Лаушевић),у само предвечрје рата, у једној босанској касаби у којој је гостовало
    београдско Позориште. Дан пре представе, у отвореној радио емисији, већинско муслиманско становништво разапињало је директора Позоришта( иначе, Хрвата ),у стилу шта ће нама “ћетник”
    Свети Сава, и тражило да се представа забрани. Директор је уложио
    много труда да објасни, да они само треба да дођу на представу на
    којој ће уживат и сити се исмејат. Сутрадан, пуна позоришна сала
    нена у димијама и са повезачама, представа је прекидана бурним
    аплаузима и овацијама.Била је то још једна коцкица у изграђивању
    великог мозаика најотвореније србофобије.
    Поводом “Светог Саве” Синише Ковачевића, Драгутин Гостушки је у
    “Политици” написао да “док Хрвати бране свог ногометаша(алудирајући на прекинуту утакмицу “Динамо”-“Ц.Звезда”на којој је
    играч Динама Звонимир Бобан насрнуо на полицајца ударивши га ногом у прса), Срби се шпрдају са својим свецима”.
    Овај интервју, и када узмемо у обзир да се мишљења људи мењају са
    протоком времена, више би приличио Гостушком, него Ковачевићу.

  7. Све то је, мислим на носталгију за некаквим рестаурацијом распале нам државе и усиљеним и непромишљеним активностима с тим у вези, у вези са оним ИЗВИЊАВАМО СЕ, које је у ствари даје подстицај, па чак усудио бих се рећи и диктат, нашем понашању у свим сверама живот, па и, нажалост и у култури. Ово ИЗВИЊАВАМ СЕ у директној је вези и предигра је ГЛАВНОЈ ПРЕДСТАВИ у којој ће онај који се извињава театрално одиграти споља дату улогу УЈЕДИНИТЕЉА, која нас је једаред а можда и више пута прескупо коштала. Послужио бих се овом приликом једном од нашег здраворазумског, али силно напаћеног народа, нашта је аутор овог одличног текста указао-КАД ТЕ НЕКОМ ЈЕДНОМ ПРЕВА РИ ГЛУП СИ, А АКО ТЕ ТАЈ ИСТИ ОПЕТ ПРЕВАРИ, ОНДА СИ И ГЛУП И ЛУД. ПС. Један уман наш човек, а таквих Богу хвала има, својевремено је написао.Ништа нас није страшније могло снаћи од наметнуте нам улоге- ЛИДЕРА У РЕГИОНУ!

  8. Поштовани г-дине Ковачевићу,дозволите породици Станишић из Приштине да Вас најсрдачније поздравимо,пожелимо пуно личне среће и успеха у раду.Ви сте били и остали симбол нашег поимања НОВЕ-ПАМЕТНЕ-ПОНОСНЕ Србије,и једино нам је жао што сте партијски ангажовани,и што партија којој припадате нема информацију да Вас ми обични смртници,грађани, интелектуалци и радници УВАЖАВАМО,ЦЕНИМО и ПОШТУЈЕМО,у нади да ће људи попут Вас (али не у странкама-партиократија је све обезвредила у Србији-и позиција и опозиција-систем је ЛОПОВСКИ-форсира ОЛОШ)повести Србију.Хвала Вам на писању и достојанству којим ДОМИНИРАТЕ над безличним партијским башибозлуком….

  9. Milena Ankic

    Srbi su jedini “plakali”za Jugoslovenstvom.Zalosno je kakva nas kultura predstavlja po svetu i na kakve se filmove arci novac .Nije ni cudo sto svet ima o nama misljenje kavo ima.

  10. Milena Ankic

    Nikada nisam slala komentar.Toliko o demokratiji.

  11. I ja sam bio na toj predstavi.Bosanska kasaba se zove Zenica,sala nije bila puna nana u dimijama i niko se nije grohotom smijao.Nekoliko nedelja kasnije smo gostovali na Sterijinom pozorju,ja sam igrao u toj predstavi,i doziveli dvadesetminutne ovacije.Opet se niko nije smijao.Niko u predstavi nije nasao ni zrno negacije ili sprdnje,hiljadu ljudi,bar osamsto Srba je pljeskalo do iznemoglosti.Gospodin Lausevic je dobio Sterijinu nagradu,gospodinu Kovacevicu je data pa u toku noci opozvana.Toliko o istini.A Vama bi Simsicu rekao da ste bitanga i lazov ali onda ovaj komentar ne bi bio objavlje.Pozdrav gospodinu Kovacevicu od Vukana.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *