Почетна / Култура / „Шешир професора Косте Вујића“: Све мангуп до академика

„Шешир професора Косте Вујића“: Све мангуп до академика

Пише Драган Мраовић

Од матураната којима је Коста Вујић био разредни старешина школске 1885/1886. године, у последњој години службовања пред пензију, многи ће постати оличење епохе – као академици, професори, песници, министри, политичари и други угледници

 

Захваљујући писцу Миловану Витезовићу и режисеру Здравку Шотри, који су уз сјајну екипу глумаца, на челу са Александром Берчеком, заслужни за радост коју је филм за разведравање Србије „Шешир професора Косте Вујића“ унео у нашу сиву свакодневницу, овде се догодило и нешто заиста лепо. Приказано нам је привлачно и племенито  лице српског народа, тако различито од онога које уобичајено виђамо у нашим филмовима, у којима се екстремне ситуације и негативни изузеци уопштавају, па показују као карактерна особина целог народа. Филмска слика коју о нама већ две деценије стварају евроатлантисти, служећи се оним што се у психологији назива „пројекцијом“, односно пројектовањем својих ружних особина на другога, сада је озбиљно нарушена.
У Витезовићевом и Шотрином филму нема ни капи крви, нема ни једне једине псовке, ниједне сцене насиља, а ипак се прича о Кости Вујићу, професору немачког језика у „Првој мушкој гимназији“ у Београду, гледа без даха, од почетка до краја. Вујић је био „најоригиналнији професор деветнаестог века“, по речима академика Михајла Петровића, његовог ученика. Од матураната којима је био разредни старешина, у последњој години службовања, пред пензију, те школске 1885/1886. године, многи ће постати оличење епохе као академици, професори, песници, министри, политичари и други угледници.

РАЗРЕД ЗА ПОНОС СРБИЈЕ
За Витезовићев роман „Шешир професора Косте Вујића“, речено је, чим се појавио, 1981. године, да је „вертикала националног духа“. Имао је тридесетак издања у земљи и многа у иностранству, ушао је у школску лектиру, а занимљиво је да је објављен и на хебрејском. Телевизијска драма је настала пре романа и емитована је први пут 24. фебруара 1971. године, репризирана тридесетак пута и увршћена у „Антологију ТВ драме“.
Доброћудни особењак и хедониста, педагог посебне врсте, Коста Вујић је водио као професор и разредни старешина невероватни разред матураната „Прве мушке гимназије“, у којем су били Михаило Петровић – Мика Алас, Јован Цвијић, Павле Поповић, Јаков Јаша Продановић, Милорад Митровић, Милутин К. Драгутиновић, Љубомир Стојановић и други, који ће постати историјско огледало епохе, као академици, професори, министри, политичари, „све мангуп до академика“, да парафразирамо омиљену реченицу професора Вујића „све мангуп до мангупа“, коју је изговарао када их је с љубављу прекоревао.
То је био разред за понос Србије који је градио нашу историју онога доба, а темељ нама. Велика је заслуге професора Косте Вујића, што је за разлику од директора школе и других професора схватио да у разреду, последњем који води, не седи безбрижна мангупарија, него велика нада и будућа срећа Србије, нада коју представљају баш ти његови ученици који су већ били посадили кестенове на Теразијама и јабланове у Кнез Милошевој, јер је њихов разредни старешина био велики поборник таквог улепшавања Београда. Био је ексцентрик и гурман, са једне стране, али је са друге знао да има добре ђаке и потенцијално ваљане и добре људе, што је за њега било важније, него да на њима истерује спартанску дисциплину ондашњих школа.
Међутим, из те основне приче ничу ликови и мудре речи, врцаве и духовите реплике, блага иронија никада ни близу границе увреде, у којима се српство уздиже до највиших цивилизацијских вредности. Мајсторско перо  Витезовића „извлачи из шешира професора Косте Вујића“, како то, приликом појаве овог романа, рече  Бранко Ћопић, лик педагога који каже директору школе Ђури Козарцу бранећи своје ђаке: „Нешто ми говори, господине директоре, да ће се у будућности и о вама и о мени знати само по томе што смо били њихови професори“.
Приликом емитовања ТВ драме „Шешир професора Косте Вујића“, седамдесетих година прошлог века, јавност се иначе први пут срела и с ондашњим младим глумцима Војом Брајовићем, Гораном Султановићем, Миланом Михајловићем Цацијем, Феђом Стојановићем итд. А сада је и овај филм дао прилику новим глумачким ликовима који ће да буду на сцени наредних деценија. Верујемо да ће Милош Биковић, Тамара Алексић, Љубомир Булајић, Александар Радојичић, Матеја Поповић и други стећи лепу глумачку славу. Иако није сасвим у првом плану приче, посебно изражајан је био, по нама, смирени и нежни лик Мирјане Митровић, кћери министра правде, који је тумачила Тамара Алексић. Александар Берчек је остварио велику улогу, не затамњујући „српског Жан Габена“, Павла Вујисића у истој роли, већ посвећујући је управо Вујисићу, истовремено играјући тако маестрално да сада имамо „два“ професора Вујића. Екипа „старијих“ глумаца, Бранимир Брстина, Војин Ћетковић, Зоран Цвијановић, Предраг Ејдус, Весна Чипчић, хармонично је деловала са младим талентима.
На премијеру у Центру „Сави“, 1. фебруара, више од десет хиљада људи дошло је да на минус десет степени види ово остварење. На две узастопне премијерне пројекције, јер због великог интересовања публике филм је приказан два пута исте вечери, било је много младих који су аплаудирали и током пројекције, а после пројекције заједнички аплауз гледалаца свих узраста дуго се није смиривао. Овај филм радости је једнако одушевио све генерације, сваку у својој равни. Према реакцијама младих види се да и они више воле, као и Вујићеви ђаци, да знају, но да буду „ин“ и „кул“, да више воле да буду вредновани по ономе што јесу и што умеју, него по ономе што имају, ако ишта имају, односно по „фирмираној роби“. А та њихова реакција улива наду да и данас, ту негде, постоји неки „разред“, за који још не знамо јер није имао своју прилику, а који ће на националним и европским вредностима градити Србију будућности, Србију  која не сме да буде ни налик овој данашњој. А они, поштујући Душка Радовића, неће смети да личе на нас.

„ГОВОР“ ШЕШИРА У ЛЕТУ
Професор Коста Вујић нам је, у лету свог шешира ка дасци прозора, послао позитивну енергију из времена када је Србија имала генерације које су биле врх европске интелигенције. Тако би могло да буде и данас, када бисмо имали такве професоре и када би млади имали примере на којима се стварају идеали, чему стреме велики умови. Када бисмо имали професоре, који као Вујић кажу о својим ђацима: „Они су научили да мисле… Читају – дакле мисле – дакле и раде – дакле… То је генерација за будућност! Учити – мислити – радити…“ И исто тако говоре својим ђацима: „Нећу вам рећи: Пред вама је историјска прилика коју морате искористити, јер ту прилику морате сами створити“. Зато је овај школски друг Бранка Радичевића у Карловцима и на студијама у Бечу, који је тридесет година предавао немачки језик у „Првој мушкој гимназији“, био професор ученицима без којих се у Србији није могла саставити ниједна влада оног доба.
С таквим професором и у таквом амбијенту „Прве мушке гимназије“ одрастали су Јован Цвијић, потом професор „Београдског универзитета“, „Сорбоне“, а улазиће и у многе светске универзитете и научна друштва. Биће и председник „Српске краљевске академије наука“ и члан страних академија наука где ће га славити почасним докторатима, чланствима и највишим одликовањима. Постаће светски познат географ и антропогеограф. Докторираће у Бечу познавањем наших крајева географски и морфолошки, и наших људи по пореклу и карактеру. Премериће Балканско полуострво, о којем ће написати своје главно дело. Затим, ту је био Павле Поповић који ће студирати у Београду, Женеви и Паризу, а докторирати на „Сорбони“. Биће најтемељнији српски књижевни историчар и критичар. Предаваће у Београду и на „Кембриџу“. Биће члан „Српске краљевске академије“, а по позиву и многих академија, носилац „Легије части“ и других научних државних одликовања. У истом разреду је и Михаило Петровић, звани Мика Алас. Студираће математику у Београду и Паризу, а докторирати на „Сорбони“. Предаваће теоретску математику у Београду, на „Сорбони“ и на „Карловом универзитету“ у Прагу, али ће уловити и највећу икада ухваћену моруну, у Дунаву, од четири метра и осамдесет сантиметара! А Милорад Митровић, постаће најомиљенији српски песник свога доба, чији стихови и данас живе у староградским нотама. Љубомир Љуба Стојановић биће академик, професор Универзитета, истакнути филолог, вишекратни министар и председник српске владе. Јаков Јаша  Продановић, професор и књижевни историчар, први у Европи ће увести, као министар рада, 1907. године, осмочасовно радно време. Такви српски умови су били, потом, идеали и пример многим генерацијама.
Нажалост, савремена јавна Србија је све само не идеал за било кога. Не зато што у њој нема таквих, већ зато што умни млади духови не могу да изроне из баруштине искривљених вредности у коју су нас углибили наши накарадни европејци којима ништа своје није свето, од Косова наовамо, па ни стварање младих генерација које мисле. Јер да није тако, не би уводили школу по Болоњској декларацији, која не школује ученике који мисле, као ђаци професора Вујића, већ хомокретене. Уводе је они који мрзе младе и што је још горе, завиде им и плаше их се. Јер, ко мисли – схвата, а ко схвата – прави проблеме властима, нарочито ако је млад и бунтован, што је позитивно и својствено младости.

2 коментара

  1. Avatar

    Fenomenalan tekst! Sve ste rekli…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *