Почетна / Друштво / Покушај рушења Српске цркве у Војводини

Покушај рушења Српске цркве у Војводини

Пише Бранко Радун

Немила политизација мученичких жртава Новосадске рације заправо је била (дуго планирани) повод да војвођанске демократе, потпомогнуте ЛСВ-ом, изврше до сада незапамћен удар на СПЦ

 

Конфликт између градске власти и Епархије Бачке око обележавања 70. година сећања на Рацију – током 1942. године од стране мађарске војске убијено је преко 12.000 цивила, од тога у Новом Саду 3.400 – заокупирао је медије, и не јењава ни после месец дана. Повод за то је био покушај градоначелника Новог Сада Игора Павличића да се „наметне“ у верском обележавању годишњице стравичног злочина над српским и јеврејским цивилима („Печат“, број 201).
Но, ако је за утеху, због конфликта епархије и градоначелника, као последица јавило се и веће интересовање грађана Србије за овај готово заборављени геноцид. Иако је неумесно пребројавати жртве, још је неумесније умањивати њихов број. Деценијама се говорило о око 1.300 новосадских жртава рације, а управо је у Будимпешти откривена спомен-плоча на којој пише: „Од 20. до 23. јануара 1942. године, током Новосадске рације, мађарске снаге убиле су 3.400 становника. Већина жртава су били Срби. Вечно су угашени животи и више од 700 Јевреја“. На несрећу, у Новом Саду, управо захваљујући у првом реду градским властима, такве плоче за сада нема.
Уместо тога, наступила је политика подела и политичких манипулација са жртвама. За такву ситуацију у великој мери одговорна је власт која се туторски постављала према верским заједницама, те желела да  искористи догађаје попут Рације за своју политичку промоцију. Као што је читаоцима „Печата“ познато, затегнута ситуација ескалирала је управо ове године када је градоначелник „на силу“ хтео да постане покровитељ обележавања Рације.
Но, догађаји који су после тога уследили, уверили су јавност да је у питању шира кампања против Српске православне цркве, у којој су учествовали и градоначелник и војвођанске демократе. Та отворена хајка на епископа Иринеја и врх СПЦ-а, ДС-у никако није била потребна пред расписивање избора, а могла би их, оптерећене и кривичном пријавом против градоначелника Новог Сада (због афере са бизнисменом Девићем), скупо коштати.

КАКО ПАЦИФИКОВАТИ МАНТИЈЕ

[restrictedarea]

Но, кампањи против Епархије Бачке придружили су се и локални и национални медији блиски ДС-у (021, „Блиц“) који су одрадили посао спиновања, тако да је, на основу њихове интерпретације, произашао закључак како је наводно Српска црква спречавала обележавање годишњице злочина и да је „црквено обезбеђење“ спречило учешће градоначелника на верској комеморацији. А управо је било супротно од тога – Српска црква је носилац сећања на српске жртве, па и ове новосадске, а градска власт је настојала да то све „пацификује“ и да етнички и верски обезличи и џелате и жртве.
Уместо да реално прикажу обележавање крвавог злочина и геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, уместо да опишу достојанствен молитвени догађај у којем је узео учешће и патријарх српски Иринеј, уз кога је одржао говор и представник јеврејске заједнице – медији су ставили у службу тенденциозне кампање зарад интереса појединих политичких партија. Уосталом, на снимку се сасвим јасно види како је градоначелник са свитом дошао на скуп и остао у публици. Никаквог физичког сукоба градоначелниковог окружења и измишљеног „црквеног обезбеђења у мантијама“, како су тврдили медији, није било. СПЦ је у медијима, дакле, малициозно приказана као самовољна и тврдоглава, те као некаква политичка организација која има и „паравојне формације у мантијама“.
Ипак, то војвођанским и новосадским властима није било довољно. Заиграли су на карту осведочених бораца против „српског национализма и православног фундаментализма“ – пре свих на Ненада Чанка и људе окупљене око ЛСВ-а, те на „верског аналитичара“ Мирка Ђорђевића – који су осули медијско дрвље и камење на епископа и цркву. Мирко је назвао епископа Иринеја „дворским Милошевићевим теологом“ који се сада осећа јачим од државе. Чанак је, са друге стране, анализирао снимак где се види да један од момака (чтека) на овој молитвеној комеморацији има маскирне „милитари“ панталоне, па му је то кључни доказ за постојање „Иринејевих батинаша“. Припадник његове странке, иначе председник Скупштине града Александар Јовановић, покушао је чак да „преда писмо“ патријарху у време црквеног празника и литургије, и да тако „одбијен“ добије поен у борби против „сила мрака и прошлости“ коју, по њему, оличава српска традиција и црква. Шлаг на торту антицрквене кампање у Новом Саду представља искључено грејање у просторијама црквене општине и црквеног радија, због неплаћених рачуна који датирају од времена када су се у тим објектима налазили градски одбори партија на власти и њихове НВО!?

ДУКЉАНИЗАЦИЈА ВОЈВОДИНЕ
Немила политизација мученичких жртава Новосадске рације заправо је била (дуго планирани) повод да војвођанске демократе, потпомогнуте ЛСВ-ом изврше један до сада незапамћен удар на СПЦ. Оваква кампања против Српске цркве виђена је још само у Црној Гори и то због настојања успостављања „црногорског националног идентитета“. Како би сведока злочина – националног конвертитства – у овом случају цркве – требало елиминисати, тако се и у црногорским медијима, али и државним институцијама, води кампања борбе против СПЦ-а: протерују се свештеници који нису држављани Црне Горе, угрожена је црквена имовина и храмови СПЦ-а, а и на друге бројне начине се врши перфидни прогон свега српског и православног.
Паралела Црна Гора-Војводина је дубља него што изгледа. Наиме, и у Војводини се жели запатити семе националне идентитетске конверзије која за неколико деценија може довести до ситуације сличној црногорској. Стога постоји јака и структурална блискост и сарадња између црногорских „дукљана“ и војвођанских „аутономаша“ на послу слабљења Србије кроз „децентрализацију“ и „војвођанизацију“ северне српске покрајине. У том погледу је присутно не само официјелно „војвођанизовање“ медија и институција, већ и неформалних група попут неких навијача Војводине, који су заузели оштар гард против „мрског Београда“. На тај начин се ствара и клима и институционалне претпоставке да миноран број „Војвођана“ на попису наредни пут буде значајно већи, а да се за сада покрећу „нерешена питања између Србије и Војводине“, да би се одржавала тензија. За очекивати је покретање низа кампања и акција које би имале за циљ степеновано слабљење веза између Београда и Новог Сада, те убацивање „зле крви“ путем организовања различитих инцидената које би медији максимално искоришћавали.
Томе очигледно доприноси и чињеница да владајући ДС због своје капитулантске политике не стоји добро са „врхом цркве“, па је као последица тога и омогућена ова и оваква антицрквена кампања. А она је део прљавих ратова у Србији, које власт не спречава, већ их, напротив, подстиче, видећи у њима и неки свој мали интерес.
На дубљем стратешком нивоу оваква кампања против Епархије Бачке и СПЦ-а има за циљ да ослаби и овде снагу и утицај Српске цркве, која је после деградације неких институција, попут војске, остала готово једина витална снага српског народа, способна да интегрише људе и да превазиђе поделе. Отуда није ни случајно што су од антисрба таргетирани митрополит Амфилохије и епископ Иринеј, као двојица најутицајнијих владика у Српској цркви, и који се, уз то, налазе и на осетљивим местима – на Цетињу и у Новом Саду. Њиховом „пацификацијом“ кампања дукљанизације, која је далеко одмакла, и војвођанизације, која је тек озбиљно стартовала, има велики ветар у леђа, те би тај процес био много лакши и „ефикаснији“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *