Регистрација или реформација

пише: Драгутин Димитријевић Апис

Ни ванредно стање, завијани друмови и пути, а ни поларни услови нијесу засметали нашем Роднију да потпише уговор са још једном вјерском заједницом. Након католика са којима је потписао конкордат, уредио је односе са Мешихатом, на ред дође и јеврејска заједница са свих 12 вјерника у Црној Гори. Уговор са православном заједницом није још ни на видику, а како ствари стоје неће га ни бити док је у врху законодавне и извршне власти Катунски Гебелс и његови јуришници. Вјероватно Родни, који је иначе крштен баш у Српској православној цркви чека да се смире Пљевљаци, уреде односи са богумилима или патаренима, амишима, Харе Кришна заједницом и поштоваоцима реда Џедај витезова, словенских божанстава Перуна и Весне, па ће до тада на ред доћи и Митрополија.
Занимљиво је како државни провизоријум запаљиве реторике планира да постане дио заједнице европских народа са оваквим односом према религији, историји и највећој вјерској заједници. ЕУ се на велику жалост актуелног титоградског режима темељи на хришћанским вриједностима, што је била дoминантна вјера и њене прeтече, Аустро Угарске. Због тога па је интересантан и трагикомичан тај посткомунистички дискурс који Цркву и Бога гледа кроз призму марксизма и материјализма. Идеолози дукљанства још у политичкој школи у Кумровцу слушали су лекције Милке Планинц, Станета Доланца и другова о религији као „опијуму за широке народне масе“, па је Православље у завијаном Монтенегру дошло у колизију са главном државном привредном граном. Поред опасности на спољном, осам вјекова стара црквена институција и њених 450.000 вјерника за режим представљају крупног унутрашњег непријатеља који им омета посао на фабриковању народног идентитета. Баш као мајка Ћопићевог Николетине Бурсаћа или ликови из Пекићевих и дјела Миодрага Булатовића.

Како би због прародитељског гријеха казнили Српску православну цркву и окупаторско Светосавље титоградске бирократе смислиле су једноставно рјешење. Црква треба да се „региструје“, а са регистрацијом ће доћи све на своје мјесто.

Замислите сцену у дукљанском парламенту. Катунски Гебелс у присуству новопроизведених академика, ЛГБТ званичника и дипломатског кора прима црквене великодостојнике и уручује им ганц нови томос. Истом пригодом уручује им и регистрацију „МНЕ 1“, дозволу за ширење хришћанства, уредбу о причешћивању и исповиједању, изводе из матичних уреда Мораче, Бањана, Цуца одакле су митрополит Амфилохије, владика Јоаникије, ректор Богословије Гојко Перовић и архијерејски намјесник Момчило Кривокапић са унапријед испуњеним гласачким листићима, макету Мештровићевог маузолеја на Ловћену, вијенац „Његошу од Блажа“, акцизне маркице за продају вјерских сувенира као и најважнији акт о регистрацији у полицијској станици на Цетињу. Оној истој у којој је регистровано и клерикално крило будућих дукљанских унијата, па је самим тим цетињска испостава подигнута на ниво Васељенског сабора који издаје потврде која Црква има регистрацију, а која код њих није заведена у службеном дјеловоднику. На сваком православном богослужењу помињали би се прије Оченаша актуелни предсједници државе, владе и парламента, црквена застава имала би неутралне Бенетон боје љубави, епископи би на камилавкама носили грб са кокошијом хералдиком, а исповиједању вјерника прије причешћивања поред свештеника био би присутан службеник АНБ са магнетофоном или Мирасхев продавац индулгенција (што му дође једно те исто). Временом би се из цркви избацио и Часни Крст јер је Монтенегро мулти-култи творевина, а хришћански симбол би могао да помути међурелигијски склад или изазове негодовање и душевне боли код бирачког тијела других обреда као и братског Абу Дабија, Косова и Авганистана.

Уз црквену регистрацију, епископи, монаси и проте добили би и преведено Свето Писмо и Његошев опус на службени црногорски језик, ватерполо капице „црногорских ајкула“, навијачке „Монтенегро“ шалове, годишњу претплату на „Глас Чепурака“, сабрана дјела Жеврема Брковића и Николаидиса и државни пакет акција у КАП-у, Жељезари и Електропривреди.

Тешко је одољети таквим изазовима и искушењима па чуди конзервативан став Цркве и њених великодостојника о овим питањима о којима би са атеистима, друговима из Коминтерне и УДБЕ присутним у актуелном режиму требали постићи историјски компромис који би малени Монтенегро лансирао у орбиту евро интеграција и широм отворио дукљанска врата раја. Ако дукљанство као себи довољан материјалистички циљ уопште исповиједа рај.

Извор: http://www.in4s.net/