Референдум на Косову: Референдум за Србију

Пише Никола Врзић

Сретењском референдуму на северу Космета противе се само они којима Устав Србије представља неугодну препреку за успостављање функционалног, независног Косова. Референдум, зато, мора да успе и због народа у четири северне општине, али и због читаве Србије

 

Србија је поражена у Бујановцу зато што је капитулирала у Београду. Карађорђев трг постаје Скендербегов, царицу Милицу, војводе Степу и Путника, Доситеја Обрадовића, замениће Реџеп Хасани, Љам Брезница, Наим и Сами Фрашери, Идриз Сефери… а своју улицу би, одлучили су албански одборници у овој јужносрбијанској општини, требало да добије и убица мајора српске полиције Славише Димитријевића, Фатмир Ибиши. Министарство за локалну самоуправу Србије није, по хитном поступку, распустило локални Парламент који би да овековечи лик (и дело) терористе и убице, а београдске централе ДС-а и Г17 Плуса, које у Бујановцу деле власт са албанским партијама, нису – згађене – моментално изашле из општинске власти. Штавише, саопштиле су да у власти, коју деле са овим поштоваоцима убице српског полицајца, остају.
Но, чему се уопште и чудимо, кад је председник Србије (Борис Тадић) јавно, капитулантски поручио да жели да се састане са шефом ових терориста и убица, велетрговцем отетим бубрезима на функцији премијера независног Косова Хашимом Тачијем? И да је тај састанак само питање времена.
Али наду Србији, наду да бујановачки пораз и београдска капитулација нису коначни, пружају Лепосавић, Звечан, Зубин Поток и Косовска Митровица. Када следећег уторка и среде буду гласали на референдуму о (не)прихватању институција независног Косова, неће ове четири општине гласати само о цариницима, порезницима и судијама Хашима Тачија, неће наши сународници гласати ни само за своје домове, заједничку прошлост и извеснију будућност, већ ће гласати и за све нас, за поштовање ове државе, њених закона и Устава. Биће то референдум за Србију, који ће показати да се наша Србија – која се од њихове разликује по томе што није убогаљена, капитулантски скраћена и за Косово и за Метохију – и даље, тврдоглаво, не да…

ЈЕДАН ГЛАС БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ

[restrictedarea]

Успутна вредност Сретењског референдума (14. и 15. фебруара, када ће остатак Србије нерадом обележити Дан државности) састоји се у томе што је већ и његова најава показала да власти у Београду, Приштини и Бриселу имају јединствен, тако рећи заједнички став када је реч о српској борби против приштинских институција на северу Косова. Сви се, наиме, тој борби противе. Безмало истим речима. Председник Србије Борис Тадић, тако, поручио је да је референдум на северу Косова „неуставан“ и „ничему не служи“; председница Косова Атифете Јахјага саопштила је да је „право самоизјашњавања општина на северу Косова илегално и противуставно, и нема никакав ефекат“; а Маја Коцијанчич, портпаролка Кетрин Ештон, ЕУ комесарке за спољну политику и безбедност, објаснила је да „насиље и барикаде неће ништа решити, као ни референдум“, док је Улрике Луначек, известилац Европског парламента за Косово, на сличан начин констатовала да „никакав референдум не би био од користи“.
Кад се референдуму сви они толико противе, мора да им референдум много смета. Што је већ, само по себи, довољан (додатни) разлог да он буде одржан.
Посланицу Луначек цитирамо и зато што нам је објаснила шта ови противници референдума – који, видимо, углас поручују да он „ничему не служи“ (Б. Тадић), да „нема никакав ефекат“ (А. Јахјага) и „ништа неће решити“ (М. Коцијанчич) – сматрају да би, насупрот бескорисности референдума, било од користи: „Било би веома корисно ако се ослањају на овај (Ахтисаријев) план и не захтевају ствари које не подржава ни влада у Београду“.
Алтернатива референдуму за Србију је, значи, Ахтисаријев план за независно Косово. Ето још једног аргумента за одржавање референдума, ето још једног неугодног сведочанства о правим, а прикриваним мотивима противника његовог одржавања.
Референдум о (не)прихватању косовских институција, у најкраћем, производи ефекат какав су имале и барикаде подигнуте крајем јула прошле године (није их без разлога Маја Коцијанчич ставила у исту раван). Препрека је успостављању независне државе Косово на територији читаве наше јужне покрајине.
А као што је позвао косовске Србе да укину барикаде које су поставили пред ЕУЛЕКС и Тачијеве царинике, Тадићев их је Београд сад позвао и да одустану од референдума. Позив је, да би био убедљивији, заслађен непристојним понудама, претњама и притисцима.
Непристојну понуду – понуду да референдум одложе до јесени – лидерима Срба са севера покрајине у децембру је пренео Оливер Ивановић, државни секретар у Министарству за КиМ. Затим је Ивановићев шеф, министар Горан Богдановић, пошто је та понуда одбијена, почео и јавно да прети („Ко ради против интереса државе и грађана мораће да сноси политичке консеквенце за насталу штету и последице одржавања референдума, без скривања иза грађана и странака“), а упоредо с јавним претњама уследили су и подмукли, опасни притисци Београда на косовске Србе. Од сурових, вишечасовних рестрикција струје усред овакве зиме, до најаве отпуштања десетина радника у државним службама у покрајини.
Срећом, показало се да овакав, Тадићев Београд који говори у исти глас са Тачијевом Приштином, нема утицаја на Србе на северу Косова. Изузимајући председника Општине Лепосавић Бранка Нинића, члана председникове партије који је, сломљен, изјавио да би „требало одложити референдум“ јер је „чуо од представника Републике Србије да овај референдум може да угрози интересе наше Републике Србије, значи једине државе коју имамо“. Пошто ни Нинић, али ни они од којих је то чуо, нису понудили никакво разумно објашњење чиме то, тачно, референдум за Србију угрожава интересе Србије, председник Лепосавића прегласан је и у свом Лепосавићу. Нова одборничка већина није послушала ни Нинића, ни његовог председника, и прикључила се осталим трима општинама севера Косова. ДС-у није успело да направи раздор међу Србима севера Косова, као што им нису успели ни претходни покушаји да косовске Србе поделе на оне северно и јужно од Ибра.

ТАДИЋ И ТАЧИ
Тиме и долазимо до суштине референдумских дилема које то, заправо, нису. Да није њих, тих непослушних и непокорених косовских Срба, да не би тог непланираног инцидента који је почео барикадама, а наставља се референдумом за Србију, каква би ситуација била данас? Тачијеви цариници и полицајци би, после јулског ноћног препада, на Јарињу и Брњаку и остатку севера почели да спроводе законе независног Косова; њихову акцију Србија би потом легализовала ИБМ споразумом из Брисела о интегрисаном управљању границом између Србије и Косова; косовске заставе вијориле би се на обронцима Копаоника, а ЕУЛЕКС би надгледао оно што у Звечану, као усред Дренице, или у Зубином Потоку, као у Подујеву, раде приштински полицајци, тужиоци и судије. А Београд би немоћно признао реалност и наставио да се зариче да никада неће признати независно Косово. Док и то не дође на ред.
До тада нам, међутим, следи неколико међукорака. Већ следеће недеље – зато што Немачка тражи да то буде већ следеће недеље, иначе ништа од српске ЕУ кандидатуре – могао би да буде постигнут споразум о регионалном представљању Косова. Поучени досад постигнутим споразумима, од предаје матичних књига до успостављања границе између Србије и њене јужне покрајине, прибојавамо се како ће изгледати овај; бојазан је утолико већа што се Тадићевој влади жури да због ЕУ кандидатуре постигне било какав споразум, а Приштина то, наравно, користи и повећава своје захтеве, одбијајући било какво спомињање Резолуције 1244 у вези са Косовом. Тако да, ако ишта можемо да очекујемо, то је да ће договор који постигну у овим околностима бити још и гори него што би био иначе.
Српско прихватање независног Косова и његових институција биће настављено и сусретом Бориса Тадића, председника Србије, са Хашимом Тачијем, премијером Косова. Подударност најава састанка је упадљива – и Тадић и Тачи су ових дана у неколико наврата изразили спремност да се састану – и сведочи да је састанак двојице државника, практично, већ договорен („До њега ће пре или касније доћи,“ рекао је и сам Тадић), и једино је преостало питање када ће се то, тачно, догодити. Ако буде имао среће, Тадић ће се код инспиратора састанка изборити да се историјски сусрет догоди после српских избора, да му не поремети ионако килаве изборне шансе; баш као што се 2008. године није противио проглашењу независности Косова, већ само проглашењу независности пре окончања председничких избора у Србији. Србија од свега тога, наравно, неће имати баш ништа, осим непоправљиве штете и срамоте.
На правом искушењу, међутим, београдске власти биће за месец дана, када буду расписивани парламентарни и локални избори у Србији. Прошле недеље „Печат“ је упозорио на њихову намеру да изборе на Косову и Метохији, упркос Уставу Србије, не одрже. Сретењски референдум за Србију ову им нечасну намеру, као и њихове праве косовске планове, додатно разоткрива. Зато су се толико и напрегли да спрече одржавање референдума на северу Космета, и баш зато тај референдум и мора да успе. А онда нам следи нова борба, за одржавање српских избора на Косову и Метохији.
И тако док се, догодине, коначно не сретнемо у Призрену.

[/restrictedarea]