РАТ У ЗАЛИВУ: СТВАРНИ И ИНФОРМАЦИОНИ

пише Вадим Вихров

15.фебруара су из Ирана светски медији добили два супротна саопштења. Прво је ирански државни телевизијски канал PressTV јавио да је Техеран, као одговор на санкције ЕУ,прекинуо испоруке нафте за шест европских земаља – за Француску,Италију, Шпанију, Грчку, Португал и Холандију. Затим је, истог дана, иранско Министарство за нафту оповргло ту одлуку.

Познато је да су 23. јануара министри иностраних послова из 27 земаља Европске уније одобрили забрану „увоза, стицања и транспорта“ нафте и производа од ње из Ирана, као и забрану финансирања и осигурања у вези са наведеним операцијама. Ембарго ЕУ ће да ступи на снагу 1.07.2012. Била  је уведена и забрана на извоз у Иран од стране европских инвеститора  високотехнолошке петрохемијске опреме и на улагања капитала  у ту грану. Забрањено је да са Ираном тргује златом, драгоценим металима и дијамантима, као и да се Иранцима продају производи са двоструком наменом. Ембарго важи и за увоз папирног и кованог новца који се користи у Ирану. У постојећи списак лица и организација којима је забрањен улаз у земље Европске уније, додата су и три висока државна лица и осам иранских компанија.

Како је после тога изјавио ирански министар за нафту Рустам Кашеми, као одговор на притисак Европске уније  могућ је одговор истом мером. Да подсетимо да је још раније, после санкција које су увеле САД, вице-председник Исламске Републике Иран (ИРИ) Мохамед Реза Рахими упозорио: „Ако нам они ставе ембарго на извоз нафте из Ирана, у том случају више ни једна кап нафте неће проћи кроз Ормуски залив.“ После тога су у том узаном грлу Персијског залива почеле вежбе војно-поморских снага страна.

За Запад прекид испорука из региона, одакле се кроз „грло боце“ које се зове Ормуски залив сваког дана на светска тржишта шаље до 17 милиона барела нафте (подаци из 2011. год.), представља озбиљну претњу. Ако се прекине та водена артерија доћи ће до невероватног дефицита најпродаванијег енергента. Прогнозе аналитичара се разликују у цифрама, али су у једном скоро исте: цене ће експлодирати, и од данашњих 115 – 120 долара цена ће скочити на 150, а можда и на 200 долара за барел.

Наравно, јединице америчких војно-поморских снага – носачи авиона, смештене у рејон Залива, ће осим што ће водити ратна дејства, редовно вршити чишћење акваторије од иранских мина. Међутим, то никако неће моћи да гарантује слободу пловидбе морем, где су могуће не само класичне поморске битке, већ и партизанска дејства. На пример, напади на танкере за претакање нафте мањим бродовима и гуменим чанцима.

Ирану и даље остаје могућност да блокира Ормуски залив, како се каже, „оним што му се нађе при руци“. А обзиром да сви војни експерти сумњају у варијанту блицкрига, дуготрајни рат ће обавезно имати и иранске ударе по најосетљивијем месту Запада – по зависности од нафте која се довози у тај залив, а која се вади у области Персијског залива.

Одатле и порука духовном вођи ИРИ ајатолаху Али Хаменеи од Барака Обаме, са јасним упозорењем: покушај да се Ормуски залив затвори биће оцењен као претња животним интересима Америке. Нешто слично се већ дешавало. У јануару 1980. године после победе исламске револуције у Ирану, која је свргнула шаха, председник САД Џими Картер је, обраћајући се обема палатама Конгреса изјавио је да „било који покушај спољних сила да се добије контрола региона Персијског залива ће се сматрати за напад на животно важне интересе Сједињених Америчких Држава“. Картер је припретио да ће се такви покушаји „спречавати свим потребним начинима, укључујући и војне снаге“.

У току те неме конфронтације пале су и прве жртве. Са америчког разарача „Винсенс“ је грешком послата ракета на ирански цивилни линијски авион. Погинуло је 290 путника. У Америци не воле да се присећају те трагедије, али тешко да су је Иранци заборавили.

Као резултат два рата, вођена против Ирака, САД су саме себи доделиле функцију полицајца који регулише и контролише извоз енергената из области Персијског залива. Иран је све те године наставио да изазива Америку, оспоравајући јој право да буде врховни судија судбина у региону. Иронијом судбине, после Садама Хусеина позиције САД овде не само да нису ојачале, ма како изгледало. Шиитска већина у Ираку се огласила као снага која је спремна да самостално одређује начин управљања земљом. Ирански новац је тајно врбовао поборнике у Авганистану. Сирија се такође налази у сфери утицаја Ирана. Ако се урачунају посебни односи са милитаризованим групама ХАМАС-а и „Хезболаха“ војно-стратешке позиције Ирана су у последњих десет година само јачале.

Спор ко ће да контролише путеве допреме стратешке сировине из земаља Блиског и Средњег Истока на Запад, стиче све опасније црте.

Још један фактор који тас са теговима одвлачи према разрешењу противуречности између САД и Ирана уз помоћ војне силе – то је унутар-политичка ситуација у самој Америци. У новембру су избори за председника САД  и садашњи станар Беле куће већ доживљава жестоке нападе због своје неразумне политике према ИРИ.

Да се присетимо. Прво је Барак Обама, пошто је ступио на дужност, обећао за мало па „ресетовање“ односа са Ираном. И то је изгледало логично: враћањем иранско-америчких односа у време шаха Мохамеда Резе Пахлавија Вашингтон би решио задатак дугорочне контроле читавог региона, а то би значило, и испоруке нафте које би прешле из руку најснажније у војно-стратешком односу регионалне државе – Ирана.

Али – безуспешно. Барак Обама  се, очигледно, спотакао о израелски лоби и његовог савезника (бар по том питању) – војно-индустријски лоби САД, који су рачунали да ће да наставе по свим азимутима „чишћење“ антизападних режима. Врло брзо је завладао курс не на прихватање прагматичара у руководству ИРИ за дијалог, већ на постепени раст спољног притиска, на успостављање контакта са потенцијалном „петом колоном“, на затварање за Техеран свих канала којима је стизало девизно „обезбеђење“ од извезене сировине.

Шта би, онда, могло да се очекује, уколико у Вашингтону коначно превлада партија која је за рат и Ормуски залив буде поново буде блокиран?

Кина купује 22% иранске нафте. У Пекингу су схватили претњу и предузели мере обезбеђења. Без обзира што Кина на свим нивоима и у свим форумима наступа против санкција према ИРИ, она је принуђена да води рачуна о могућности да се кроз извесно време нађе одсечена од тог извора. Зато је у фебруару скоро за половину смањила куповину иранске нафте, а мањак је покрила њеном куповином у Саудијској Арабији, Анголи, Нигерији и Русији. При том, уколико због затварања Ормуског грла Кина и настрада, ипак ће многи тиме добити!

У Ер-Ријаду, на пример, само ће се обрадовати шанси да им порасте експлоатација сирове нафте, а могућности за то у Саудијској Арабији, пустињској краљевини која лежи на црном злату, заиста постоје. Клан саудита који тамо влада, користи непредвиђени доходак да би остварио обимни програм орасположивања свог народа како се ту не би поновиле гадости „арапског пролећа“. А за сада захтеве за испоруку преко уговором предвиђених количина ће добити – и већ добијају – руске нафтне компаније.

Може да се претпостави да такав поклон Москви и Каракасу, па и саудијским принчевима, није био у плану вашингтонских стратега.   Одатле и тактика коју они бирају. Ормуски залив полако постаје синоним за „контролисану напрегнутост“. Ситуација ни мира, ни рата, а да барут остане сув, конзервира се вештачки. Долази до, очигледно не случајног, цурења информација (или намерних дезинформација) да ће Иранци, које су санкције САД, Европске Уније и ОУН (резолуције 1737, 1747, 1803 и 1929), сатерале у ћошак,  правити, на пример,  инспекције танкера за претакање нафте и сувих терета, што ће сигурно успорити ритмику извоза стратешких сировина из Персијског залива.

На деликатно балансирање на ивици потпуног конфликта се одазвала међународна агенција за одређивање рејтинга Standart & Poors. Она је саопштила прогнозу: „Тако ће ситне провокације и вријућа напрегнутост цену нафте одржавати на садашњем високом нивоу… А међу учесницима тржишта ће стално расти осећај да вероватноћа за оружани конфликт, иако мала, ипак постоји“.

Не можемо, а да се не сложимо са професором Мајклом Клером када он пише: „Нафта, престиж повезан са господарењем над читавим светом, претензије Ирана на статус регионалне државе и унутар-политички фактори (у САД)  праве врло експлозивну смесу која Омуски залив претвара у најопасније место на планети“.

Супротстављене стране једна другу испитују на уздржану суровост и постојање јаке политичке воље. У суштини, дошло је до виртуелног двобоја. Један лош покрет и хладни информативни рат може да прерасте у врео. Празно оружје, како се верује, пуца једном годишње. А оружје које је у првом чину окачено на зид –  у трећем ће обавезно да се искористи. И вода у Омуском заливу ће се обојити у нафту и крв…

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)