Протекли и предстојећи „Бој у Дрлупи“

Пише Драгомир Анђелковић

Зашто је наша актуелна владајућа „елита“ недостојна предака са почетка 19. века?

Двадесет и четвртог фебруар 1804. године дошло је до прве праве битке између српских устаничких снага и Турака. Они су у „Боју у Дрлупи“ (на обронцима Космаја) били потучени до ногу. Тако је отпочела борба, која је, преко трња и уз много суза, довела до обнове српске државности на простору данашње Србије (зачеци друге српске државе већ су постојали у Црној Гори).

ПОСВЕЋЕНОСТ НАРОДУ
Ствари су могле да крену и другим током да је Карађорђе био налик великом делу савремене српске „елите“. Турци су били убеђени да су двадесетак дана раније обављеном „сечом кнезова“ – ликвидацијом бројних угледних Срба – за дуже време онемогућили српски ослободилачки покрет. Зато су се нашли у чуду када се наш народ масовно дигао на оружје. У таквим околностима, желећи да амортизују народно незадовољство, хтели су да преговарају.
Са намером да обећањима смири ситуацију – а ако се то покаже нереалним да муњевито пређе у офанзиву – на ослобођену територију дошао је Аганлија. Злогласни дахија понудио је „укидање“ неких намета који су тиштили народ. Ипак, свестан да српске вође нису лаковерне као њихови „обични“ сународници, са њима је разговарао на други начин. Знао је да предводници устанка добро знају да Турци купују време, па је „елити“ понудио да за личну корист прода свој народ.
Како је то изгледало можемо да видимо на примеру аранжмана који је нуђен Карађорђу. Аганлија му је предложио да Турци за њега, у Аустријском царству, купе много веће имање од оног које је имао у Тополи. Међутим, Ђорђе није пристао да постане пречански спахија и проживи остатак живота у миру (али и заради надимак „Купљени“), већ је одлучио да настави да иде национално-ослободилачким путем. То је на крају платио главом, али се зато већина Срба и даље искрено клања његовим сенима.
С друге стране, разне Драже Марковиће, који су ради привилегија газили по својој нацији, ништа неће опрати пред судом историје. Они ће остати упамћени као титоистичке потурице – чија духовна деца за рачун страних ментора (није битно да ли су они из Загорја или Америке) и даље раде сличан посао – које су пристале да учествују у комадању сопствене земље. Једно су били српски комунисти током Другог светског рата и непосредно после њега, који су ради идеолошких илузија и већ усвојеног југословенског идентитета били спремни да запоставе српске интересе, а друго су они. Први су грешили, али су стварно веровали да приносе жртву ради јаке и социјалном правдом испуњене Југославије. Други су свој народ ниподаштавали када је било јасно да Југославија већ увелико бива конфедерализована.
Тако је испало да се Срби нису жртвовали за нешто „веће“, чији су део, већ у  корист народа из окружења који су према нашем непријатељски настројени. А баш то од нас поново очекују разне модерне дахије типа Соње Бисерко. Ништа се у погледу тежњи и активности антисрпских снага није променило од, поново, 24. фебруара, али 1974. године, када је усвојен Устав СР Србије, којим је она заокружила своју поделу на три дела. Није се од тада до данас изменио ни, радикално другачији од Карађорђевог, слугерањски однос великог дела модерне српске политичке и културне „елите“ према моћницима који не желе добро нашем народу.

(АНТИ)ДРЖАВОТВОРНА ЕЛИТА
Толико о томе. Тек да се сетимо – пошто смо прославили Дан државности модерне Србије (Сретење, 15. фебруар)  – државотворног, али и национално-деструктивног симболичког значаја још једног датума, 24. фебруара (1804. и 1974), и „елита“ повезаних са њим. Српска „елита“ са почетка 19. века, ма колико имала недостатака, није продала свој народ и земљу ради личне користи, већ га је одважно повела у борбу за национално ослобођење. Куда су нас повели некадашњи миљеници Броза и Кардеља, а настављају да воде „жути неотитоисти“ – јасно је! Зар да поверујемо да се за наше националне интересе боре они који америчким дипломатама кажу да „неће бити препрека напорима међународне заједнице да региону донесу стабилност, чак и ако то укључује неку форму независности Косова“?
Они су, нажалост, баш оно што би били српски лидери са почетка 19. века да су се продали Турцима. Имајмо то у виду, али и чињеницу да је прва победа за ослобођење Србије добијена на ширем подручју данашњег Београда (село Дрлупа је део Општине Сопот). И некадашње и данашње потурице, и са последњима (тј. представницима „анти-Србије“), те њиховим страним газдама повезана квислиншка владајућа политичка „елита“, на истом су месту (а не само послу). Отуда, баш ту морамо да добијемо битку за препород Србије, са чиме је нераздвојно везана и борба за промену доминантног обрасца мишљења.
Посвећеност свом народу и јунаштво – створили су модерну Србију. Саможивост и кукавичлук – прете да је униште! Ако прво, разуме се на начин прилагођен околностима, поново не усвојимо као услов без којег не може да се буде део „националне елите“ – ефекти сваке победе над садашњим „потурицама“ биће  краткорочни. Промена актуелне власти – што свим силама ваља подржати – шанса је да отпочне вредносна обнова земље. Још не можемо да повратио реалну контролу над Косовом, али нова власт биће одмах у стању да ради на афирмацији патриотског и моралног односа према држави и нацији. На основу таквих дела би требало да оцењујемо њен рад.