Премијера „Кумова“ у „Звездара-театру“: Када лајање саопштава истину

Пише Рашко В. Јовановић

И у новој комедији Душан Ковачевић остаје веран себи – испричао је невеселу причу из наше свакодневице, остављајући да зрак светлости донекле обасја њену тмину и унесе акорде животног оптимизма

 

После „Генералне пробе самоубиства“ и „Живота у тесним ципелама“, Душан Ковачевић  и даље је на свој начин и у свом стилу веран себи: све једнако идући трасом између комедије и трагедије. По сатиричним акцентима и буфоничним појединостима близак је Алфреду Жарију, док се са мрожековском црном аутоиронијом повремено приближује, нарочито реченичним конструкцијама, игром речима и другим звуцима, театру апсурда, што је видно и у његовом новом делу „Кумови“, које је жанровски означио као комедију свакодневне трагедије. Уистину, Ковачевић наставља путем апсурдног реализма да формира комични заплет у црнохуморном ироничном тону и са јарким комично-гротескним акцентима, доводећи читаву причу у сфере ирационалног и апсурдног. Писац се сам изјаснио у одговору на питања новинара: „Себи сам задао као обавезу да не замрачујем и да не загорчавам живот више него што то чине људи који се баве њиховим судбинама. Прича у својој основи јесте егзистенцијално-социјална, али да би се одгледала и да човек излазећи из позоришта не би пожелео да скочи под први аутобус, отворио сам прозор у тај мрак и пустио светлост, а то је комедија“. Несумњиво, поступак у суштини нушићевски, али по свему оригиналан, са ликовима преузетим из наше савремености и причом у којој се на чудан начин преплићу људске и псеће судбине.

[restrictedarea]

Као и увек у Ковачевићевим комадима фабула је занимљива и у понечем чудна. Предвече, када треба да прослави годишњицу свог брака, Милан, који је остао без посла, долази кући сав изубијан будући да су га у парку  напали неки незнанци, доносећи једну кесу са револвером и пакетом који би могао садржати експлозив, као и са још којечим, поред осталог и са  једном аутомобилском лименом регистарском таблицом. Угледавши га таквог, његова супруга Ана, схвата да од вечерњег изласка неће бити ништа и безуспешно наговара Милана да оде лекару. Он јој објашњава да је кесу коју је донео  својим непогрешивим њухом пронашао и откопао његов пријатељ из парка, пас Жућа, што изазива њено чуђење и неверицу. Ту је и њихова Кума, лекарка у служби Хитне помоћи, иначе  супруга несрећног певача Бобана, којем се на загонетан начин изгубио траг. Дабоме, долази и Инспектор, врхунски полицајац који поједине случајеве разрешава на невероватне начине. Он ће упомоћ позвати и Вучка, он у полицији дресира псе и разуме њихово лајање, који ће установити да је  пас Жућа реинкарнација певача Бобана, кога су ликвидирали можда они исти разбојници који су и Милана напали у парку…  Причу је Ковачевић испричао једноставно у жељи да искаже и омаж животињском свету, заправо псима, који одувек са људима деле добро и зло. Писцу и редитељу можемо замерити бројне телефонске разговоре – учинило нам се да су поједини били сувишни, посебно они што их је у неколико наврата обављала Ана са сином који је на „привременом“ раду у иностранству, у којима се јадала описујући понашање супруга. Упркос томе, свеукупна слика тмине наше савремености приказана је духовитом метафором која оцртава стање до којег су доведени људи – да лајањем морају откривати истину и протестовати.
Режирајући своје дело Душан Ковачевић не бежи од реалистичног приказа, нити се приклања било каквим постмодерним сценским решењима, што се може само поздравити. Ослонивши се на гротескно сенчење апсурдних ситуација, које сценски обликује реалистички каткад и са примесама карикатуралног поступка, популарни писац је изградио занимљиву представу свога дела, која је наишла на повољну рецепцију гледалаца. Наравно –  пресудна је била непогрешивост аутора, у овом случају и редитеља, кад је реч о подели улога. Несумњиво да је начинио прави потез доделивши улогу Милана Предрагу Микију Манојловићу, који је тај лик оживео са фином мером између израза незадовољства и смирености у поимању тамне животне стварности из које је тешко наћи излаз. Такође, успео га је учинити и зачудним, „бранећи“ дружење са псом у парку. У његовој виртуозно обликованој глуми било је у исти мах чуђења и неверице, баш као и израза незадовољства незавидним  положајем у којем се против своје воље нашао. Ова сјајна глумачка креација истовремено је на најлепши начин означила повратак Предрага Микија Манојловића на позоришну сцену после неких девет година. (Последњи пут на позоришној сцени гледали смо га као Молијера у представи Душана Јовановића „Молијер – још један живот“ у Југословенском драмском позоришту).  Даница Максимовић као Ана умела је да испољава не само забринутост због психичкога стања свога супруга, него и нежност, па и покушаје разумевања његовог понашања. Милица Михајловић у улози Куме гротескно је испољавала самосажаљење према властитом положају напуштене жене. Бранимир Брстина интерпретирао је Инспектора нагласивши његову рутину са дискретним карикатуралним сенчењем. Радослав Миленковић као Вучко, опонашајући псе,  у потпуности карикатурално је интерпретирао лик полицијског експерта за псе.
Сценографија Ненада Бркића реалистички, али без тежње за фактографијом, сасвим прикладно је дочаравала ентеријер куће на београдској периферији, отприлике како могу изгледати управо у домовима на Звездари. Костимографска решења Марине Вукасовић-Меденице била су веран одраз савременог облачења у Београду.
Иако је изазивала и смех гледалаца, представа Ковачевићевог новог комада „Кумови“ неумољиво их је суочавала са метафоричном основом дела, која упућује не само  на хаотично стање у нашој средини, него и на непостојање било какве перспективе да се таква ситуација превазиђе.

[/restrictedarea]