Почетна / Култура / Предраг Драгић Кијук (1945-2012): Велики стуб наше културе

Предраг Драгић Кијук (1945-2012): Велики стуб наше културе

Пише Владимир Димитријевић

И ено га, прешавши границу живота и смрти, како иде пред војском незгрбљених и непропузалих, као што је Радисав, у смрти, био пропет на дринској ћуприји, као да води чете вишеградских Срба

 

„Кога нема, без њега се може“, каже једна наша површна изрека; површна, јер је дубоко неистинита, поготово у малом народу коме је битан сваки човек, нарочито човек који служи свом народу и живи за њега. Можда би та изрека могла да гласи: „Кога нема, без њега се мора“. И заиста: мора се, иако је тешко, немогуће у ствари, попунити празнину која остаје иза људи часних и стамених. Један од њих је, свакако, и новоотишавши српски полихистор Предраг Р. Драгић Кијук, који је границу између земаљске и небеске Србије прешао 29. јануара 2012. године (а прелазак је почео у четвртак, 26. јануара исте године, док се спремао да крене у Републику Српску да беседи о човеку чијим је духом  живео – о Светом Сави, да би се окончао три дана касније). Тако је завршено земно странствовање човека чији су преци потицали са Двора на Уни, рођеног у Крагујевцу 1945. године, који је надимак узео по једном свом далеком претку, вођи буне православних Срба против римокатоличког насиља у 17. веку.
У доба  свеопштег дробљења знања, овај интелектуалац је био ренесансних склоности и интересовања: био је управник највеће „Библиотеке иностране периодике“ на Балкану, члан „Удружења књижевника Србије“, по позиву,  активни  члан „Одбора за заштиту слободе и права“, који се и у титоизму и у посттитоизму  ангажовао у борби за право на неоковану, смелу мисао, за достојанство стваралаштва, у земљи у којој су песници попут Гојка Ђога ишли у затвор. Кијук је свагда устајао у одбрану гоњених и утамничених: ангажовао се ради помоћи Србима баченим у чељусти хашког Минотаура, а нарочито у случајевима Радована Караџића и Војислава Шешеља, о коме је, заједно са Момиром Лазићем, организовао неколико научних скупова.
Био је  један од оснивача „Фонда истине“ (Београд), Светског сабора Срба (Хајделберг), Црквено-народног сабора (Призрен), „Центра за хришћанске студије“ (Београд), удружења интелектуалаца „Српска национална свест“ (Ниш) и издавачке куће „Еуро Епистел“ (Ашафенбруг). Сва ова удружења борила су се за истину о Србима у доба када је та истина, по налозима Империје, била забрањена, и када је Вол стрит заратио против Косовског завета. Иницирао је и био један од аутора декларације на пет језика („Слово о српском језику“, 1998), која је тражила хитну обнову србистике уместо  штеточинске сербокроатистике.  Покренуо је и уређивао библиотеке – „Српска дијаспора“ и „Српска породична библиотека“.
Објавио је двадесетак књига студија и есеја, од којих шест на страним језицима. Зборником „CATENA MUNDI“ (1992), у два обимна тома, сачинио је, према оцени рецензената и приказивача, „духовну енциклопедију српског народа“, а зборником „Мало завештање“ (1999), објављеном на енглеском језику под насловом „The Little Legacy“, извршио преиспитивање хиландарске баштине према кључу православне философије живота. Упокојио се радећи на својој новој књизи коју је, уз свесрдну помоћ сина Ранка, успео и да доврши – остало је само да оде у штампу (потписнику ових редова је рекао да ће је послати на конкурс „Печата“, листа слободне Србије, чији је и сам заточник био).
Сер Џон Тавенер, најпопуларнији британски композитор са репутацијом „класичног уметника“, аутор је 15-минутног дела „Epistle of Love“ („Посланица љубави“), насталог по стиховима српске средњовековне поезије, преузетим из Кијукове књиге  „Mediaeval and Renaissance Serbian Poetry“.
Због бављења „српским питањем“ и деловања „Фонда истине“  – избачен је са посла 1993, после учешћа на округлим столовима Универзитета у Италији. Иако је „Удружење књижевника“ поднело сву документацију за доделу националне пензије Предрагу Драгићу, он је никад није добио (зато што је био Кијук).
Први и основни задатак интелектуалца је да нам не да спавамо. Да, то је задатак интелектуалца – да омета наш миран сан, нарочито сан после ручка, кад стомак преде као задовољна мачка. Може ли се мирно спавати у свету у којем се дешавају  „Аушвиц“, ГУЛАГ и Хирошима.
Кијук нас је будио из поспаности не разума (разум је родио и Стаљина и Хитлера), него из дремежа умртвљених осећања. Кијук је својим уређивачким, приређивачким и списатељским радом постао прави чувар скривеног предања свесрпских огњишта које се налазило затрпано у неприказиваним књигама, у прецртаним људима, у заборављеним манастирима и храмовима… Срести Кијука значило је срести храброст у покрету: он се никад није плашио да каже оно што мисли управо зато што је мислио онако како му је налагала савест, та саборна свест Божјег човечанства у сваком од нас. Био је на страни Срба не само зато што је Србин (правом интелектуалцу то није довољно да би се за нешто ангажовао; уосталом, Петер Хандке није Србин, нити је то био француски академик Жан Дитур), нашао се на страни овог народа зато што су  Срби  постали „колатерална (узгредна) штета“ америчког империјализма, коју је Харолд Пинтер дефинисао као начело:„Пољуби ме у задњицу или ћу ти разбити главу“.
Није лако у том и таквом свету бити нормалан Србин, који под углом од 90 степени, усправно и исправно, стоји у односу на тле. Кијук је, међутим, изазов прихватио.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *