Постоји ли у Србији суштински дијалог?

фото: Коллаж: «Голос России»

пише Бранко Жујовић

Чекајући мартовско чудо из Брисела, Србија расправља о свему, осим квалификовано о стретешким приоритетима своје будућности. Демократска расправа одвија се искључиво у оквирима европске догме, која ужива статус недодирљивог аксиома. Уместо елите народа, расправу воде политиканти

Верујем да порођај хрватске певачице српског порекла, Северине Вучковић, има исти медијски одјeк у Србији као питање мартовског добијања статуса кандидата за члана ЕУ. С једном важном разликом. Осим естраде, о трудноћи певачице говорили су и врло компетентни људи: лекари, социолози, психолози, правници… Читава плејада стручних, који су објашњавали општебалкански феномен њене трудноће.

За разлику од Северинине трудноће, питање стратешког усмерења Србије није тема којом се бави елита Србије. О овој теми ћуте Српска академија наука, Српска православна црква – на којој се такође појављују европске раселине, струковна удружења, универзитетски професори…

Занимљиво, у проевропској Србији уочи избора има знатно мање директних сучељавања мишљења на државној и осталим телевизијама, него у време Слободана Милошевића. Јавна критика стратешког усмерења државе потпуно је одстрањена из јавности, а уместо ње расправе се воде о фрагментима проевропске политике. У таквој расправи, чак и тобожњи критичларио европског пута занеме пред магичном бриселском капијом.

Чекајући мартовско чудо из Брисела, Србија, дакле, расправља о свему, осим квалификовано о стретешким приоритетима своје будућности. Демократска расправа одвија се искључиво у оквирима европске догме, која ужива статус недодирљивог аксиома. Уместо елите народа, воде је политиканти и невладин сектор, разуме се у једном једином правцу.

Тако је ове недеље, у изјави за један немачки радио, Ивица Дачић рекао да ЕУ и САД морају да воде непристрасну политику како некоме у Србији не би пало на памет да Русима понуди изградњу војне базе. То није реченица државника, него увређеног ћифте с Каленић пијаце.

Памтим његову последњу изјаву са позиције портпарола СПС-а, из фебруара 2000. године: „Западним лидерима тек сада је постало јасно да су санкције чиста замена теза и то без икаквих потреба. Санкције су нам уведене јер нисмо хтели да, као наше суседне земље, свесно губимо наш идентитет“.

Питам се коме од њих двојице да верујем. Двојност политичких идентитета постала је умножена перверзија српске политике. А баш та подвојеност, за коју постоји сасвим одређен назив у неуропсихијатрији, „промишља“ у медијима на сва звона. Подвојени нуде промене, Европу, доносе закључке и оцене од којих зависи држава. Дакако, сразмерно фотељи на коју се пуца у изборним и коалиционим калкулацијама.

Ствар је отишла толико далеко, да је пре десетак дана, у јутарњем програму државне телевизије, новинар питао норвешког дипломату шта мисли о српском добијању статуса кандидата за члана ЕУ. Норвежанин је слегнуо раменима и рекао да не зна. Његова земља није чланица ЕУ, што је на нижим енергетским нивоима евроатлантске догме у Србији, у ствари, незамисливо.

Можда је дошло време да људи од интегритета и знања у Србији понуде једно или више стратешких решења за Србију. Политиканти у кожи српске политичке елите, зарад себе самих, то неће урадити. Они ће и даље нудити у ствари решења за себе.

Извор: Глас Русије

2 коментара

  1. Na zalost, pravog dijaloga – nema ?! Vec jedni idu “evropskim drumom” – a ostali – sumom ?!

  2. Dijalog u Srbiji šta to beše? Prevratnička vlast je sebe umislila da samo oni postoje u Državi Srbiji za njih ne postoji
    narod i oni koji drukčije misle da se reši isti pronlem. ONI
    slušaju Ambasadore i tu nema dijaloga,podređeni stoju mirno i
    slušaju naredbu.Dodirnuli smo DNO i moramo se uspraviti i reći
    DOSTA ponižavanja srpskog naroda.IZBORI REŠENJE DONOSI!!!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *