Почетна / Други пишу / ПОБЕДА ВЛАДИМИРА ПУТИНА ЗНАЧИ РАСПАД НАТО-А

ПОБЕДА ВЛАДИМИРА ПУТИНА ЗНАЧИ РАСПАД НАТО-А

фото: Архива

Анализа последњих догађаја у Русији показује да је већ ретко коме у прозападној руској опозицији уопште стало како до самих избора тако и до поступка њиховог спровођења, „транспарентности“ итд. Без обзира на обилна поцупкивања појединих политичких личности и заједнице експерата, све у свему, свима је већ све јасно: народ је дао своје гласове „за“ изградњу јаке Русије, тј. „за“ кнеза Владимира. И више није толико важно колико ће Путин добити у првом кругу, око 55% или 75%. Опозиција, у најмању руку њен паметни део, то врло добро схвата, зато се више и не спрема за изборе већ за оно што ће после њих бити, за оно што ће уследити после затварања биралишта у читавој земљи у ноћи између 4. и 5. марта. Она већ има „гвоздену логику“, ма какав исход био. Добије ли Путин око 55-60%, казаће: „власт није кренула путем `сведозвољености` и побојала се да огласи високе крајње резултате гласања за Путина. Значи, морамо да појачамо наш притисак па ће власт можда и истаћи белу заставу“. Добије ли руски председник владе преко 60-65%, оглашава се друга верзија: „власт не хаје за гласове бирача, кренула је путем сведозвољености, тим пре имамо право на протест, на поништавање фалсификованих избора и одржавање нових, овог пута без Путина“. То јест, и у једном и у другом случају прозападна руска опозиција и светска гласила већ се спремају не за саме изборе већ за оно што ће бити после њих.

Можемо претпоставити, ослањајући се на искуство свих претходних успелих и једне неуспеле „обојене револуције“ (вид. „,модроока“) да ће се стратегија „Болотних“ (Болотни, тј. Мочварни трг – место одржавања митинга опозиције), после затварања биралишта 4. Марта, састојати у спровођењу двају упоредних сценарија дезавуисања исхода народног изјашњавања. По једном од њих они, „сви у белом“, наступају на митинзима, деле интервјуе западним и руским прозападним гласилима, одишу оптимизмом и увереношћу у сопствену снагу, убеђују да су избори пропали пошто су фалсификовани. И још то тврде не сачекавши да Централна изборна комисија (ЦИК) огласи прве резултате гласања, већ ослањајући се на податке сопственог „егзит пула“ према коме ће Владимир Путин добити негде 35-40%. Црвена линија је – 40%. Готово истовремено с лепом „сличицом“ зимске ноћне Москве уз учешће лидера опозиције, сразмерно томе како ЦИК буде обнародовао податке о гласању, постепено ће почети да се одвија друга „сличица“ – како Москва тоне у хаос – где ће горети просторије „Јединствене Русије“ и Општеруског народног фронта, банке, продавнице итд. Где ће омладина на „бентлијима“, побуњена против „крвавог режима“, почети да баца молотовљеве коктеле на аутомобиле, диже барикаде и приређује окршаје с органима реда.

Можда ће као иницијална каписла за почетак сведозвољености послужити ритуална жртва (или жртве) коју ће „племенити“ и „демократски и цивилизовано-либерални“ Запад и његове руске слуге положити на олтар руске „снежне револуције“, и вест о којој ће тренутно надмашити све остале теме у светским гласилима, и за коју ће саопштење о резулаттима гласања народа Русије постати тек благи и неопходни зачин. Али ништа више од тога. Главно јело – то је протест опозиције. Такав или унеколико другачији, али сличан сценарио, по свему судећи, биће у основу акција Запада и његове „пете колоне“ у Русији усмерених на делегитимисање резултата чисте победе Владимира Путина у првом кругу и започињање напада на читавом спектру интереса Русије, њених грађана и бизниса, почев од бојкота у међународним организацијама па све до одузимања власништва у западним банкама и на тржишту некретнина. Почетак новог „хладног рата“ није далеко.
Како је украјински аналитичар Сергеј Луњев тачно запазио у свом чланку „Слагалица дестабилизације. Смисао `болотног бунта`“, Запад сада више не ради на онемогућавању избора (јасно је да ће они бити одржани), не ради против победе Владимира Путина (јасно је да ће он победити и то победити чисто у првом кругу), већ против легитимизације резултата избора, што ће омогућити појединим снагама Русије, укључујући и оне на власти, да победу Владимира Путина доведу у питање: „Не сумњам да су Запад и његова агентура припремили читав пакет `провокација`, и од рада руских обавештајних служби зависи да ли ће успети да се све што је припремљено и спроведе у пуној мери, и колико ће изобилно `беле врпце` обојити капи крви демонстраната. Нема обојених револуција без ритуалних жртава, што значи да жртава мора бити. Замислите само колико ће живописне бити ТВ-репортаже из белоснежне Москве, где младо и невино створење, одевено у белу јакницу, лежи у локви крви на калдрми? Западни малограђанин мора да се стресе од ужаса и искрено поверује у крвожедност руске власти и лично Владимира Путина“.

У том смислу можемо се присетити и председничких избора 2010. године у Белорусији, када основни повод за њихово непризнавање од стране САД и ЕУ чак нису толико били сами резултати гласања колико „претерано сурово“, по мишљењу Запада, деловање власти према демонстрантима по завршетку избора, у ноћи између 19. и 20. децембра. Засад остављамо по страни питање колико је тада реакција белоруске власти према демонстрантима била адекватна претњама. Главно је то што је Запад сматрао могућим да реагује не на саме резултате избора већ на деловање власти после избора. У истом фазону ће и руска прозападна опозиција на сва звона ударити питање понављања избора, на којима већ Владимир Путин, по њеном мишљењу, не треба да се кандидује, пошто је наводно управо због њега и дошло до фалсификовања избора.

На крају крајева, не просто под притиском, већ под неиздрживим притиском „болотне“ јавности, Дмитриј Медведев ће просто бити „принуђен“ да на њима учествује зарад „спасавања Отаџбине“ од гнева Запада. И то је заправо све. Биће отклоњена главна препрека за „тријумф демократије“ у виду повратка на праксу из деведесетих и необуздану пљачку преосталих светских ресурса и спремишта; онда ће моћи да и Ходорковског врате из места са решеткама, а шта ћете боље, уз враћање свег његовог власништва, позивнице на банкет у Кремљ биће послате и другим „банкарским бољарима“, који су сада такође иза решетака, покренуће се поступци против „најкорумпиранијих“ руских чиновника итд. Све у свему, започеће ломљење читавог Путиновог наслеђа – од мање-више нормалних плата народу до статуса Русије на светској позорници. Све то ће се одигравати уз звецкање чаша и хистерију о тријумфу демократије.

Нема нимало сумње у то да ће се све то одигравати у случају да народ Русије (не Владимир Путин већ управо народ Русије) не одбрани своје право на суверенитет – шампањац је већ упакован и лед припремљен. Зато је питање у томе како избећи сценарио новог подјармљивања Русије. У ту сврху је неопходно разјаснити једно и то главно питање.

Главно питање је у томе зашто Запад, поготово САД, и његова пета колона у Русији не ратују с институцијама руске власти нити са странкама, већ лично са Владимиром Путином? Више их нико не занима: као, све је већ приграбљено. Читава паљба њихове критике и тима политичара, експерата, блогера и гласила под њиховом командом, не само у РФ него и у читавом свету, усмерена је само на председника владе Русије. Он је једини и главни циљ напада.

То је лако прокљувити – победа Владимира Путина значи опстанак Русије као суверене самосталне светске силе. Ако Русија остане у том својству, онда и сви преостали светски центри моћи, које САД само што нису згњечиле, добијају шансу да опстану као цивилизације и пруже отпор Империји Зла. И девети талас светске експанзије зарад формирања јединственог центра моћи на Земљи са престоницом у Вашингтону, који су одређене снаге Запада упаковале у блистави омот светске финансијске кризе, уместо да збрише и уваља у асфалт преостале центре финансијско-економског и геополитичког Отпора, мораће да се разбије о зидине Тврђаве-Русије.

Постојање јаке Русије у светлу све дубљих финансијско-економских проблема САД и ЕУ због имплодирања тржишта и немогућности наставка неоколонијалног модела поробљавања света означава ликвидацију Запада као историјског феномена, као геополитичке конструкције са свим последицама које одатле проистичу, међу којима су главне: као прво, распад Запада као јединствене целине; као друго, распад трансатлантског јединства под руководством САД; као треће, распад НАТО-а.

Могућност такве варијанте развоја догађаја проистиче из анализе финансијско-економских односа између Европе и САД у случају даљег погоршавања ситуације у светској економији, коју је извршио Михаил Хазин у свом чланку „Шта чека светску економију у 2012. години“. Све више се шири пукотина у евроатлантским односима, што ће се завршити коначним измицањем Немачке, Француске и Италије утицају САД. Ако Немачкој не дају да то учини лепим – уз очување Европске уније, евра и доминантне улоге немачко-француске осовине, онда неће имати други излаз него да растури Европску унију која сада постоји углавном на рачун немачког произвођача и немачког пореског обвезника, и да изврши нову поделу Европе заједно са Русијом, Француском и, могуће, Италијом и Пољском.

Такав закључак се намеће, пошто тешко да ће немачка елита допустити да ЕУ и даље буде на грбачи немачког народа. Ако се том процесу прикључи и елита Пољске – онда је сасвим неупитан будући снажан савез између Русије и Европе, формирање јединствене Европе од Атлантика до Тихог океана. То јест, прва варијанта – то је када земље Европске уније добровољно признају превласт Немачке и Француске, приоритет односа са Русијом и одбијају да буду амерички умеци у Европи. У супротном Русији и Старој Европи неће преостати ништа друго до да изврше још једну поделу Европе како би је цементирале не на старим већ на новим евроазијским основима. По мом мишљењу, нема никаквих проблема да се изведе парада, а ако затреба – не једна, под руководством нових Гудеријана и Кривошеина, само не више у Бресту.

Код такве поставке велелепно се решава и проблематика транспорта руског гаса на европско тржиште. Кажу да ће ускоро главно гасно чвориште Европе постати Турска. Не, у таквој поставци Немачка ће постати главно гасно чворште Европе. Шта ће Русији сви ти проблеми са потрошачима који стално економску проблематику преводе у ранг политичке и замајавају тиме што су их недовољно репресирали? Нека се сада са Немцима договарају. Зашто да се гас из Русије директно испоручује на Прибалтк, у Румунију или Пољску? Океј, добијаћете руски гас из Немачке, а Румуни из Италије. То ће бити „јефтино“.

„Челичне споне Евроазије“ омогућиће да Стара Европа добије економску полугу притиска на младе и слабашне душе источноевропских вазала САД: „Добивши нове енергетске потпорње и завршивши процес политичког обједињавања, о чему је европска елита маштала од Наполеона и Бизмарка наовамо, Европа ће се на нов начин позиционирати и у светским политичким односима. У том контексту посебан значај има ширење енергетске сарадње Русије с азијским регионом, пре свега са Кином и Јапаном. Та сарадња представља битну и неопходну допуну енергетске стратегије Русије, омогућавајући јој да челичним спонама учврсти Евроазију у јединствену целину у којој ће Русија заузимати централно место.

Стварање развијене инфраструктуре енергетских токова представља претходни и неопходан посао на претварању територије Русије у главну трговинску магистралу Евроазије. Решење тог задатка помоћиће стварању равномерне стамбене и производне инфраструктуре у Русији, развијене по узору на земље Европе и САД. Резултат Северног и Јужног „тока“ постаће нагло опадање геополитичке улоге Источне Европе у контексту интеграционих евроазијских процеса, што ће можда допринети одрицању САД од појачане подршке лимитрофних земаља и успостављању продуктивнијег дијалога са кључним земљама региона“.

То јест, или лепим, или ружним за европски вазалитет САД, али у случају победе Владимира Путина Русија и Европа ће у перспективи објединити своје ресурсне, индустријске, научне и људске потенцијале. САД овде – на територији Евроазије – немају више шта да траже. Према томе, пре или касније ће искрснути питање извожења америчких војних база и нуклеарног оружја из Европе. То ће аутоматски довести до сужавања сфере употребе долара у светским плаћањима за енергетске ресурсе и враћања доларске готовине и инфлације у САД. САД ће бити принуђене да из светског океана врате у своје луке носаче авиона, пошто ће свет одбити да преко државних обвезница САД финансира војно-индустријски комплекс и армију Америке. У тим условима је врло вероватно да ће Америка показати како је верна својим каубојским традицијама и без размишљања „зезнути“ држаоце својих хартија од вредности, те тако свој дуг пред читавим осталим светом свести на нулу. То ће изазвати не само пад на тржиштима, него и узвратно одбијање Европе и осталих великих и малих вазала САД да признају власт пропалог газде. То ће довести до распада НАТО-а, а следствено томе и до слома америчке Империје Зла, која ће бити принуђена да се из великог џина светске геополитике претвори у презреног патуљка на Богом заборављеном континенту.

Јер, шта у ствари представљају САД? То је геополитичко Острво, исто онакво као и Енглеска и Аустралија. Али кога занима Аустралија? Никога, пошто се налази на светској периферији у односу на геополитички континент „Евроазија“. Исто тако ни без улоге долара и улоге Пентагона на обезбеђивању те моћи никога неће занимати ни Америка са својом убогом културом. Зато се Американци боре не просто за пораз Владимира Путина, већ за сопствени опстанак у садашњем статусу светске велесиле. И једина последња препрека на том путу сада је за њих постао повратак руског председника владе у Кремљ.

За САД је улог висок као никада пре. Зато их ништа неће зауставити. А како би извршиле притисак на Владимира Путина, сасвим се могу решити на крваве провокације на дан избора у Русији. Ако им то не успе, следећи удар ће покушати да изврше на оне капитале које житељи Русије држе на Западу, како би ови окренули свој протест против Путина, због кога ће их наводно САД лишавати законито и незаконито стеченог. Задатак ће се састојати у томе да се житељима Русије одузму не само њихови новчани улози у иностранству – депозити, хартије од вредности итд. него и некретнине и друга улагања – акције западних компанија. У том смислу се сасвим може претпоставити да ће Запад покушати да огласи неважећим све послове у оквиру којих је руски капитал куповао активе у западним земљама. И САД се сасвим могу решити на тај корак, пошто ће тај „ситан зез“ руског бизниса, услед кога ће привремено понешто припасти и појединим вазалима САД, бити заборављен у светлу потоњег „зеза“ читавог света, на шта се САД морају одлучити у случају да Владимир Путин поново дође на чело одбране тврђаве-Русије.

Зато је главни задатак родољубиве јавности Русије – не само да изађе на изборе и гласа за кандидата који је не једном на делу доказао какву Русију гради, него и да на улицама одбрани свој избор. Јасно је да ће они са „Болотног“ покушати да помоћу улице делегитимишу резултате избора. Према томе, њима не могу бити супротстављени механизми сузбијања протеста силом, пошто ће то омогућити Западу не само да оптужи руску власт за враћање у 1937. годину и осујећивање „ресетовања“ него и пружити повод за почетак новог „хладног рата“, пошто ће само ако вазали повећају поруџбине војно-индустријском комплексу и потражњу америчких државних обвезница САД моћи да изађу из садашње кризе. Према томе, морају се применити политички методи дејствовања на уличну активност прозападне опозиције. А за то је потребно извести своје људе на Трг. Житељи Русије морају сами видети да су они, а не опозиција коју Запад прихрањује, претежна већина у земљи. Шта ће при том мислити и чинити Запад – то је њихов проблем. Доста више да се на њих оријентишемо.

***

Наставак следи. А лично сматрам да први задатак Владимира Путина на положају шефа руске државе представља враћање у Отаџбину свих грађана Русије који чаме по америчким казаматима, незаконито отети како у трећим земљама тако и на територији самих САД и неправедно осуђени у америчким судовима. Незаконито хапшење житеља Русије у иностранству ничим се не може оправдати. Такође морају бити враћени у Отаџбину они који су из било ког разлога одлучили да се сакрију од руског правосуђа у иностранству. Ако су за нешто криви, онда им мора судити не амерички већ руски суд – „Бут је крив, велите? – Океј. Превозио је по поруџбини Пакистана уз знање Пентагона америчко оружје за талибане? – Океј, нема проблема. Спакујте га натраг. Сами ћемо му судити“.

Подлегање грађана Русије америчкој јурисдикцији, независно од степена њихове кривице, представља пљување по руској држави, демократији и суверенитету. Зато главни напор руске спољне политике мора бити усмерен на враћање части и достојанства Русији, путем враћања части, достојанства и презумпције невиности сваком грађанину Русије ухапшеном у иностранству. Само Русија има право да суди руском држављанину, у случају да је крив. Свака земља мора да зна – хапшење било ког држављанина Русије је незаконито. Кршење тог правила мора аутоматски доводити до искрсавања таквих проблема код земаља које то учине, да им се више исплати да покваре односе са САД. Не требају нам више никаква „висока политика“, преговори о противракетној одбрани и смањењу офанзивног наоружања. Почнимо од „ситница“. Од враћања у Отаџбину држављана Русије. Готово. Тачка. Док се не реши тај задатак, никакви се преговори са САД више неће водити, а рад Савета безбедности и других међународних структура биће паралисан. Први и главни циљ руске спољне политике јесте да почну да нас поштују. А пасош држављанина Руске Федерације мора да гарантује грађанину неприкосновеност и његову заштиту свеукупном моћи руске војске и морнарице.
Јуриј Баранчик

Извор: Агенције

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *