ПЉАЧКА ЛИБИЈЕ. ИМА ЛИ ЗАШТИТЕ ОД ГЛОБАЛНОГ РАЈДЕРСТВА? (Део I)

фото: Tim Beach

Ирина Лебедева

11. маја је Либијска национална телевизија приказала свету Моамера Гадафија, чије је десетодневно одсуство на телевизијским екранима на Западу искоришћено  да би се прошириле гласине о његовом рањавању или погибији. У рату – као у сваком рату, а гласине  се и зову гласине, јер служе да дезоријентишу и ослабе вољу противника, мада није јасно зашто се општем хору глобалног дезинформисања  о догађајима у Либији све чешће придружују и руски масмедији…

Плашим се да последња телевизијска репортажа (без гласа) о топлом сусрету пуковника Гадафија са представницима либијских племена неће изазвати разумљиве асоцијације, а требало би, али… Одмах после Гадафијевих западних не-пријатеља ни руски масмедији „нису приметили“ главни догађај прве декаде маја у Триполију – дводневну „Националну конференцију свих либијских племена“. Телевизија РБК је, истина, саопштила кратку информацију о том, најважнијем за њих форуму у либијском главном граду, који је одржан 6. и 7. маја, али се при том позвала на агенцију Син-хуа. А то је био баш упечатљив форум, коме је присуствовало више од 2.000 Либијаца из више од 400 племена, који су донели за Либију судбоносне, а за „светску заједницу“ поучне одлуке.

Конференција је одобрила двадесетак општих резолуција. Учесници су недвосмислено изјавили да подржавају Моамера Гадафија, да су сви за јединство и суверенитет Либије. На побуњенике, који се хране из руку Запада и који раде на распаду земље, резолуција је ударила печат „издајника“, истовремено позивајући на прекид крвопролића и уз обећање широке амнестије.

Више пута је подвучено да је Либија независна земља, те да зато спољно мешање  није ни у ком случају дозвољено, јер само либијски народ има право да одреди политичко, економско и социјално уређење своје земље и да управља државом. Сви, који су се договарали са спољним снагама, каже се у резолуцији, треба да буду изоловани. Учесници конференције су позвали да се у што краћем року обнови мирна друштвена атмосфера у земљи и да се донесу одлуке, које ће бити усмерене ка регулисању садашње кризе мирним путем. У резолуцију су ушли и предлози о организовању маршева мира у рејонима које држе побуњеници. Сва племена су се обавезала да ће да иступе у јединственом фронту како би заштитили државну својину – аеродроме, луке, комбинате и фабрике, статешка предузећа и објекте инфраструктуре.

Завера ћутања у вези са конференцијом о Либији, коју су организовали корпоративни глобални масмедији, је схватљива. Још ту скоро они су заједнички славили пропагандну лаж, коју је припремио француски „глобалистички интелектуалац“ Бернар-Анри Леви, која је фалсификована тако, да се добије потпуно супротно значење од стварног. Једно „обраћање“ 61 представника либијских племена, која су ко бајаги захтевала хитну оставку Гадафија, господин Леви је 27. априла у француском недељнику „Експрес“ са помпом представио као мишљење читавог либијског народа,  и та вест се невероватном брзином проширила штампом на енглеском језику.  Што се тиче самог Бернара-Анри Левија, „власника мисли“, који је био  и троцкиста, и маоиста, а затим се чврсто званично декларисао као сиониста у  рангу „интелектуалног саветника  Саркозија, и који је реанимирао старе идеје о „креативном рушењу“ у вези са Африком, о том Левију би вредело посебно попричати али, овако или онако, обраћање његових мистичних „61 представника“ далеких племена очигледно није могло да издржи поређење са четири стотине стварних представника свих главних група становништва Либије, који су се једногласно изјаснили против било које форме страног мешања у послове њихове суверене државе.

Та тачка резолуције Конференције свих либијских племена, којом се од Запада захтева да хитно прекине инсистирање да Либија прихвати њихову вољу, представља недвосмислени одговор либијског народа на догађаје који су се, буквално, догодили уочи тога.

5. маја се у Риму састала тзв. „контакт-група“ за Либију, коју је званични сајт француског министарства одбране, који је и објавио детаљну информацију о догађају, окарактерисао као „политичке пилоте, који усмеравају операције НАТО“. [1] „Контакт- група“ је формирана 29.03 2011. на Лондонској конференцији, на којој су се састале земље, које су гласале за резолуцију СБ УН бр. 1973, као и Немачка. Русија и Кина на ту конференцију нису позване, Савез афричких земаља је одбио да на њој учествује, Лига арапских држава је послала представника нижег ранга и на тај начин изразила своје „незадовољство“ због једностраних иницијатива „међународне заједнице“. Конференцији су присуствовали и „посматрачи“ из Ватикана.

И голим оком се добро видело да је иницијативни форум уобичајеним стилом адепта „глобалног управљања“ био усмерен према координисаном удаљавању од Резолуције СБ УН како би она била … прихваћена. Државе – учеснице су одлучиле да побуњеницима (и земљама, које подржавају либијску „опозицију“) дају доступ либијској активи, коју су оне претходно из предострожности замрзле, и да прогласе „алтернативно“ решење којим се „контакт-групи“ дозвољава продаја либијске нафте.

С обзиром да је пљачка усред белог дана моглa да се понеком не допадне, одмах се поставило питање о једностраном наоружавању побуњеника. Дозвола коју су сами себи дали на право да располажу туђом имовином је потпуно очигледно показала да је деоба националних блага земље почела. Даљи сценарио није битно коригован – искључиво захваљујући бомбардовањима НАТО, пузећем признању чланова „контакт-групе“ о легитимности самозваног „националног прелазног савета“ у Бенгазију и разноразној подршки побуњеника  – „контактери“ су успевали да са наизменичним успехом држе контролу над појединим зонама где је вађена нафта и центрима за њену прераду.

„Опозицији“ је прво дозвољено да извози 400.000 барела нафте дневно, што је по тадашњим тарифама износило 1,4 милијарде долара месечно. Према резултатима два „радна сусрета“, која су одржали између две Лондонске конференције државни секретар САД Хилари Клинтон и емисар „прелазног националног савета“ Махмуд Џебрил, договорено је да се у корист „побуњеника“  за почетак „одмрзну“ 3,3 милијарде долара које у ствари припадају либијској држави. Такође је договорено да се та продаја либијске нафте врши преко Катара.

Последњи састанак „контакт-групе“ у Риму је требало да демонстрира одлучне кораке на изабраном путу „легитимног рајдерства“ [2],  те није наишао ни на какав отпор међународних организација и држава, који су само млитаво подсећали с времена на време да постоји неко „међународно право“. Састанак је одржан под дуплим председавањем министра иностраних послова Италије Франка Фратинија и шеика Хамада бин Џасима ал Тхани, председника влада и министра иностраних послова Катара. Централна тема је била финансијска подршка либијској опозицији. У Италији је састанак „контакт групе“ широко преношен преко националних телевизијских канала, стенограм наступа италијанског министра иностраних послова или текст стенограма изјаве Хилари Клинтон је пребациван са једног штампаног издања на друго, тако да се у истинитост онога, колико су далеко отишли „контактери“ од резолуције УН, може кладити. Либијски „устаници“ могу да користе „специјални фонд“ којим ће управљати САД и Италија. Италијанске новине „Илсоле 24 оре“ поновиле су информацију, која је дотле само помињана, да су побуњеници од коалиције затражили 2 до 3 милијарде долара, апсолутно неопходне  „када се воде борбе за контролу над Мисуратом“.   Поново је потврђено да  ће се „фонд попуњавати из активе, која је замрзнута код режима „Моамера Гадафија“. Шеф америчког Државног департмана, пошто је поновио већ изанђалу сентенцију да „Гадафи мора да оде“, подржао је све предлоге о финансијској помоћи „опозицији“, укључујући ту и војну, истина, оградивши се, да ће део финансијских предлога бити прецизиран после усаглашавања са конгресом САД, где ће Обама да „обликује законодавни процес који ће дозвољавати да се делимично користе замрзнути фондови како би се помогло либијском народу“. Суштина прецизирања се објашњавала, пре свега, не бригом  шефа државног департмана о поштовању закона, већ коришћу коју ће донети давање „опозицији“ кредита уз гвоздену гаранцију да ће ти кредити бити и враћени. Хилари Клинтон је такође одобрила настављање продаје либијске нафте бунтовницима преко посредника из Западне коалиције и Катара.

На отварању Конференције свих либијских племена у Триполију пи-ар либијске владе Муса Ибрахим је изразио тоталну недоумицу у вези са новим ултиматумом „контакт-групе“ по коме Гадафи мора да оде. „Они сво време говоре Либијцима:  „Ви не знате шта је за вас добро. Ми ћемо вас ослободити од погрешног избора, да не бисте опет направили гомилу грешака…“ Покушаји да се избор либијског народа услови је аморалан, незаконит и нелогичан“ –  изјавио је Муса Ибрахим.

Још оштрију карактеристику резолуција „контакт-групе“ дао је заменик министра иностраних послова Либије Халед Каим: „Либија још увек представља, према међународном праву, суверену државу, и било какво коришћење њених замрзнутих актива представља гусарење по отвореном мору…“ Тешко је да се са тим не сложиш. Јер, како да назовеш дејства „контакт-групе“, ако не гусарење. Није случајно главни експерт италијанских политичких новина „Ил манифесто“ Манлио Динучи, пошто је глобалном рајдерском освајању либијских актива посветио серију аналитичких чланака, операцију коалиције у Либији назвао „пљачком столећа“ [3].

 

(Наставља се)



[1] www.defense.gouv.fr/actualites/article2/reunion-du-group-de-contact-sur-la-libye-a-rome
[2] Рајдер (енгл. reider) – израз који, осим основних значења, представља преузимање економске својине најразличитијим средствима, најчешће коришћењем несавршености закона на снази; рајдере називају и „пирати 21. века“

[3] http://www.cieliparalleli.com/joomla/index.php?option=com_content&view=article&id=97:la-rapina-del-secolo-assalto-dei-qvolonterosiq-ai-fondi-sovrani-libici-di-manlio-dinucci&catid=36:politica&Itemid=58

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *