ОФАНЗИВА НА СИРИЈУ СЕ НЕЋЕ ЗАУСТАВИТИ

Дмитриј Седов

Реакција земаља НАТО и Савета за сарадњу Лиге Арапских Земаља на посету С.Лаврова и М.Фрадкова  Сирији постала је још један доказ међународне  завере против те земље.

Разлог за посету руских представника и смисао писма председника Д.Медведева који су они предали, уопште није тешко открити:  покушаји Башара Асада да угаси пожар који је све јачи не доносе никакав успех. Против Асада ради и време. Русија је сматрала да је њена дужност да се посаветује са њим, како би му изнела своје мишљење о ономе што се већ десило и дала своје конкретне савете. Циљ одржаних преговора је да се са политичким противницима режима убрза постизање компромиса.

Западни опоненти Дамаска баш то никако не желе да дозволе. Зато су, без обзира на молбу Москве да се заседање Савета Безбедности ОУН одложи док се не добију резултати посете, они предузели покушај да прогурају резолуцију о Сирији, која се очигледно не може прогурати. Противницима режима је неопходна даља ескалација напрегнутости. Зато су они, одмах после САД, објавили да прекидају дипломатске односе са Дамаском, подвучено игноришући чињеницу да ће одмах, већ сутра, бити објављени резултати преговора С.Лаврова и М.Фрадкова са Б.Асадом. Колективна свест Западне групе је потпуно усмерена на војну интервенцију.

У Дамаску је после преговора са руским представницима објављено да ће у најскорије време сиријске власти одредити рок за референдум о Основном закону. Пошто се донесе Устав у земљи ће се одржати општи избори. На њима ће учествовати нове политичке групације (тренутно се региструје око 15 партија). Башар Асад изјављује да партија на власти на изборима неће имати никакве привилегије.

Зар ово не представља најкраћи правац ка миру?

Међутим, уместо конструктивне реакције свет поново посматра лицемерну хистерију. „Не знам да ли да плачем или да се смејем“ – пише у „Вашингтон посту“ колумниста тог листа Ен Еплбаум. Лицемерна руска демократија у Сирији може да направи само лицемерну демократију“. Слични коментари говоре само да је демонизовани лик сиријског режима који су направили западни медији почео да живи самостално. У њему се већ осећа лет валкирија.

Још један резултат посете Дамаску, који је С.Лавров назвао „благовремен и користан“ је сагласност сиријског лидера да се повећа број посматрача у Лиги арапских држава. ЛАД  је привремено зауставила рад мисије крајем јануара, тихо под столњак ставивши потпуни текст извештаја мисије у коме се говорило да оружана опозиција не жели да сарађује са посматрачима, а такође о обрачунима Асадових противника са цивилима.

Министар иностраних послова Русије и председник Сирије су направили разумну понуду – да се посматрачи разместе на свим „врућим тачкама“ и да се створе услови који ће омогућити да се добије потпуна слика онога што се у Сирији дешава. Информација о Сирији које пролазе кроз западне медије, из све снаге се пробија једна те иста реченица: „Асаду је дозволу да убија дао Руски вето“.

Опет, Б.Асад је С.Лаврова уверавао да комисија за национални дијалог, која је  формирана у земљи, има све потребне дозволе и спремна је за контакте са свим постојећим политичким снагама. Али опозицији није потребан дијалог. То не спада у задатак који је она добила – да се сукоби са режимом продубе, уз чврст ослонац на информациону и осталу подршку Запада.

Западни медији сада већ говоре о „хиљадама дезертера из сиријске армије, који су прешли на страну устаника“. Истина, штаб „Слободне сиријске армије“ (дезертера) који се крије у Турској, за сада не може да докаже да ли је под његовом командом више од 150 бегунаца, исто као што не може да објасни ко сачињава терористичке групе које воде борбе са регуларним јединицама.

Друга страна реакције Запада на руско-сиријске преговоре у Дамаску је јачање притиска на Москву. Они који су имали посла са англосаксонцима знају како они умеју да искористе хистерију како  би ослабили позиције опонента. Сада се Русија окривљује за најапсурдније ствари. На пример, може се чути да је читава светска јавност осудила руско-кинески вето, који је стопирао катастофични сценарио у Сирији. Истина, ако се погледа списак земаља  које су прекинуле односе са Сиријом, „светска јавност“ јако личи на омању групу завереника. То су САД, Француска, Велика Британија, Италија, Шпанија, Холандија, Белгија, Саудијска Арабија, Катар, Уједињени Арапски Емирати, Бахреин, Оман и Кувајт. То јест – у тој групи нема чак ни свих чланица НАТО и ЛАД.

Посета С.Лаврова и М.Фрадкова  Дамаску била је корисна са више страна. Прво, појавила су се нова решења која би, када би код противника режима Б.Асада постојала добра воља, могла да постану основа за дијалог. Друго, она је целом свету показала да у Сирији постоји не супротстављеност режима народу, већ голи напад опозиције коју је организовало и наоружало иностранство, на народну владу. Треће, показала је да је „тачка немогућности за повратак на пређашње“ у политичком процесу већ пређена. Више не постоје такве мировне иницијативе које би задовољиле Запад и његове штићенике. Покушај да се насилно ликвидира законита влада Сирије је постао неизбежност.

Офанзиву на Сирију неће прекинути. Страна која напада сада врши прегруписавање снага. Нови одред илегалаца прилази са крила. Турска, Француска, Велика Британија и ЛАД спремају се да резолуције о Сирији протуре преко Генералне скупштине ОУН и Савета за људска права. Припрема светске јавности за оружану интервенцију се не зауставља.

Из дубине ове хистерије се чују бескорисна размишљања генералног секретара ОУН Бан Ки Муна о томе, да је „ескалација насиља у Сирији потпуно неприхватљива за хуманизам“. Генерални секретара позива „све који нису равнодушни“ да удвоструче напоре како би се прекинуло насиље. Савет за сарадњу САД се одазива и изјављује да је неопходно да се предузму „одлучне мере“. По свему судећи – у тим мерама се не предвиђа никакав дијалог са Дамаском.

При разматрању сиријске кризе стално се поставља питање далековидости владара монархија у Персијском заливу. Са једне стране они очигледно не виде снаге које воде терористичке нападе против режима Башара Асада, а са друге – као да не знају  да ти „пси рата и Алаха“ за хлеб и даме знају да зарађују само на један начин – убијањем.

Где ли ће они после, када заврше своју прљаву работу у Сирији?

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *