Почетна / Документи / О егзистенцијалној корупцији

О егзистенцијалној корупцији

Пише Драгомир Анђелковић

Књига Александра (Саше) Гајића „Духовне основе кризе“ („Конрас“, Београд 2011.) је свеобухватно дело научног карактера које у петнаестак поглавља у економском, филозофском, социолошком, религијском, културолошком, психолошком кључу анализира светску кризу

 

У наше доба скоро у свим језицима присутан израз криза, произашао је из старогрчке речи κρίσις, чије значење је: решење, одлука, суд. „Она имплицира заоштравање супротности које не остављају могућност њиховог помирења већ искључиви исход: добитак или губитак, успех или неуспех као резултат суочавања.“ Укратко, тако схваћена криза представља својеврсну раскрсницу, кулминацију „болести“ која може да буде фатална, али и подстицајна да буде превазиђено оно негативно што је до ње довело, и тиме друштво, цивилизације или појединци, боље прилагођени реалности. Наравно, да би дошло до таквог развоја догађаја потребно је схватити суштину проблема и смоћи снаге да се у складу са тим сазнањима поступи.

КРИЗНА ИНТЕРДИСЦИПЛИНАРНОСТ
Значајан допринос дубинском разумевању кризе генерално, односно савремене светске кризе конкретно, дао је др Александар Гајић недавно објављеном књигом: „Духовне основе светске кризе“. У питању је свеобухватно дело научног карактера које у петнаестак поглавља – од противречних теорија о кризи, преко модерне мисли о њој и погледа у бездан модерности, до исходишта светске кризе и закључних разматрања (од кризе до катастрофе) – у економском, филозофском, социолошком, религијском, културолошком, психолошком кључу анализира кризу. И то не чини само свестрано, интердисциплинарно, већ – како је с правом написао рецензент књиге, др Миша Ђурковић – „у правом смислу те речи целовито, из духовне перспективе“.
Иначе, Гајић је научник млађе генерације (1973), који је већ објавио две од стране стручне и шире јавности запажене књиге, као и мноштво научних и стручних радова. Његове раније издате књиге су „Нова велика игра“ (2009) и „Корпоративна носталгија“ (2011), док су још два Гајићева дела у припреми за штампу. Прва поменута књига бави се геополитичким играма у стратешки важној зони Каспијског базена пребогатог енергентима, док је друга посвећена културним појавама краја модерне епохе. Интересовања и истраживачки опус научног сарадника Института за европске студије, о чијој најновијој књизи говоримо, крећу се у широком, али суштински повезаном дијапазону, од друштвене и правно-политичке теорије, преко политичке филозофије, до међународне политике. Све то се повољно одразило на његову студију о кризи.

УЗРОЦИ КРИЗЕ

[restrictedarea]

Механизми настанка актуелне економске кризе – како наглашава Гајић – мање-више добро су познати. Ипак, у околностима док нас они који су их створили упорно обмањују, потребно је присећати их се (како механизама, тако и глобалних разбојника). Све у свему, „неолибералистички дерегулатори тржишта су, зарад бескрајног увећања профита, преселили кроз глобализацијске процесе већи део производње у Трећи свет, а обим финансијског капитала увишестручили у односу на укупан обим робе и злата“. Тако су створени финансијски деривати, који без претеривања (време је то показало) представљају својеврсно „оружје за масовно уништење“.
„Виртуелна финансијска надградња над реалном економијом која утиче на формирање цена ради голе шпекулације, свеопшта финансијска задуженост која доспева на наплату, емисија новца без покрића и финансијских деривата који су се ‘покривали’, дислокацијом производње… на просторе са вишеструко нижом надницом, као и убрзавање новчаних трансакција савременим информатичким средствима, претворили су у значајној мери глобални економски систем у свежањ пренадуваних балона.“ Они су пре или касније морали да почну да пуцају, при чему је хипотекарни балон само врх глобалног леденог брега, од којег је он почео да се топи.
Светска криза је деценијама генерисана на основу накарадног става да је „перманентни, брзи привредни раст иманентан слободном тржишту“. Док је та заблуда, у својству догме, папагајски понављана, игнорисана је реалност, тј. неминовна ограниченост ресурса. Сулуда неодговорност и безгранична похлепа моћних, те тотално заглупљивање и бацање у поноре потрошачких страсти осталих, водили су у све већи „раскорак између виртуелног и стварног“. Било је неизбежно да то, пре или касније, свет доведе до, можда, и највеће економске кризе у целокупној историји. А, како не без основа каже аутор, ствар се изгледа ни на томе неће завршити. Но, без обзира на застрашујуће димензије свих поменутих „новијих“ девијација које су свет бациле на руб литице, погрешно би било превидети много дубље корене онога о чему говоримо.

УНУТРАШЊЕ РАЗАРАЊЕ
Иза економских превирања, подсећа нас Гајић, налазе се цивилизацијска и вредносна, односно духовна криза. Не ради се само о кризи друштва које је утонуло у хедонизам и махнито се клања идолима потрошње, већ и о сумраку свих идејних садржаја који су такве друштвене односе створили и одржавали, величали и бранили.
„Криза личности и заједнице, егзистенцијално и културно свеприсутна сенка која прати људску историју од њеног почетка, у последњим столећима добија крајње драматичне размере. Она свакако постоји од како је света и века, али никада тако постојана, таквих размера и дубина као у савременом свету. Тек од модерних времена криза задобија потенцијале свеобухватне проблематизације и унутрашњег разарања свих друштвених структура; зато је време модерне истовремено и време перманентне кризе и време покушаја њеног превазилажења.“
Нарцисоидно верујући да је аутономни стваралац живота „слободан, самосвестан и самоусавршавајући субјект… центар односа у којем доприноси себи и сопственом добру, савремени човек је постао роб чудовишних порива што га, кроз односе са стварима, отуђују и које су, истовремено, отуђене од њега; које поседује, а које га поседују; у којима су ‘бити’ и ‘имати’ заменили места и гурнули га у кризне расцепе што га воде у стропоштавање, у катастрофу“.
Савремена глобална криза и – како Гајић наглашава – „идолатризација слободног тржишта зарад одржавања самообмане о рационалном, стваралачком и самосвојном бићу, што спонтано остварује хармоничне учинке вођене личним интересом, само је последњи у низу примера идолопоклоничког отуђења“. Наравно, далеко је од тога да је живот у предмодерном, „хришћанском свету“, био идеалан. И тада је било много патње, бола и неправде. Ипак, човекови нагони имали су делотворније кочнице. „Сврсисходност која је упућивала на дубљи смисао“ колико-толико је обуздавала још у антици рођено, а данас до крајности доведено, схватање да је „човек мерило свих ствари“.

ОПАКИ ИДЕАЛ
Жудња да се из живота исцеди свака кап задовољства, која је и раније постојала, али није величана, рационализована је и претворена у општи идеал. У таквим околностима „солидарност и душевну бригу заменили су равнодушност и циничност из разлога што је слободна индивидуа постала више него икада пре обузета страсном егоцентричношћу, сујетом, похлепом за моћи и богатством“. Желећи да постане Бог, човек је, можда и више него у површно гледано суровије време, довео ствари до тога да људи међусобно постану вукови и грамзиво уништавају не само садашњост већ и будућност људске врсте.
„Сам човек, његова најдубља психофизичка природа… обелодањује јасна кризна обележја људске ситуације.“ Двострукост људске природе, „потенцијал за незамисливи замах и неслућени пад“ стоје у „кризној противречности и необједињивости“. Отуда, човечанству не успева да  превазиђе „трагичности појединачне егзистенције“, те достигне „остваривање унутрашњег склада и, на основу њега, склада између људи“. Криза је, на неки начин, стално са нама и око нас, али се током модерне епохе „до бескраја увећала и на субјективном, унутрашњем, и на спољном, друштвеном пољу“.
Шта да се у таквим околностима ради? Аутор сматра да је одговор једноставан и увек исти. „Треба чинити само оно што се наспрам лажи и греху увек као исправно чинило. А то су – молитва, уздржавање, опраштање и покајање. Сви смо ми подложни самозаваравању, пристрасности и обманама. Сви смо, до једног, грешни и под ударом греха.“ Отуда, пре и изнад свега требало би да се обрачунамо са „самим собом, сопственим сагрешењима“, те да „служимо једни другима, а не да се, уместо тога, бавимо само туђим теретима и гресима“.
„Криза настала на пољу духа“ – како Гајић каже – „само се духом да разрешити“. Ако постанемо бољи, даћемо допринос да то буде и друштво. Криза породице, морала, државе, уметности,  производње, као и све друго, произлази „из субјективног кризног поља“. Слажем се са тим. Ипак, мислим да се људска природа од праисторије до данас радикално није променила, нити ће се изменити. Друштвени оквир, владајући систем вредности, чини да оно боље или горе у нама дође у први план. И ту би требало тражити решење – како на националном, тако и на ширем плану – свакако, остављајући довољно простора појединцима да се на свој начин обрачунају са оним негативним у себи, и тако нађу не само свој мир већ и дају стимуланс друштвеном бољитку.

„ДУША“ ДРУШТВА
Савремени човек готово да је потпуно заборавио оно што је лепо исказао Марко Аурелије, а што је Саша Гајић узео као мото своје књиге. Речи поменутог римског цара и филозофа гласе: „Мисли на то да је свет једно биће, да има једну супстанцу и једну једину душу, да све што се дешава прелази у једну једину свест тога свемира, да је све заједнички узрок свега што се дешава и о томе које је врсте то међусобно преплитање и уткивање“.
Међутим, и када је много више људи него данас веровало (или се правило да верује) да је тако, многима дела нису била у складу са тим идејама. Али, од када смо саможивост уздигли на пиједестал, не само да смо ушли у доба перманентне кризе, већ смо од ње кренули путем самоуништења. Не верујем у могућност да већина нас постане суштински много боља и да се будимо и лежемо са речима Марка Аурелија, али мислим да је реално изградити боље друштво од декадентног и вулгарно-материјалистичког, заснованог на крајње индивидуалистичким, квазилибералним (анти)вредностима. Друштво је у знатној мери у стању да сузбија себичност и саможивост – које Гајић исправно назива лајтмотивима егзистенцијалне корупције – а не да их, као што је сада случај, сулудо охрабрује.
Инспиративни допринос томе да размислимо како да прочистимо своје „душе“, па и да „приземније“ учинимо нешто да наше друштвено окружење постане нормалније, а не само важан прилог бољем теоријском поимању кризе, свакако представља капитално дело Александра Гајића којим смо се сада бавили!

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Zanimljivo… Medjutim, po mom skromnom misljenju, ako zelimo dublje da proniknemo u materiju ‘evropskog’ „modeliranja“ – morali bi da se kriticki odnosimo i da preispitamo neke maksime stoicko – jezuitske misli ?! Tema malo ‘poveca’ ?! Stoicka autarkija odise tastinom a to je varljivo i pogresno ‘stanje’ posmatraca ?! Mnoge ‘karikature’ od sistema su nastale kao posledica oholog rezonovanja ?! Savrsen je samo Bog ( i Njegovo Carstvo) a za njega je svestka mudrost – ludost svoje vrste ?! Zar o tome ne moze da se svedoci ovih dana, kada razni „izmi“ – pokazuju svoju ‘pohabanost’ ?! I, ko je prijatelj svetu ( pa i njegovoj „dusi“ – anima mundi ?!) – neprijatelj je Bogu ?!




    0



    0
  2. Браво Драгомире!
    Нисам имао прилику да прочитам “Духовне основе светске кризе” то капитално дело маладог и надареног научника и филоофа Александра Саше Гајића, али ми је то у великој мери надокнадио писац овог вредног приказа књиге. Могао сам да сазнам да је Гајић био на висини свог задатка код свеобухватног описивања садашње кризе људске егзистенције и њених узрока. По њему стигли смо на руб понора. Ако не желимо да се суновратимо, морамо се вратити назад. Докле?
    Неолиберализам је већ био неко враћање. Али, сви су изгледи недовољан. Чинило се да је неолиберализам природан излаз из кризе државносвојинских односа, али се врло брзо испоставило да нас је увео у још дубљу кризу. Ако нас је постварење човека довело до ове егзистенцијалне кризе, приридно је да помислимо да би смо морали да се вратимо нашој духовности. Али, којој? Свет је глобализован, а не постоји ни једна религија која би нас могла вратити духовности прихватљивој за све. Јер, имамо пуно религија које су врло искључиве и међусобно супротатављене до истребљења. Неки појединачни покушаји таквог враћања то јасно показују. Сетимо се крвавих сукоба православаца, католика и муслимана на тлу разбијене СФРЈ. Или исто таквих сукоба између сунита и шиита у “ослобођеном” Ираку. А ништа мање нису крвави ни сукоби између Израелаца и Палестинаца, који у својој основи такође имају религијске искључивости. Уз то, историја наше цивилизације је пуна реллигијских сукоба између разних религија, али и унутар сваке од њих. Није много утешно за поствареног човека да се врати таквој духовности.
    Али, још једном браво за Драгомира. Његов предлог да би смо могли да покушамо да изградимо друштво на другачијем систему вредности заслужује нашу пуну пажњу. Тачно је, људска природа се није много изменила од праисторије до данас. Мењали су се само циљеви које су људи себи постављали, како на личном, тако и на друштвеном нивоу. Шта нама данас заиста треба? Нов систем вредности. Или, можда стари? У сваком случају, нешто у систему вредности морамо мењати и то што пре то боље.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *