Почетна / Друштво / Нова и никад жешћа битка за свету српску кривицу

Нова и никад жешћа битка за свету српску кривицу

Пише Љиљана Богдановић

Како је бивши хашки тужилац Џефри Најс недавно у Сарајеву још једном демистификовао снажну везу политике, историје и порнографије, као и муке које муче не само њега самог, већ и део српског естаблишмента – историчаре, идеологе, политичаре, поједине верске поглаваре, и готово све неолибералне пропагандне  активисте

 

Шта је Џефри Најс, овде упамћен као костимирани и театралности склон ратник за хашку правду, тражио у Сарајеву на Дан заљубљених? Изгубљену љубав? Лек за бол поводом недочекане правде у случају који је овог бившег тужиоца Хашког трибунала и заступника оптужнице против Слободана Милошевића прославио колико и искомпромитовао? Одговор је он дао без жеље да сачува интиму, већ напротив – разглашавајући и разметљиво тематизујући готово све важне моменте свог некадашњег (видимо и продуженог) професионалног ангажмана. Учинио је то у интервјуу одабраном медију – сарајевском „Дневном авазу“, гласилу познатом по националној, политичкој  и верској толеранцији и објективности.

РАТНИ И ПРАВНИ ПОРНО
Како је господин Најс циљано наиме стигао и до „Аваза“ и до Сарајева – намеран  да буде део премијерне публике и свечарског расположења уприличеног у гледалишту Олимпијске дворане „Зетра“, када је на Дан светаца заштитника љубави одржана премијера филма Анђелине Џоли „У земљи крви и меда“ – тако је и његово освртање на историјске и политичке прилике у региону било одређено овим догађајем. Док се „цео“ свет тог 14. фебруара радовао, узајамно даровао и помало глупирао, у сарајевској „Зетри“ се, као што је познато, плакало, нескривено политикантски шенлучило и злобно ликовало, док је уважени Џефри у одговорима на новинарска питања о злочину (великом, и зна се којој нацији искључиво приписаном) и казни (недопустиво благој или пакошћу судбине често избегнутој) у балканским сукобима деведесетих, дан раније, дао и тако неопходни „теоријско-правни оквир“ овим „сарајевским неолимпијским  играма 2012“. Попуњавајући празнине у „уметничком“ досегу дела холивудске лепотице, он је између осталог рекао да иако нема пресуде у случају Милошевић, остаје као „велико достигнуће управо та маса доказа, сведочења, докумената или видеоматеријала који, да није било суђења, никада не би угледали светло дана“. Без хашких „достигнућа“ и идеолошког дискурса који је „масу доказа“ осмислио, светло дана никада вероватно не би угледао ни филм попут овог у „Зетри“ приказаног, али то није била Најсова транспарентна тема. Самохвалисаво, он је у „Авазу“ приметио: „Откривање и анализа начина како су Милошевић, његови сарадници и политички истомишљеници корак по корак ишли све даље да би, на крају, употребљавали политичко насиље, знајући да чине злочине, једно је од најважнијих достигнућа“. Злочин, као и у разговору често помињани геноцид, нису баш сасвим доказани, оптужба је – признао је Најс – правно уозбиљена само у случају пресуде Радисаву Крстићу, али ни то не мучи душу и савест овог правног ауторитета високог ранга.
На другом, привидно не и најважнијем месту, нашло се оно што је он заиста озбиљно и као најважнију поруку овог пута рекао. Реч је наиме, о праву на интерпретацију историје, а управо због те одаслате „исправне шифре“ о овом интервјуу, баш као и поводом дела Џолијеве, остао је утисак што га је холандски новинар Бор Бекман записао као критички резиме о филму „У земљи крви и меда“: „Без обзира на добре намере, то је само један неприродни ратни порно!“
И пригодно исповедање Џефрија Најса у немалом делу јавности виђено је као својеврстан правни и идејни порно, пре свега због доследно демонстрираног важног правила порнографије као „уметности“ која подразумева: обавезно огољавање, хипокризију, банализовање у којем се садржај замењује „протезом“… Без сумње, Џефри је речено достигао, а стварне мотиве свог пензионерског труда открио је сам, у тој једној јединој реченици – одговору на питање о могућој опасности да суђење Милошевићу, управо због тога што нема писане пресуде, једног дана буде заборављено.  Најс је признао да се то може десити, посебно што се „наставља борба за интерпретацију историје између бивших зараћених страна“. Тако је, као узгредним помињањем „интервенција у историји“, у овој порно причи провирио и круцијални детаљ у којем бивши тужилац изгледа сматра сасвим нетранспарентном чињеницу да свом својом, можда и невеликом, снагом и посвећеношћу учествује у нечему што види као „рат оних других“. Поруку је упутио, а њеном „дискретношћу елеганцијом“ успут је показао и зашто уобичајена фраза према којој „историје и политике на Балкану никад доста“ ипак важи уз значајну допуну – и политичке порнографије такође. Низ догађаја који су у тзв. „региону“, а пре свега у Београду и Загребу, потом уследили, показали су зашто је тако. Поменућемо оне који су као у добро написаном сценарију, временски згуснуто и идејно жестоко, отворено потврдили да Најс добро зна о чему говори када наводи важност „интерпретације“.

РАТ ПРОТИВ „СВЕТЕ СРПСКЕ НЕВИНОСТИ“

[restrictedarea]

Када је о Србији реч, занимљиво је како је бивши хашки тужилац својом аргументацијом демистификовао не само снажну везу у замршеном клупку политике, историје и порнографије, већ је разјаснио и муке једног дела овдашњег  естаблишмента – историчара, идеолога, верских поглавара, политичара и пропагандних  активиста. Пригода слављења Дана државности, као иницијативе за спомен обележја у престоници, били су прилика и повод да се јаве ови невољници. И да, безмало изненађујућим мисаоним бравурама и теоријским досеткама, покажу како се мора борити у рату „против свете српске невиности“ (како је то спретно окарактерисао један српски писац, уплашен да постоји чак општи консензус у корист исте), а наравно – у корист доказивања, такође „свете“, никада окајане „српске кривице“, коју „булумента националиста и дивљака“ немајући стида пред поштеним светом стално доводи у питање.
Тако смо били сведоци да је тог 15. фебруара, на  дан када је Србија славила  208. годишњицу Првог српског устанка и годишњицу проглашења Сретењског устава, српски празник био неупитан за највећег светског интернет претраживача – „Гугл“ (честитао је Србији Дан државности, поставивши на насловну страну свог домена за Србију мотив из Сретењског устава из 1835. и назив претраживача ћириличним писмом), Управу града Брисела (славна статуа „Манекен Пис“, симбол града Брисела на Дан државности Србије,била је обучена у српску народну ношњу), па чак ни за Британску краљицу Елизабету (са лепим жељама за добробит државе и народа честитала председнику Тадићу), али јесте за морално и интелектуално непоткупљиве појединце, попут историчарке Бранке Прпе или пак исламског муфтије Зукорлића. Историчарка је наиме, најпре у брк ТВ аудиторијуму, а потом и широј јавности  открила како је Први српски устанак пун контроверзи, али је за први Устав имала више поштовања, па је приметила да „некоректни“ устанак и његов (да ли – злочиначки?) вођа не умањују значај Сретењског устава. Устанак, као и српска историја се морају демитологизовати, сматра историчарка, којој су, поред јавне пажње и публицитета,  запале и неке важне и веома утицајне функције у српском друштву и култури, например положај директора Историјског архива Београда. Да ли је, будући у доброј прилици за тако што, већ предузела кораке неопходне за збирање теоријске грађе примерене демистификацији и демитологизовању? Ове су пак неопходне да све не би, како каже, „остало у домену романтизма“, тако драгом и уобичајеном у овдашњем приступу историјским догађајима – мало знања, обиље предрасуда! „Много тога је контроверзно, од начина како је Карађорђе ослобађао Србију, до начина на који се понашао према политичким противницима. Корпус Првог српског устанка остао је у домену романтизма и нико до краја није описао шта се заправо ту догодило“, забринута је  Прпа. У бризи за истину, то јест праву „интерпретацију“ (коју луцидно зазива Џефри Најс) друштво Прпи, без ограда и  фемкања, прави нико други до муфтија Исламске заједнице у Србији Муамер Зукорлић. Он је 15. фебруара на свом „Фејсбук“ профилу објавио „историјску истину“, назвавши државни празник Дан државности – „Сретењем злочинаца“. Као учен човек, он то и појашњава: „У Првом српском устанку Карађорђе Петровић и његови хајдуци извршили су геноцид над 100.000 муслимана, а том приликом је срушено 500 џамија у Београдском пашалуку, данашњој централној Србији“.
(Тврди се да су не само тенденциозна интерпретација, већ и неподношљива лакоћа лажи око бројки, више забавили јавност него што су повредили национална осећања оних којима су прекори и увреде упућене).
Како су злочини, изгледа само у српској историји константа, колико и безмало антрополошка чињеница, само који дан касније савести нације обратиле су се активисткиње „Жена у црном“. И оне се залажу за „исправну интерпретацију историје“, а поводом намере београдских власти да у парку преко пута Железничке станице поставе споменик, како се објашњава, „свим жртвама ратова и браниоцима отаџбине на простору бивше Југославије у ратовима деведесетих“.  Ово се све има разумети као несносна провокација за „Жене у црном“, те оне у саопштењу упућеном јавности оштро осуђују овакав потез власти у Србији, „будући да је реч о нечовечном и неморалном чину који изједначава жртве и злочинце“.
„Захтевамо да се прекине цинично прекрајање историје, које злочинце агресорске војске државе Србије представља као браниоце земље. Сматрамо срамним да се подиже споменик учесницима у агресорским ратовима Србије, иза којих су остајале жртве, убијене, оскаћене, силоване, као и уништени и опљачкани домови.“
Ово је вероватно и пример добре интерпретације – по Џефрију Најсу.
Како је реч о заиста сумњивим тенденцијама (свеједно да ли су, посебно ове око идеје за споменик, само део предизборне кампање режима), пажњу свему поклања осведочени и за етичност и морал српског друштва пословично забринути новинар РСЕ Омер Карабег. Узнемирен, он позива истакнуте „другосрбијанце“ –    историчарку Дубравку Стојановић и писца Владимира Арсенијевића. Ствари не иду жељеним током, шта се то, дођавола, догађа у Србији, да ли је могуће да је све било узалуд, да су настојања на исправљању поганог гена и тврдоглаво укорењене националистичке матрице – била узалудна?. У стварности, ове транспарентне, а прећутане недоумице новинара „Радија Слободна Европа“ постају питање које има софистициран облик: Може ли се рећи да ситуација у Србији последњих неколико месеци подсећа на атмосферу која је владала деведесетих година? Саговорници на то „интерпретирају“: „Ја мислим да Србија није ни изашла из деведесетих. Површно гледано, по много чему – јесте, али у неким суштинским стварима она није променила матрицу. Мислим, пре свега, на национални програм, на економски програм и на спољну политику. Ту, заправо, није дошло до битног заокрета после 2000. године“ (Дубравка Стојановић).
Жаљењу за годинама које је појео бесмисао додаје се и ово: „Сада као да влада консензус око свете српске невиности у свему и свачему“ (Владимир Арсенијевић).

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ…
„Света српска невиност“ јесте „зло“, па се битка за доказивање сасвим несвете и подразумевајуће српске кривице мора наставити. Управо на то је мислио и Најс, а под маском критичког и објективног сагледавања историје и чињеничне грађе одазивају му се утицајни јуришници београдског естаблишмента, који иначе нису ни докони, ни „размештени по салонима“, већ активни и делујући у важним државним институцијама, на Универзитету, у медијима. Задату „интерпретацију“ историје ови активисти који себе виде као прогресивне и „модерне“ мислеће људе, доследно спроводе. Као константе српског саморазумевања морају се, до апсурда некритички и најтврђе догматски, уградити појмови осећања кривице (за злочине и геноцид према другим народима), тобожња затвореност и непоправљива супротстављеност и противречје у односу према цивилизованом свету. Као наводна „неуклопљеност“ у токове, норме и назоре модерног света мора се то императивно понављати све до тренутка када ће ове поставке прерасти у „опште добро“ и нову, „веродостојну и несумњиву“ „интерпретацију“ у свести, али и у историји Срба на целом простору Балкана.
Када новинар Аваза пита – „Постоји ли опасност да ово суђење, управо због тога што нема писане пресуде, једног дана постане неважно и заборављено?“, добија искрено забринути Најсов одговор: „Наравно да се то може десити. У случају суђења Милошевићу и архивског материјала који је остао, већ сада видимо да се на основу њега наставља борба за интерпретацију повијести између бивших зараћених страна. За објективно и методолошки потковану интерпретацију требат ће времена. С друге стране, починиоци злочина и њихови политички насљедници често желе маргинализирати важност процеса гдје почињени злочини улазе у повијест њихове државе или народа“.
Није довољна ни ова апотеоза „злочиначкој прошлости“ српског народа, па новинар „Аваза“ поентира: „Из Србије је само Милошевић оптужен за геноцид. Испада да је он сам планирао и извршавао дио геноцидног плана. У то нико разуман не може повјеровати…“
Добија утешни одговор Најса који и сам и овим поводом стрепи, па је стога и похитао не само на сарајевску премијеру, већ се латио готово младићког ангажмана. „Тако то може изгледати будућим генерацијама ако се повијест буде писала преко Трибуналових архива. Постоји пресуда за геноцид у случају Крстића. Очекују се и пресуде за сребреничке злочине у случају Поповић и други. Ту су још и Караџић и Младић, којима се исто суди за геноцид. Сви су они припадници РС и ВРС.“

КО КОНТРОЛИШЕ ПРОШЛОСТ, КОНТРОЛИШЕ И БУДУЋНОСТ
Најс, као ни његови истомишљеници, не даје међутим одговор на логично питање: ако у Хагу све тече по плану, ако се архиве Трибунала подастиру као „грађа“ за писање и интерпретацију српске историје, ако се у Београду у многогласју компонује „симфонија о националном злочину“, уз опште преиспитивање и демитологизацију историје и културе, откуда ова „офанзива“  у којој се наслућује стрепња да се стварност може одвијати и по сценарију другачијем од планираног? Да ли је новинар Радивоје Петровић у праву када у недавно објављеном ауторском тексту тврди како уочава почетке стварања друштвеног  расположења и препознавања неких – политичких и интелектуалних – снага кадрих да Србији омогуће да „са много више сигурности тражи неко своје Начертаније за 21. век“? Између осталих, он у том смислу помиње и догађаје који су у времену кореспондирали напорима за „демитологизовање“ Првог српског устанка. Наводи: „београдске промоције ‘Српских двери’, најмлађег политичког покрета у Србији, не само по постојању, већ и по старости оних који му припадају, маркетиншки неуобичајеног објашњавања националне политике опозиционог ДСС-а посредством књиге једног од часнијих људи на политичкој сцени Србије Војислава Коштунице, те занимљиве анализе наше стварности у књизи ‘Дух самопорицања’ професора Мила Ломпара, некорумпираног српског интелектуалца који се није ућутао“… Управо на једној од промоција на које се Петровић, можда  оптимистичким и у стварности неутемељеним слутњама позива, на представљању нове књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“, у „Дому омладине“, 16. фебруара, било је и речи које демистификују, колико и „демитологизују“ борбени ангажман домаћих еврофила и модерниста, као и страних активиста и „уметника“.
Писац књиге, наиме,  као „седми  разлог“ зашто је за Србију од других опција боља опција политичке неутралности, каже како се од Србије неуморно и по последицама опасно тражи „да одговори на захтеве разноразних европских институција, тела, функционера, известилаца и надзорника да убрзо и безусловно прихвати тобоже културне стандарде, обрасце понашања, моралне норме и систем вредности. То ће подразумевати својеврсну ревизију наше историје, како политичке, тако и културне… Сви ти захтеви према Србији су огроман материјални, политички и морални ударац за саму земљу. Када би сви ти захтеви били испуњени, како би Србија изгледала, и на шта би личила, и шта би од Србије остало“, закључује Коштуница.
Председник ДСС-а је поменуте захтеве упоредио са Орвеловом утопијом и њеним наравоученијем које искуство никада није демантовало – ко контролише прошлост, контролише будућност, ко контролише садашњост, контролише прошлост.
Џефри Најс је изгледа не само читао, већ и верује – Орвелу!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Pravi srpski domacin nikad ne ide u javnu kucu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *