Напред у европску прошлост

Пише Светлана Васовић-Мекина

Оно чему нас учи прошлост постаје ноћна мора бирократизованих велможа који Европску унију воде из Брисела. Зато се, упркос постигнутом „Пакту за стабилност“ унутар ЕУ све више продубљује јаз између богатих и сиромашних, између држава „центра“ и оних са „периферије“… Чак и таква ЕУ, међутим, за властодршце у Србији „нема алтернативу“, иако је јасно да то више није ни сенка од ЕУ каква је била у време када је улазак у Унију зацртан као стратешки циљ државе

 

Књига „Нестала краљевства – историја на пола заборављене Европе“ британског историчара Нормана Дејвиса (Norman Davies), један је од највећих књижевних хитова не само прошле, него и ове године. Штиво се бави историјом држава некада моћних европских сила које данас – не постоје. Што не смета да оку читаоца не промакне сличност између некадашњих европских велесила и ситуације у којој су се нашле државе ЕУ данас. Дилему – хоће ли због кризе евра банкротирати само Грчка или економска криза означава крај и саме Европске уније, потпирује и главна Дејвисова теза. А он каже да успонима држава и империја природно следе њихови падови и распади. И све то богато илустровано примерима процвата и суноврата Савојаца, Пруса, Бургундаца и многих других империја несталих са лица Земље.
Оно чему нас учи прошлост, постаје ноћна мора бирократизованих велможа који Европску унију воде из Брисела. Зато се, упркос постигнутом „Пакту за стабилност“ (на који нису пристале Велика Британија и Чешка) унутар ЕУ све више продубљује јаз између богатих и сиромашних, између држава „центра“ и оних са „периферије“… Лидери задужених држава се код куће горко жале својим сарадницима, попут претходног грчког премијера, описујући како их прваци економски јаких држава (Меркелова, у првом реду) вређају на заједничким састанцима, са „презадуженима“ диване „с висине“ и издају им наређења како да воде послове у својој држави.
Чак и таква ЕУ, међутим, за властодршце у Србији „нема алтернативу“, иако је јасно да то више није ни сенка од ЕУ каква је она била, у време када је улазак у Унију зацртан као стратешки циљ државе. О стању у каквом је ЕУ данас, најбоље сведоче неке од изјава, изречене на недавно одржаној Конференцији о безбедности у Минхену. Председник „Светске банке“ Роберт Зелик изјавио је да би Европљани ове године могли да се окрену против Немачке због њеног (суровог) односа према дужничкој кризи у еврозони. Зелик је упозорио да тржишта у успону гледају на Немачку „са извесном конфузијом, затим са фрустрацијом, а онда и са презиром“. Зелик је међу првима гласно изговорио оно што код куће спорадично изјави понеко од политичара „левице“, а то је да садашње тешко стање унутар ЕУ може довести до устанка обесправљених маса, потиснутих на ивицу беде, чак револуције против технократа, попут оних који су доведени на чело Италије како би заштитили интересе великих банака и капитала.
Конференција у Минхену је била прилика да италијански премијер Марио Монти – устоличен по вољи Брисела – поправи имиџ, па је са говорнице одапео упозорење да је дужничка криза на европску сцену „вратила погрешна схватања, предрасуде, (поделе на) север, југ, велике и мале земље, што је дугорочно гледано далеко опасније од саме кризе у еврозони“. И додао да Европи „засигурно није потребан повратак фантома из прошлости“.
Још мрачнија је визија мултимилионера Џорџа Сороша, који је у Минхену оценио да би мере штедње, које презадуженим чланицама зоне евра намеће Немачка, могле да изазову распад Европске уније. Сорош је закључио да „криза подрива политичку кохезију Европске уније и има потенцијал да је уништи“.

ПЛАНИРАНИ РАСПАД ЕУ

[restrictedarea]

Иако службени Брисел подмеће под тепих све гласније прогнозе о не баш светлој будућности ЕУ, програмирани распад Европске уније је већ годинама у жижи озбиљних научних расправа и предвиђања. Дужничка криза је на груб начин подсетила вође ЕУ да су олако заборавиле на пророчке речи једног од очева савремене ЕУ, некадашњег председника Европске комисије Жака Делора, који је могућност за процес европске дезинтеграције, после проширења ЕУ у 2004. години, проценио на 50 посто. Тако је у време највећег успона Уније, у тренутку њеног проширења, када се ЕУ многима чинила обећаном земљом, Делор био много трезвенији од следбеника. Унији је, иако је њена привреда тада бујала, дао само 50 одсто шанси да ће опстати. Сличног мишљења је и Валери Жискар Дестен, некадашњи председник Европске конвенције (која је припремила касније одбачени европски Устав). Дестен је, истина, пошао од уверења да ЕУ чека сигуран крај чим да Турској пуноправно чланство.
Данас се заборавља на чињеницу да чак ни 1988. године готово нико није очекивао цепање Совјетског Савеза. А распад је вребао, практично – иза ћошка. Најновија истраживања откривају да би у многим државама ЕУ, на пример у Финској и у Великој Британији, већина одбацила чланство њихове државе у Унији, само када би добила шансу да се изјасни по том питању. У Словенији расте забринутост због оштрих мера штедње које све грубље диктира Брисел, а због којих нова, десна влада Јанеза Јанше већ ове године мора да смањи јавну потрошњу за 800 милиона евра, што је за малу државу попут Словеније – проклето много; и према речима домаћих економских стручњака – неоствариво. Да је Пакт за стабилност ЕУ „фатална грешка“, ништа мања од увођења евра на веома климавим ногама – уверен је и председник Чешке Вацлав Клаус.
О дезинтеграцији ЕУ воде се љуте расправе и у научним круговима. Један од првих који је ударио темеље за „научну основу дезинтеграције ЕУ“, био је реалиста Јохн Меарсхеимер. У чланку, објављеном 1990. године под насловом „Назад у прошлост: нестабилност у Европи после хладног рата“, проценио је да би крај „спољне опасности“ у Европи могао да доведе до нове нестабилности унутар мултиполарне Европе. Предвиђао је повратак „хипернационализма“ и васкрсавање неповерења између различитих европских држава. На сличан начин је и Вилијем Рикер дошао до става да државе желе да буду део федерација и део „војноекономске уније“ само уколико је цена заједничке заштите – нижа од „цене независности“. Али ако тај услов није испуњен, „нужан је распад већих целина на мање територијалне јединице“.
Италијански истраживач интеграција Амитаи Етзиони, указао је још 2001. године да је за вишенационално заједништво најважнија „легитимна контрола над средствима присиле“, корист свих чланица заједнице „од прерасподеле средстава“, као и „већа политичка лојалност према наднационалним институцијама у поређењу са националним институцијама“. Све што је набројао – данас у ЕУ рапидно опада. Етзиони је приметио да је у случају ЕУ „несрећно“ проширење са 15 на 27 чланова смањило могућност формирања заједничке, европске јавности, што је „озбиљно угрозило“ већ постигнуто јединство и продубило „носталгију“ међу грађанима, који све више вреднују место у којем живе (у националном и регионалном смислу), а где могу да нађу вредности које могу да деле са ближњима. Дужничка криза је све те прикривене фелере Европске уније не само разголитила, него и нагло продубила. Јанис Емануилидис из бриселског Европског политичког центра (European Policy Center) суморно закључује: „Оно што је било незамисливо, сада се може замислити – излазак неке земље из зоне евра, крај евра, па чак и дезинтеграција ЕУ – више нису табу“.
Роберт Каган, један од горућих америчких неоконзервативаца, на сличан начин тумачи ситуацију у Европи: „Британски мислилац Марк Леонард је написао књигу под насловом ‘Зашто ће Европа водити 21. век’. Данас се многи питају у којој ће мери Европа уопште партиципирати у 21. веку… На глобалном нивоу, Европа би могла да постане безначајна, попут хора у грчкој трагедији који само прати дешавања на бини и понавља реченице главних јунака, али са незнатним ефектом на коначни исход драме“.
За евроскептике хаос са евром, који траје већ две године, потврђује бескорисност мамутски скупог пројекта. Широм Европе јача отпор према европској идеји која узмиче пред националним тежњама, што илуструје продор популистичких покрета на политичкој сцени у Холандији, Финској и другде. Овај отпор је дао крила и евроскептичним посланицима британске Конзервативне партије који су се успротивили свом лидеру и премијеру, подржавши у Парламенту предлог да се организује референдум о изласку Велике Британије из ЕУ. Европски пројекат, више од пола века од свог зачетка 1957. године, нашао се на прекретници.

ЕВРОПСКИ СЕПАРАТИЗАМ
Иако су трошкови изласка из некада елитног „клуба“ ЕУ држава за многе чланице још увек превисоки, унутар Уније је већ годинама на делу тихи процес дезинтеграције држава чланица ЕУ. Белгија се после разлаза фламанских и валонских партија већ налази у стању „лабаве конфедерације“, а ближи се и по Велику Британију пресудна 2014. година, у којој би Шкоти на референдуму могли да потврде своју независност. Овакав процес би означио распад некадашње империје у којој „сунце никада не залази“ – на њене саставне делове. Ту није крај пораста сепаратистичких покрета унутар Европе. Стручњаци процењују да би у 21. веку у Европи могло да настане најмање 10 нових држава. Баски желе своју државу у Шпанији, а тежње Каталонаца све чешће изазивају главобоље у Мадриду. Каталонија већ данас ужива велику аутономију, али то не спутава њене становнике да жуде за самосталном државом. Слични захтеви су све гласнији и у Валенсији. Корзиканци су се ради борбе за независност у прошлости латили и оружја, борећи се против француских трупа, а Парламент у Паризу је признао – па касније одбацио – постојање „корзиканске нације“. У Француској се припадници Бретонске националне армије (БРА) никада нису сврставали међу Французе – увек су тврдили да су „Келти“, а БРА се годинама борила против „француских окупатора“. У Италији упорно тиња сепаратизам Северне лиге, а на данским Фарским острвима многи мисле да би било боље када би били независни, упркос чињеници да од матичне државе примају годишњу помоћ тешку 150 милиона евра.
Сепаратизам није непознат ни у Швајцарској, ни у Румунији, нарочито у Трансилванији, где Мађари чине преко 45 одсто становништва. Многе државе у Европи, међу њима и оне које су највише учиниле како би одвојиле Косово од Србије, попут Велике Британије – али и оне које су се томе противиле, попут Шпаније – могле би ускоро да се нађу на удару сепаратизма. Упркос томе, нови гувернер ЕУ на Косову Самуел Жбогар нада се да ће преосталих пет чланица Уније, које „још нису признале Косово“, то ускоро учинити. Брзина, наравно, зависи од брзине власти у Београду да, у замену за обећање о „српској ЕУ кандидатури“, ускоро, а најкасније у марту ове године „ставе потпис“ на документ којим би се повиновале захтевима бриселске администрације и бар индиректно признале Косово. Занимљиво је како европски званичници знају да препознају и разлуче „добар“ и пожељан сепаратизам, који су сами подстицали, од „лошег“, који штети интересима њихових држава, али и ЕУ у целини. Тако је, рецимо, председник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј, упитан од стране шкотског новинара како види сепаратизам у Белгији и у Шкотској, одговорио да је „сепаратизам – реч из прошлости“, а да је појам будућности – „унија“.
Ромпејев оптимизам подрива чак и држава у чијем се главном граду угнездила и престоница ЕУ, зато није необично да многи оцењују да би распад Белгије, пре свега, али и излазак Шкотске из Велике Британије, могао да докрајчи ЕУ у којој је све више немачких, данских и финских гласача ужаснуто због трошкова дужничке кризе, док са друге стране грчки, португалски и ирски грађани грцају под захтевима политкомесара ЕУ, који за разлику од најниже грчке наднице (700 евра, за коју захтевају додатно снижење од 20 одсто) на грбачи европских пореских обвезника месечно касирају и до 40 пута више. Тачније, око 30 хиљада евра месечно, колико прима Ромпеј. Стога осиромашени, обесправљени и баш ништа питани грађани презадужених држава ЕУ имају све мање разумевања за оштре „мере штедње“ које диктирају Берлин, Брисел и Париз.
„Белгија је оно што би морала да буде Европа – место у којем језици и културе могу да живе заједно. Европа ће бити белгијска или је неће бити“, тврди фламански историчар Герт ван Истендел. С друге стране, Беатрис Делваукс, уредница француског часописа „Ле соир“, оптужује фламанске националисте да „употребљавају емоције, лажи, манипулације и узнемиравање“ како би „угрозили Белгију и ЕУ“. Звучи познато?
А сад је ту и Шкотска, поред старих жаришта (Баскија, Јужни Тирол). Председник шкотске владе и партије СНП Алекс Салмонд покренуо је акцију која би требало да доведе до распада Велике Британије. Салмонд тражи расписивање референдума о независности Шкотске 2014. године, упркос 300 година дугом савезу Шкотске и Енглеске. У британској влади би да минирају овај план тактиком „што бржег расписивања референдума“, јер Салмонд у матици још не води оштру кампању, а сходно томе ни број присталица отцепљења још није критичан. Сада је број заговорника независности Шкотске око 40 одсто бирача, али цифра расте. Отуда британски званичници спас за продужење живота Велике Британије виде у што скоријем расписивању референдума на којем би гласачи, који желе заједништво, а нарочито они неодлучни – победили „сепаратисте“.
Вођа Шкотске националне партије противи се том плану, уверен да ће у Шкотској у наредне две године већина желети одвајање Единбурга од Лондона, те би 2014. годину дочекали независни и у економском погледу „много успешнији“ од мање развијеног остатка распаднуте државе. Између осталог и зато јер би независна Шкотска постала власница великих залиха нафте у Северном мору. Британски конзервативци су се латили нове тактике, па сад уместо сагама о заједништву кљукају Шкоте претњама да би у случају да се одвоје морали да преузму део масивних британских дугова. И да у то име плате на милијарде фунти данка, ако баш инсистирају да Лондон из Шкотске повуче застареле подморнице „Тридент“, наоружане нуклеарним бојевим главама.
„Плашење Шкотске тим подморницама штетиће њима самима, јер Шкоти то оружје за масовно уништавање не желе и никада га нису ни желели. А предност независности и јесте да је то једина уставна могућност која Шкотској даје моћ да избаци то нуклеарно оружје из нашег мора“, упозорава посланик СНП-а Стјуарт Хосие. Брус Крафорд, секретар Кабинета председника владе Шкотске Алекса Салмонда, не крије злурадост када сународницима наглашава да би независна Шкотска била „шеста држава, у светском мерилу, у односу на раст БДП-а по глави становника; и то десет места – испред Велике Британије!“
Све то отвара важна питања и за Србију. Ако ЕУ постаје све мање „управљив механизам“ (Сорош), што другим речима значи да нестају обећања о једнакости и демократији, а уместо тога се државе унутар ЕУ све више деле на „једнаке“ и оне које су „још више једнаке“, ако та иста ЕУ не може да спречи распад националних држава него то чак и подстиче – онда је легитимно питање каква је „цена“ уласка Србије у ЕУ, да би то био достижан и уопште прихватљив циљ?
Пре него што одговоримо на то питање, требало би знати да Европска унија до сада ни од једне земље није тражила, нити има право да захтева да се одрекне дела своје територије, ни грађана који тамо живе. А то од Србије тражи Немачка уз подршку Француске, Велике Британије и других „једнаких“ држава ЕУ. Прихватање већине европских стандарда јесте, несумњиво, добар циљ, али ако прихватљив „европски стандард“ значи распарчавање властите земље и пристанак на вазалне односе са „једнакима“ у Унији која се котрља ка сопственом распаду, онда такав циљ не представља улазак у „европску будућност“. Уколико „нема алтернативу“ улазак у такву ЕУ, онда је то повратак у европску прошлост, утапање у „историји на пола заборављене Европе“.

[/restrictedarea] hairy woman займ под 0%займ на киви срочно без отказазайм под земельный участок