Почетна / Колумне / Монструми из мирних сокака

Монструми из мирних сокака

Пише Ратко Дмитровић

Различите околности избациле су поново у жижу јавности двојицу људи чији се крвави трагови из деведесетих година виде и данас, а који су пре рата живели мирно, за друге готово неприметно, ничим не наговештавајући да ће из њихових безличности ускоро искочити монструми

 

Ратови деведесетих, како то већ бива са ратовима, изнедрили су и народне јунаке које, и то бива, једни славе, а други проклињу, називајући их злочинцима, убицама, лудацима. Одувек је тако; уз команданте армија, пуковнике, школоване официре у оружаним сукобима појаве се људи које до тада није знао нико осим родбине и комшија и наметну се храброшћу, злочином, способношћу за коју ни сами нису знали да је имају. Постану славни.
Већина Хрвата годинама је живела у убеђењу да су баш такви, „мали и скромни људи“ , одбранили Хрватску од „српске агресије“, донели слободу и хиљаду година сањану независност. А онда је дошло отрежњење. Утицај времена, испуњење неких услова зарад стицања боље позиције пред вратима ЕУ, откривање истина, суочавање са сопственим злом… све то скинуло је и последњи комадић националног херојског плашта којим су се заодевали неки велики хрватски бранитељи, „народни људи“, и пред очима нације били су коначно оно што заиста и јесу: злочинци, патолошке убице, пљачкаши, монструми из наших сокака.

СНАЈПЕРСКА ВАТРА
Двојица из тог корпуса, Мирко Норац и Томислав Мерчеп, ових дана поново су у центру пажње. Норац је судски доказани ратни злочинац, одлежао је своју казну и ено га на слободи, док његов ништа мање славни саборац Мерчеп пролази кроз судски процес у Загребу. Тек сада, рећи ће неупућени. Да, тек сада, при чему ваља имати на уму да је и то суђење дошло после ултимативне претње Загребу једног дела међународне заједнице, а преко Хашког трибунала. Без тог притиска Мерчеп би и даље шетао Хрватском као херој домовинског рата.
Томислав Мерчеп је рођен 1952. године, у месту Борово Насеље, недалеко од Вуковара. Данас у Хрватској живи око 650 особа са презименом Мерчеп, а поуздана је тврдња да већина њих потиче из два села, Катуни и Шестановац, код Омиша, вароши смештеној негде на пола пута између Сплита и Макарске. Мерчепа и Мерћепа има и Срба, у Источној Херцеговини, а Мерчеп о којем је реч завршио је средњу и вишу грађевинску школу (зидар, тесар, тако нешто), а пре рата је покушавао да се угура у разне друштвене делатности и да дође до било какве функције, што је наводило на закључак да је амбициозан. Иначе, и у томе је био сталожен и веома уљудан.
Одмах по оснивању приступа Хрватској демократској заједници, а после вишестраначких избора (мај 1990. године) и формирања власти у Вуковару, постаје секретар народне одбране. На тој позицији Мерчеп је имао на располагању део оружја депонованог за резервни војни састав вуковарске општине. Скоро годину дана је био наизглед миран, да би се тек касније открило како је за све то време припремао оно што ће почети да реализује у пролеће 1991. године. За релативно кратко време успоставља алтернативни систем власти у Вуковару; оружје дели искључиво припадницима хрватског народа, формира тајне одреде, организује страже у хрватским селима, а како је време одмицало, видевши да му се нико не противи, себе проглашава командантом града Вуковара, смењује све директоре Србе, почиње са хапшењима и привођењем угледнијих и познатијих Срба, преузима радио-станицу.

[restrictedarea]

Његова јединица ноћу минира српске локале и ресторане, подмеће експлозив под аутомобиле, одводи људе, а онда прелази на виши ниво деловања, блокира касарну ЈНА у Вуковару, искључује струју и воду том објекту, константно држи касарну под снајперском ватром…
Мали, мирни, човек из народа претворио се у деспота, убицу, монструма.

НАСИЛНО И РЕПРЕСИВНО
Повереник Владе Хрватске за град Вуковар Марин Видић Били шаље у августу 1991. године у Загреб писмо, из којег се јасно види шта се догађало у Вуковару пре него што је интервенисала Југословенска народна армија. Он тамо, уз остало, каже: „Мерчеп је окружен људима сумњивих моралних и стручних квалитета, бившим криминалцима, преузели су апсолутно надзор над свиме у Опћини Вуковар, не презају од насилних и репресивних мјера над грађанима Опћине Вуковар (бесправним упадањем у приватне станове, упућивањем усмено и писмено у напуштене станове особа које су тражиле смјештај, пљачкањем станова, одузимањем приватних возила, насилним привођењем на саслушање), па чак и егзекуције“.
Држим да је врло важно споменути све ово, с обзиром на чињеницу да се у Хрватској, што је разумљиво, и једном делу Београда, што је теже за разумевање, Вуковар и даље представља као чедна хрватска прича, град са визуром барока који је до септембра 1991. године са Хрватима, Србима, Чесима, Мађарима… живео мирно, готово дремљиво, на десној обали Дунава, а онда су бркати српски генерали, потпомогнути вуковарским Србима, укључили моторе тенкова, авиона, самохотки и кренули у освајачки поход.
После горе цитираног писма Туђман процењује да је ситуација у Вуковару ескалирала до мере која ће сигурно покренути ЈНА, доноси закључак да му Мерчеп у Вуковару више није потребан, шаље групу специјалаца која у сарадњи са неким људима из Мерчеповог окружења хапси вуковарског господара, саслушава га и заједно са породицом депортује у Загреб.
Уместо да одговара за оно што је радио по Славонији, Мерчеп добија луксузан стан на загребачком Јаруну, место одлично плаћеног саветника у МУП-у Хрватске и контролу над оружаном јединицом хрватске војске, за коју ће се касније испоставити да је била гора од неких делова Црне легије усташког злочинца Јуре Францетића. Из тог времена су злочини ове јединице над Србима у Пакрачкој пољани, Загребу, Госпићу… и због тих злочина ових дана Мерчеп не спава баш мирно у једном од павиљона загребачког затвора „Реметинец“.
Нико се јавно не оглашава да га брани, што није био случај када је ухапшен Мирко Норац. Тада се цела Хрватска за само један дан дигла на ноге, протести су се ширили од Вуковара до Дубровника и Госпића, у Далматинској Загори постављене су барикаде и блокирани путеви, а у Сплиту на Риви окупило се стотину хиљада Хрвата да каже како нико не сме да хапси хрватске генерале и хероје. На том скупу говорио је и тадашњи председник ХДЗ-а Иво Санадер, касније председник Владе, човек који ће ухапсити и у Хаг депортовати групу хрватских генерала, на челу са Готовином.
Дан после хапшења Мирка Норца, у Госпићу, месту где је Норац увежбавао убијање Срба, локални хадезеовац, Дарко Милиновић, свезао се ланцима за бандеру и око врата окачио таблу на којој је писало „Сви смо ми Норац“. Па, сад… делује као претеривање. Неколико година касније Санадер је Милиновића именовао за министра здравља.
Пре рата ни по чему се није могло наслутити да би Норац могао да постане оно што је данас – осуђени ратни злочинац. Рођен је 1967. године у малом селу Кеве, крај Отока, у близини Сиња. Рат је дочекао радећи као конобар, ништа га није издвајало од момака његове генерације. Кажу да је био повучен, чак стидљив. А историја каже да се управо такви (Хајнрих Химлер, на пример) у битно промењеним околностима, какве су ратне, претварају у монструме. Норац то заиста јесте; осим што је организовао и наређивао ликвидације, Мирко Норац је и лично убијао.

УБИО СВОЈОМ РУКОМ
Већ после првих промотивних скупова ХДЗ-а у Далмацији и Сињској Крајини, млади Норац оставља конобарску кецељу и прикључује се активистима те странке, а када је ХДЗ добио на изборима одлази у Загреб и придружује се антитерористичкој јединици МУП-а Хрватске. Пролази обуку и тражи да га пошаљу на линије раздвајања Срба и Хрвата, на којима се већ пуцало из лаког и тешког оружја. У октобру 1991. године, заједно са Тихомиром Орешковићем, хапси и убија Србе по Госпићу и периферији. Бацају их у бунаре, септичке јаме, закопавају по двориштима. На овај начин ликвидирано је више од 120 госпићких Срба, угледних домаћина, професора, лекара, инжењера. Неке од њих, утврђено је на суђењу, Мирко Норац је убио својом руком.
То му доноси чин пуковника и команду најпре над локалним, а онда и над јединицама хрватске војске ширег значаја. Већ 1993. године Норац је на месту команданта Шесте гардијске бригаде Хрватске војске, а септембра те године један је од главних оперативаца у операцији „Медачки џеп“. Акција је спроведена пред очима припадника Мировних снага Уједињених нација, а по зверствима почињеним над Србима Дивосела, Читлука и Почитеља (убијено је између 90 и 100 Срба, од тог броја скоро пола су жене) превазилази и оно што је виђено у обрачунима афричких племена; спаљивање живих људи, набијање на колац, одсецање руку и ногу.
Хрватска држава данас ту акцију представља као бриљантно изведену војну операцију.
Да је за Хрватску Норац и даље херој нације, без обзира на пресуду, потврђује однос државе према Норцу док је био у затвору (осуђен је 2003. године на 12 година) и однос многих појединаца, чак и предузећа, према њему и његовој породици сад кад је опет на слободи. Норац је у затвору имао смештај на нивоу хотела са три звездице, кући је одлазио преко викенда или кад год је хтео, а сада кад су га по одслужењу две трећине казне пустили где год да се појави дочекују га са великим поштовањем и уважавањем.
На пола пута између Пакоштана и Биограда на мору, уз саму обалу, град Биоград подигао је луксузну вилу ратном злочинцу Мирку Норцу. У уређењу околине учествују многи добровољним радом, а на том послу ангажовано је и неколико државних и приватних фирми. Кажу: „То је наш човјек, из народа“.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. O kome se ono snimaju holivudski filmovi, o Merčepu ili nekim drugim spodobama iz nekih drugih turskih vilajeta.




    0



    0
  2. Nista nisu bolji ni oni koji su ih izabarali, ta ustaska bratija, povraca mi se od njihovog licemjerja i krvavih klanja. Od starog neprijatelja nikada prijatelja. Mali Napoleon, kako je sebe nazvao smrdi na trulez. Trebali bi mu suditi Srbi iz Like. Ali nema toga suda koji bi ga kao i Glavasa pravedno osudio. Neka im bog sudi i njihovom potomstvu.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *