Почетна / Интервју / Момир Стојановић: Угрожена безбедност државе!

Момир Стојановић: Угрожена безбедност државе!

Разговарао Угљеша Мрдић

Сектор одбране је озбиљно урушен са забрињавајућом технолошком заосталошћу. У сектору унутрашњих послова влада висок степен криминала и корупције, службе безбедности нису деполитизоване и департизоване

 

Некадашњи директор Војнобезбедносне агенције генерал Момир Стојановић

„Србија нема системски уређен сектор безбедности способан да се носи  са постојећим и потенцијалним безбедносним изазовима, ризицима и претњама са којима се суочава“, каже у интервјуу за „Печат“ некадашњи директор Војнобезбедносне агенције генерал Момир Стојановић.
Наш саговорник, такође и окружни повереник СНС-а  за Нишавски округ, сматра да је недовољан степен демократске и цивилне контроле  рада служби безбедности пре свега у примени посебних метода и средстава рада.

Како коментаришете недостатак стратегије националне безбедности Србије?
У недостатку стратегије националне безбедности, као стратешког документа, делокруг и задаци субјеката у сектору безбедности нису јасно дефинисани и усклађени са државном и националном политиком земље, нити прилагођени реалном времену. Сектор одбране је озбиљно урушен са забрињавајућом технолошком заосталошћу. У сектору унутрашњих послова влада висок степен криминала и корупције, службе безбедности нису деполитизоване и департизоване.
У хијерархијском и координативном погледу Сектором безбедности руководи Савет за националну безбедност. Уместо под  контролом Владе и Парламента, Савет је под потпуном контролом председника који је уједно и председник Савета и његовог Кабинета. Тако да и у Сектору безбедности, уместо Уставом прописаног парламентарног у пракси имамо председнички друштвени систем. Ако се има у виду да је секретар Савета шеф Кабинета председника, као и да Биро за координацију служби безбедности не чине искусни представници служби већ неуки, неискусни и сервилни председникови саветници, онда је јасно да је Савет под потпуном контролом председника. Ако занемаримо низ нелогичности, као оне да је Безбедносно-информативна агенција у организационом смислу орган Владе, а у функционалном смислу подређена председнику, онда се никако не може занемарити чињеница да међу прописаним задацима из делокруга Савета за националну безбедност стоји да „Савет доноси закључке којима усмерава сарадњу служби безбедности са службама безбедности страних држава и међународних организација“, што је уставна надлежност Скупштине, а не председника. Овим Парламент остаје ускраћен  за сазнање са којим службама, којим земљама и којим организацијама и по којим питањима сарађују наше  службе безбедности.

Сведоци смо злоупотреба служби у политичке сврхе.
Посебан апсурд  је у погледу  законских решења о контроли законитости и ефикасности служби безбедности, јер је чланом 12. Закона о основама вређања служби безбедности Републике Србије прописано да Биро за координацију  између осталих чине директори служби безбедности, а у одлуци о формирању Савета за националну безбедност између осталог стоји да Биро оцењује рад служби  безбедности. Савет предлаже мере, па се намеће закључак да руководиоци служби сами оцењују свој рад. Реформа правосуђа створила је широке могућности за злоупотребу служби безбедности у политичке сврхе. Наиме, према законским решењима примену посебних метода и средстава рада служби, којима се задире у приватност и основна грађанска права, на предлог руководиоца службе, одобрава надлежни тужилац, а спровођење исте контролише надлежни истражни судија. Ако би Одбор за одбрану и безбедност извршио анализу одобрених посебних метода рада служби преко надлежних тужилаштва Виших судова, констатовао би да су примену наведених мера одобравали једни те исти тужиоци, а контролисали једне те исте истражне судије, и ако то право по Закону има сваки тужилац и сваки истражни судија. Овде се намеће закључак о могућем политичком утицају на надлежна тужилаштва и тужиоце. Тим пре што у оцени подобности и достојности изабраних тужиоца и судија преко Високог савета судства су учествовали органи  БИА-е кроз разне наводне безбедносне провере, а додао бих, кроз провере „политичке подобности“. Можда у овоме лежи одговор зашто је специјални тужилац за организовани криминал инсистирао да се из кривичне пријаве органа МУП-а за злоупотребе око увоза вакцине против свињског грипа H1N1 избаце имена неких осумњичених. И ту се враћамо питању спреге организационог  криминала, правосудних органа и политике. Непоштовање консензуса кључних политичких фактора  о краткорочним, средњорочним и дугорочним националним и државним приоритетима отежава рад служби безбедности и чини их инструментом у реализацији некозистентне и често ад хок креиране политике, махом у Кабинету председника. То се илустративно види у политици према Косову. Неопходно је редефинисати  делокруг  рада и задатке  служби безбедности, и прилагодити их реалним безбедносним изазовима, ризицима и претњама  којима је изложена земља

Који сегмент рада су наше службе запоставили?
Неопходно је веће ангажовање служби у сектору економије кроз оперативно истраживање криминалних  приватизованих процеса, којима се урушава економска моћ земље, праћене конкурентности и кредибилности компанија које освају наше тржиште, документовање преседање појава економске шпијунаже, заштите патената и др. Неопходно је већи простор посветити сајбер шпијунажи и праћењу и анализи података са друштвених мрежа „Фејсбук“, „Твитер“  и других.

А вршљање страних служби по Србији?
Ако је један од кључних задатака служби безбедности откривање, документовање и пресецање обавештајне и друге субверзивне делатности страних обавештајних служби, организација, институција и појединаца, усмерена на урушавање уставом утврђеног поретка, територијалног интегритета и суверенитета земаље, несхватљиво је да у пракси протеклих година немамо ниједан такав регистрован случај. То говори или о ефикасности служби безбедности, или да смо као друштво у пракси  промовисали толики степен „транспарентности и сервилности“ да више ништа не представља ни државну, ни војну, ни службену тајну.
Стање у сектору одбране је по многим сегментима алармантно. Сулудо прокламован и од владајуће елите опште прихваћен став да Србија више никада неће ратовати у времену пред нама, имаће далекосежне негативне последице по суверенитет и територијални интегритет земље. Шта ако Србији буде наметнут рат? Ко овој генерацији, националних властодржаца демилитаризованих до најнижег степена осећања за државотворно и национално, даје за право да  неким наредним  генерацијама ускрате могућност да бране суверенитет и територијални интегритет  своје земље ако на то буду приморани?

Шта смо добили реформом војске у којој сте ви провели цео радни век?
Од четири прокламована циља реформе: мања, модернија, професионална, и боље  плаћена Војска, остварен је само један. Добили смо забрињавајуће малу, технолошки заосталу и скупу Војску. Обавеза служења војног рока, од некада највеће части и поноса, постала је највећа срамота у српском друштву. Колико је скупљи професионални војник од рочног, није тешко израчунати. Да ли је тај новац могао да буде употребљен у технолошко осавремењавање Војске, свакако да. Уместо технолошког осавремењавања средствима ратне технике савременијих генерација и стамбено збрињавање припадника Војске, вишак војних комплекса и објеката је поклањан или уз бесцење уступан државним институцијама и органима локалне самоуправе. Војсци Србије су преко потребна савремена оптоелектронска средства, пре свих савремена телекомуникациона средства са високим степеном заштите,средства за електронско извиђање и ометање и модерна опрема и наоружање за јединице за специјалне операције. Судбина ваздухопловства из чијег назива је избачен префикс „ратно“, јер рата  очигледно више никада неће бити је за сада непознато. Србији као малој земљи је довољна једна ескадрила борбених авиона, како другима не би плаћала контролу сопственог ваздушног простора. Уместо куповине скупих борбених авиона неопходно је извршити набавку два дивизиона савремених противваздухопловних ракетних система. Како то реализовати са јако скромним државним буџетом, из којег су за ову годину за војни буџет издвојена мања средства. Можда се договор може пронаћи у утврђивању судбине новца од продаје вишка наоружања и војне опреме, као и судбине новца од продаје наоружање и војне опреме наше наменске производње другим земљама посредством фирме „Југоимпорт СДПР“. Стратешки важна војноздравствена установа ВМА се систематски урушава кроз упошљавање медицинског кадра који по стручности не може задовољити критеријуме за заснивање радног односа у нижеразредним медицинским установама Србије.

Владајућа коалиција тежи евроатлантским интеграцијама. У којој мери је то лоше по безбедносни систем Србије?
Србија на почетку 21. века због конфузне и јалове државне политике и даље нема стратешког партнера у војном погледу. Залуђеност евроатлантским интеграцијама не оставља нимало простора за свеобухватније и аналитичније сагледавање новог концепта колективне безбедности који промовише Руска Федерација кроз пројекат Организације за колективну безбедност. Ако ни због чега другог, онда због почетних преамбула овог пројекта, у којима се истиче да се гарантује суверенитет и територијални интегритет земаља чланица, те равноправно одлучивање без обзира на величину територије, војну и економску моћ.

3 коментара

  1. Gospodine Generale,ovi koji vode (unistavaju Vosku Srbije)rade izvanredno,ali za svoje mentore.Niko kao Srbin nije postovao i cenio VOJSKU i vojnike.Srbin kada dobije sina ne kaze rodio mi se sin, nego rodio se VOJNIK.Nas dva brata otisli smo u vojsku istog dana i majka(sada pokojna)nije plakala nego nas je zaklela da ne brukamo uniformu i oca koji je bio oficir u penziji.
    Taj ponos i ta ljubav prema vojsci koja je bila garant slobode i casti sadasnji vlastodrsci zele do kraja da srozaju i uniste.
    zato ih trebe sto pre skloniti sa vlasti i poslati svakog prema zasluzi,a vojsku vratiti NARODU.




    0



    0
  2. Mislim da general duguje objašnjenje kako se UČK naoružavala u vreme kada je on bio načelnik Uprave bezbednosti prištinskog korpusa.Onoliko oružje nije moglo da im stigne bez ,,žmurenja,, naših bezbednosnih službi,posebno što znamo šta se kasnije desilo sa tadašnjim načelnikom generalštaba Perišićem.Isto tako tadašnji generalov šef,načelnik uprave bezbednosti VJ general Dimitrijević,danas je glavni NATO lobista.Takodje pozivam generala da kao političar sledi postupak svog ratnog druga generala Delića.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!