Почетна / Култура / Мит о традиционалном пријатељству

Мит о традиционалном пријатељству

Пише др Миле Бјелајац, научни саветник ИНИС-а 

Драган Петровић у књизи „Француско-српски односи 1800-2010“ прати хронологију француско-српских односа од првих контаката Карађорђевих устаника са Наполеоном, преко интереса за Србију у време Кримског рата и улоге Југославије у француском систему безбедности између два рата, па све до  периода од слома Југославије до агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године

 

Два века односа француског и српског народа, два века односа француске и српске државе, али и југословенске, те данашње Србије „ни на небу, ни на земљи“, отварају дилему – шта је старије, променљивост ужих националних интереса или братство по оружју из најтежих дана заједничке историје које је у свести генерација оставило ипак неке трајне последице. Отвара се и питање да ли је традиционално пријатељство само мит? Каква је двестогодишња хронологија конкретних односа?
У француској јавности ће деведесетих један број интелектуалаца и политичара нападати председника Франсоа Митерана за изјаву изречену 7. августа 1991. године, на седници Министарског савета: „Не смемо сметнути са ума традиционална пријатељства. За нас, као и за Русе, то је Србија. Словенија и Хрватска су више окренуте Немачкој“. То ће понављати и каснијих година, осврћући се на грешке почињене од европских и ваневропских фактора око Југославије. „У ствари, Немачка која себе сматра легитимном наследницом аустроугарске империје, преузела је на себе сву осветољубивост према Србима“ (у разговору са Папандреуом, 1993). Но, како сведочи Ибер Ведрин, велики немачки притисак, потреба да се догради Унија, пресудили су да је традиционално пријатељство устукнуло. Свакако, ту је и медијски притисак учинио своје, што је историја за себе.

СЛАБОСТ ФРАНЦУСКЕ ЈЕ СЛАБОСТ ЈУГОСЛАВИЈЕ
Писац прати хронологију ових односа од првих контаката Карађорђевих устаника са Наполеоном, преко интереса за Србију у време Кримског рата и препуштања реформе војске Французу Иполиту Мондену, првом српском министру војске (1861-1965). Потом прати ратну епопеју 1914-1918, послератни систем француске безбедности, улогу Југославије у том француском систему безбедности између два рата, где није било све глатко и једнозначно. Ту је слављење 27. марта у окупираном и неокупираном делу Француске. Ту је и учешће француског капитала у градњи отоманских железница и решавање њиховог дуга чак 1951. године или заједничко подизање авио и ауто индустрије, културна сарадња, али и неспоразуми због југословенске подршке ослободилачким покретима против француске империје. Представљено је и учешће Француске у трипартитној помоћи Титовој Југославији у време сукоба са Стаљином. Но, рат на Блиском истоку 1956, рат у Индокини и посебно Алжиру угрозиће традиционално добре или претежно добре односе.
Ако се послужимо речима југословенског амбасадора у Мароку Славољуба Ђере Петровића, који је заједно са амбасадором у Тунису одржавао директну везу са алжирском владом у емиграцији, посебно када се она потпуно пребацила у Мароко, те контролисао помоћ и дневно обавештавао Београд, Југославија је отишла у једну крајност:
„Било је нормално да Југославија … помогне ослободилачку борбу Алжира онако и онолико колико је помагала и остале афричке и азијске земље. Дакле ‘онако и онолико’, али без претеривања које је нама својствено… Због материјалне и војне помоћи, безрезервног ангажовања у УН и несврстаним… дошло је до апсурдног заоштравања, готово прекида… Многи су нам са стране приговарали да је таква једностраност штетна, јер би Југославија као француски савезник из оба светска рата, традиционално и пријатељски везана за Француску… могла играти улогу посредника да се избегне ратно крвопролиће. Наша влада није схватила да су постојале могућности за посредовање.“
Но, нису само Југославији „приговарали са стране“ за неодмерене поступке према Француској. Прикривајући учешће Италије у завери и убиству краља Александра у Марсељу,  те штитећи последњу пред Друштвом народа, Француска је много изгубила у српској јавности. Тиме је бацила сенку на до тада беспрекорне односе. У октобру 1937. године, приликом посете Стојадиновића Паризу поводом потписивања изјаве о продужењу Пакта о пријатељству из 1927. године, на пет година, париска штампа је то једва пропратила. Пола године касније британска влада је подстакнута да скрене пажњу француској влади на понашање према Југославији: „Амбасадор Његовог величанства у Паризу добио (је) налог да сугерише француској влади, прво, да узврати (на) обећање кнеза намесника и г. Стојадиновића да ће Југословенска армија у случају потребе увек стајати на располагању Француској, и, друго, да престане гледати на Југославију с висине и да се с њом почне консултовати као са равноправним партнером“. Ове сугестије, како бележе британске дипломате, остале су без одјека. Штавише, преко посланика Француске у Београду упућене су некоректне претње у којима је истакнуто да се савезнички однос са Југославијом сматра пре оптерећењем него предношћу (1938).
Нешто раније, 1925. године, француско Министарство финансија одбија да Југословенима одобри политички кредит за подршку Албанији. На њихово место ускаче Мусолини и ступа на Балкан, одакле је неку годину раније био отеран.
Слабост Француске биће слабост Југославије, једнако као и Чехословачке и других њених савезника. Прича о великима и малима још једном је добила историјску илустрацију.

„ГИПКА КОНФЕДЕРАЦИЈА“
После кризе у односима 1961-1962, Француска је, једнако као и Југославија, желела да потисне непријатне неспоразуме и да се односи врате у добру нормалу првенствено у сфери економских и културних веза. Не само у области комуникација („Алкател“), већ и у важном домену трансфера војних технологија односи су били на трагу старог поверења и савезништва.
Ипак, сву пажњу читалац ће посветити погледима и коришћеним изворима за период од слома Југославије до агресије НАТО-а на СР Југославију 1999. године. Како се држала Француска? Шта су традиционално од ње очекивали Срби?
Аутор прати два нивоа који у Француској формирају политику и свест о српском фактору у југословенској кризи. Та два нивоа пролазе одређену еволуцију и нису једнозначна. Извори су за сада оскудни, као и аналитички радови које аутор идентификује и на које се ослања. Међутим, ту је слика јавности оног времена, коју реконструише „именом и презименом“ према присуству у медијима. Део грађе и материјала нашао је у београдским архивима прес служби.
Француска у почетку маневрише, а део штампаних медија и њихови аутори имају објективну дистанцу према учесницима у конфликту. Потом се уочавају нови тонови и прати траг лобиста. Службена Француска одбија да се говори у категоријама агресор и жртва, и употребљава оцену да се ради о грађанском сукобу. Приметно је да француски амбасадори у Загребу и Тирани рефлектују локалне ставове услед мањкавог знања из историје. Француска дуго истрајава, упркос савезницима и делу локалне јавности да одобри војну интервенцију против српске стране. Митеран и његов премијер Береговоа су против симплификације где се Босна упоређује са Кувајтом. Опозиција у нападима на ту политику уводи термин „етничко чишћење“. Нови деголистички премијер Баладир и његов министар одбране Леотар за степен мање имају разумевања за српске интересе. Генерали на терену, Кот и Моријон, шаљу извештаје који се очито не слажу са новом политиком према региону и своје мандате не завршавају. Моријон, као пре и после њега генерали Мекензи и Роуз, тачно идентификују муслиманска настојања да испровоцирају западну интервенцију по било коју цену. Пензионисани генерал Галоа, близак сарадник Де Гола, противи се уласку француских снага у евентуалну акцију против Срба у Босни. „Не бомбардује се народ који је у два наврата изабрао страну Француске у рату и платио своју борбу губитком већим од два милиона“ (14. август 1993).
Супротстављајући се политици САД-а, министар Алан Жипе подржава иста права Срба као што имају муслимани и Хрвати у „Федерацији“, као и да се изгради „гипка конфедерација“. Реагујући на активности Жипеа, амерички „Тајм“ ће оптужити Французе да су користили кризу у Босни како би разбили НАТО. Жипеов новопостављени отправник послова у Београду, Келер, само што је стигао, 13. маја је оштро осудио акције Хрватске у Славонији.
Доласком Ширака за председника Француске у лето 1995. године, активности Француске концентришу се на делатност у оквиру Контакт групе. У сарадњи са Русијом покушаће да утичу да не дође до сукоба 1999, али америчка позиција је била пресудна.

СЛУЧАЈ КУШНЕРА
Читалац ће свакако погледати поглавље о француској политици према Србији у вези са питањем Косова и Метохије, где аутор прати еволуцију француског става. Не можемо се отети утиску да су на делу биле „две“ Француске, једна више традиционална, легитимистичка, а друга, садашња, помодна и у функцији тренутних интереса.
Корене промене француског става аутор приписује времену предизборне председничке кампање у Француској, 2006. године, када је избачен из трке Де Вилпен и када је превладала проамеричка струја Саркозија. Петровић на страницама прегледа нотира да је у јесен 2007. године на састанку ЕУ у Лисабону, канцеларка Меркел била против иницијативе САД-а да се озбиљно размотри предлог за давање независности Косову. Саркози је напротив био „за“ и поводом  тога је вођена оштра расправа. Свако ће разумети да се није радило о заштити српског интереса или дубљој принципијелности.
У профилисању политике према Србима, аутор није могао да заобиђе лични допринос појединаца. Међу таквима, поред председника, премијера, министара, завређују пажњу опаске на рачун Кушнера. Коришћењем књиге Пјера Пеара посвећене личности Кушнера (Париз, 2009), те савременим изворима информација који га прате као саодговорног у афери трговине људским органима на Косову и његове оставке, Петровић с правом указује на лошу улогу коју је овај лекар политичар имао на француско-српске односе у протеклих двадесет година.
Избором нове министарке вањских послова, мање лично оптерећене српским питањем, отворио се простор за извесну флексибилност према српском питању, која већ постоји у вези са Републиком Српском, међутим која још није изражена у вези са питањем ситуације на Косову.
На крају, Драган Петровић је мишљења „да велике силе, попут Француске, тешко мењају у бити своје важне одлуке према мањим земљама, тако да је тешко претпоставити неки озбиљан заокрет према српском питању, све до председничких и парламентарних избора 2012“.
Са три књиге из области француско-српских и француско-југословенских односа („Француско-југословенски односи у време алжирског рата 1952-1964“, „Француско-српски односи 1800-2010“ и „Француска на раскршћу“) др Драган Петровић, виши научни сарадник у „Институту за међународну политику и економију“, препоручује се не само као истраживач примарних дипломатских и културних односа у прошлости, већ и као аналитичар који покушава да прати најновије нијансе француске политике према овом простору.

Један коментар

  1. Kusner je bio glavna karika za trgovinu ljudskim organima Srba sa KOsova i Metohije. To i deca znaju, a sta na to kaze Dik Marti? Ja samo ne razumem nase vlastodrzce, glupi nisu ali pokvareni jesu. E zato ce valjda i Srbi da razmisle malo na izborima.Mi u Srbiji, izgleda da nemamo Javnog tuzioca i TUZILASTVO. Za ove institucije, ovde necete cuti.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *