Почетна / Колумне / Међународне последице понизности

Међународне последице понизности

Пише Драгомир Анђелковић

Колико данашњу Србију, захваљујући политици актуелне власти, заиста цене у свету?

 

Демократска странка нам је преко министра спољних послова ових дана поручила: „Данас на свету нема земље која не поштује Србију, иако има оних који отворено раде против њених спољнополитичких приоритета, као и оних којима се не допада оно што она чини“. Доказ да Србија широм планете „има велики углед“, по нашим владајућим политичарима, наводно представља прихватање кандидатуре наше земље да председава ОЕБС-ом, у прилог чега је гласало 56 земаља „од Америке и Канаде, преко Европе до Русије и централне Азије“. Па, да видимо да ли су то учиниле зато што стварно цене официјелни Београд и његову, како нам режим каже, „патриотску“, а уједно „проевропску“ спољну политику?

ВАЗАЛИ И ГОСПОДАРИ
Прво да кренемо од констатације да има оних који раде против наших интереса. Тешко је не сложити се са тим када они који су на нас извршили вишекратну отворену агресију током деведесетих (на РС и РСК 1995, а СРЈ 1999. године) сада спроводе ко зна коју фазу мирнодопске варијанте истог. Отимају нам Косово и Метохију и већ увелико меркају друге делове Србије, погодне за понављање сценарија сличног косовском. Но, то нам не раде некакве мистичне силе мрака, већ препознатљиви геополитички фактори: Америка и НАТО следбеници те силе. А наша власт се прави да није тако.  Претвара се пред целим светом (а не само нама) да су нам непријатељи заправо пријатељи, односно да су нам готово добротвори они који су српском крвљу окрвавили руке до лаката!
Шта мислите, да ли режим, па и Србију која је допустила да је он води, због тога цене у свету? Можда нас (у ствари „њих“) неко због тога тапше по рамену, док уз циничан смешак прича о пријатељским намерама према Србији, али све то је пропраћено великим презиром. Понизне вазале који за мрвицу (личне) милости страних господара раде против своје земље и народа, нико не уважава! С друге стране, да је актуелна власт стварно била доследна у заштити српских интереса, респектовали би је чак и они који против њих раде. Али, она је – да се тога упорно подсећамо – како америчке дипломатске депеше сведоче, већ 2006. године, како би купила подршку за потпуно преузимање државног кормила од ДСС-а, прихватила да игра у складу са музиком која је пуштана из Вашингтона и Брисела. А да ствари буду и горе, наш председник је као обичан достављач ишао код страних дипломата да их извештава о дешавањима унутар српског државног врха. Да ли је тако заслужио поштовање? И шта због таквих поступака сваки пристојан човек из белога света (чак и ако му је посао да ради против нас) мисли о Србији?
Рећи ће неко: „Шут се са рогатим не бије“. То је тачно, али некада слаби немају избор. Морају, на неки начин, да се одупру. Јер, ако то не учине, привлаче још већу несрећу. На појединце, као и земље које су пасивне, па и равнодушне, када се ради о одбрани сопствених интереса почињу да насрћу и они који од њих нису јачи, али су самосвеснији и приврженији својим интересима. А о томе да метиљаве, они одлучни који су по реалној снази слабији од њих, гледају са висине, готово да је излишно причати. Шта би о мачки која је према њему снисходљива мислио миш?
Можемо само да претпоставимо шта о нама мисле Хрвати – који су над Србима током Другог светског рата извршили класичан геноцид, а остатке нашег „недокланог“ народа протерали (а делом и истребили) од 1992. до 1995. године – док им се актуелна српска власт извињава за „злочине“ које смо ми над њима „починили“? Јасно вам је колико нас цене и због тога што је званични Београд допустио да Србија за хрватске инвеститоре буде пословна „рајска долина“, где им је скоро све доступно и дозвољено, а да је за наш бизнис Хрватска, у много чему, забрањена земља!

РЕГИОНАЛНА АНТИСРПСКА ИДИЛА

[restrictedarea]

Какав је, захваљујући полтронима који нас воде, углед Србије у региону, говори и однос других држава из окружења према нама. Ајде што нас је Мађарска ниподаштавала условљавањем подршке кандидатури Србије за ЕУ, ако не спроведемо реституцију на начин који је по вољи припадника мађарске мањине у нашој земљи. Ајде што нам поменута Хрватска већ сада, када би тек требало да уђе у ЕУ, прети да ће у будућности блокирати даљи ток српских евроинтеграција, ако је не задовољимо у вези са питањем „дунавског разграничења“. Мало је Хрватима отетих српских земаља, па би хтели још неких осамнаест хиљада хектара северне Србије. Но, није необично што смо од Хрвата, па и Мађара – судећи на основу њиховог традиционалног односа према нама – поново дочекали да нас газе и черупају.
Није за чуђење ни то што се разни минорни политичари из БиХ и Албаније према Србији односе тако да нам држе придике о статусу исламизираних Срба (тзв. „Бошњака“) у „Санџаку“ (Рашкој) и Арбанаса на југозападу Пчињског округа. Ипак, запањујућа је охолост и дрскост са којом то раде. Једна ствар је историјски утемељено непријатељство које међу народима – да не бежимо од истине – често постоји. Друго је презир са којим се према нама опходе и „мали“ Арбанаси, словенски муслимани Босне, Хрвати. Дочекали су да ми, који су увек доживљавали као омражен, али јуначки народ, преузмемо улогу кукавица. То је последица ДС-ове борба за српске интересе.
Да ствар буде и гора, антисрпским путем кренули су и Румуни. Они су некада понављали изреку: „Румунија од суседа има само два пријатеља – Србију и Црно море“. И у складу са њом су се према нама (као и ми према њима) углавном опходили. Но, наша власт је тоталним гажењем националних интереса Србије утабала стазу којом су кренуле и наше романске комшије. Када неко себе омаловажава, то неретко почну да раде чак и његови пријатељи. Па тако сада на нама „строгоћу“ демонстрира и Букурешт, те нам поручује: „Нећемо ратификовати Споразум о стабилизацији и придруживању са Србијом, све док власти у Београду не декларишу влашку националну мањину као румунску“. Тако би требало да се деси – а ни то не би требало да нас зачуди са овима на власти – да Србија која у својој „кући“ прихвата крађу српског језика (који неки однарођени муслимани нашег корена на западу Србије зову „босански“ и од нас очекују да радимо исто) натера Влахе да свој зову румунским. Тако би, по Букурешту, Србија која се мири са титоистичким стварањем некакве црногорске нације, административним путем била дужна да преименује Влахе (који се вековима тако изјашњавају и осећају) у Румуне. Ваљда, пошто Румунија „много уважава“ пожутелу Србију, да јој се одужимо.

ОРИЈЕНТАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ
Сигурно нас „баш цене“ и Руси, Кинези, Индијци, као и грађани других земаља које не прихватају стварање НАТО квазидржаве на српском Косову. Јер, док они по том питању имају јасан и доследан став – а неретко и на начин који је њима примерен, активно раде у прилог територијалног интегритета Србије – официјелни Београд, на штету националних интереса, колаборира са агресорима. Ипак, доста смо причали о иностраној политици. Она је само спољна пројекција унутрашње (не)одлучности и (не)моћи. Да видимо шта нама актуелна власт ради на домаћем терену?
Прича нам о некаквим „европским вредностима“, а вођена слепом похлепом допустила је најгори вид „оријентализације“ Србије. Корупција и самовлашће силника сада су на таквом нивоу да би се отоманске паше, из епохе опште декаденције њиховог Царства почетком 19. века, осећале као код куће док уживају у погледу на прескупи и за провизије погодни „Мост на Ади“. Криминал и лоповлук попримили су толике размере да би се северноафрички гусари који су у 16. веку харали Медитераном, запитали да ли су можда у својим базама, а не у савременој Србији. „БУС ПЛУС“ је баш лепа галија натоварена златом.
Да прескочимо непотизам и још многе друге девијантне појаве које карактеришу нашу збиљу. Ипак, морамо да се поново запитамо – да ли због свега тога цене нашу земљу у свету? Да ли томе доприносе приземни напади власти на опозицију, какав представља безобразно повезивање СНС-а са криминалним структурама и то од стране ДС-а, чији су поједини лидери почетком наше декаде неоспорно били у спрези са предводницима „земунског клана“?
Владајуће структуре и најзаосталијих делова света више не поступају на тако сраман начин.  Ако их опозиција упита зашто и поред огромног задуживања земље нису у стању да обезбеде одговарајући рад електроенергетског система, те зашто се годишње сагради десетак километара аутопута, а на то се потроши новац довољан бар за петоструко дужу трасу – и они покушају да дају неки сувисли одговор. Наши реагују вређањем опозиције. Да ли тако граде позитиван међународни имиџ Србије?

КОСОВСКИ ТЕСТ УВАЖАВАЊА
Пошто су арбанашки сецесионисти на Косову и Метохији донели нелегалну декларацију о независности, Америка, њени евроатлантски следбеници и клијентске државе, пожурили су да признају тзв. „државу Косово“. До маја 2008. године то су учиниле 42 земље. Опет, велики део међународне заједнице одмах је заузео негативан став према сецесионистичком акту Приштине и њених западних ментора. Но, многе државе су се и колебале шта да ураде. Чекале су да се формирањем нове Владе оконча изборни процес у Србији, па да виде колико ће посвећено бранити националне интересе. Многи народи света, ма колико начелно не подржавали оно што се дешавало на Косову, нису хтели да буду „већи католици од папе“. Није шала опирати се вољи „Империје“, а баш би требало бити принципијелан па то чинити ако се њена жртва кротко препушта судбини.
Знамо шта се десило после пролећних избора 2008. године. Добили смо Владу цинично названу „Цветковић-Дачек“. Тако је било због очекиваног њеног односа према „српском питању“ сличном режиму Цветковић-Мачек из 1939. године, који је ставио печат на стварање антисрпске Бановине Хрватској (којој су поклоњени многи српски крајеви). С обзиром на то да су јој америчке дипломате биле кумови, било је јасно већ онда када је створена Влада ДС-а, СПС-а, Г 17 Плус (сада маскираног у УРС), у чијем интересу ће она радити. А ко у свету цени власт коју стране силе устоличе? Ко поштује режим који ради у интересу иностраних заштитника, а не земље коју предводи? Нико!
Ма колико нас лагали, знајмо: Србија је у свету цењена тек мало више од Сомалије. Од када владу више не води Коштуница, преко 40 држава – од којих многе то не би учиниле да сами себи не копамо јаму – признало је Косово. А баш зато што су наши властодршци од „пластелина“, па од њих свашта може да се направи по избору јачих, прихваћена је кандидатура Србије да председава ОЕБС-ом. Важна места се додељују или онима који имају ауторитет и поштовање, или онима који су скроз безлични па кротко слушају моћне. Знамо шта је од тога случај са српским естаблишментом. На нама је да сада када се примичу избори одлучимо да ли ћемо и даље прихватати да пред светом, потомцима, а и собом, црвенимо због онога што странке владајуће коалиције праве од наше напаћене земље!

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Печат читам,између осталог,и ради ваших текстова.Свако добро




    0



    0
  2. Demokratska stranka je proslost, Nikolicevu financiraju isti sa britancima na celu. Putin je stigao!!!Sta cemo sad??




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *