Почетна / Други пишу / М. К. БХАДРАКУМАР (Индија) – ИМПЕРИЈАЛИЗАМ У ВРЕМЕ БЕЗНАЂА: ПОДЗЕМНА ОЛУЈА

М. К. БХАДРАКУМАР (Индија) – ИМПЕРИЈАЛИЗАМ У ВРЕМЕ БЕЗНАЂА: ПОДЗЕМНА ОЛУЈА

Нова стратегија националне одбране коју је 5.јануара о.г. председник Барак Обама представио  у Вашингтону, настала је као последица потребе да се трошкови Пентагона у следећих 10 година смање за скоро пол триллиона долара. Без сумње – одређена логика постоји, ако се посматра са гледишта према коме ново виђење националне одбране САД диктирају проблеми у буџету – мада и председник Обама, и министар одбране Леон Панета инсистирају да је корекција изазвана чисто стратешким разлозима и ништа више од тога.

„Мада је плима рата у осеци, – у свом говору је рекао председник Обама, – наведена стратегија одговара на питање каква ће нам армија бити потребна пошто се заврше сви ратови из протекле деценије“.

Председник Комитета оружаних снага Конгреса САД, републиканац Бак Макеон је опонирао Обами: „То је стратегија Америке која заостаје, стратегија лидера који свиме руководи са стране. Председник је наше заостајање од осталог света приказао у облику нове стратегије како би замутио чињеницу да је он нама одузео и армију, и националну одбрану“.

Разрешење овог спора може да се очекује најраније следећег месеца, када ће одељење за одбрану САД да саопшти колико ће новца, према буџету за 2013. годину, бити издвојено за одбрану. Тада ћемо сазнати и где треба да очекујемо смањење. Потпуно сигурно следеће потпуно смањење трошкова за 500,000.000$  ће се десити, како је то планирано, у 2013. години, наравно, уколико Конгрес овакву одлуку до тада не укине. Леон Панета је већ упозорио да ће овакав корак представљати катастрофу за америчку одбрану.

Пре извесног времена Панета је упозорио да ће армија коју ће да издржава Пентагон постати „мања и скромнија“, док су остали чиновници у администрацији  САД изјавили да се у следећој деценији планира смањење армије и флоте за 10 до 15%. Зато је професор Гордон Адамс, који је радио на буџету у администрацији Била Клинтона, рекао: „Ово је класичан пример стратегије која се заснива на ресурсима који постоје у земљи. Ово није критика, ово је једноставно чињеница. Неизбежна је. И условљена финансијама“.

Па шта ово треба да буде? Крај историје? Залазак америчког империјализма? Поморска пешадија пакује ранчеве и враћа се кући да би се срећно поново спојила са својим породицама? А у ствари – нова стратегија одбране је лукава: што је већа вероватноћа да ће доћи до промена, то је мање шанси да ће се нешто стварно променити. Ради се о томе да исправке које се уносе у одбрамбени буџет САД одражавају припрему Сједињених Држава за нови хладни рат. И – ако је први хладни рат био усмерен против Совјетског Савеза, овај је усмерен, пре свега, на Азијско-Тихоокеанску регију. Међутим, пре него што о томе почнемо да говоримо детаљније треба да схватимо шта представља основу одбрамбене стратегије САД.

 

Укратко – САД би ипак највише волеле да се не уплићу у војне операције огромних размера, какве су биле у Авганистану 2001. године или у Ираку 2003, већ би да се усредсреде на сајбер-ратове и нападе беспилотним летилицама.  После смањења бројности армија САД „неће бити способна да врши крупне и дуготрајне операције, каже се у документу, и чак мањи упади  ће бити ређи, зато што „ограничене могућности захтевају много одмеренији прилаз месту где ће се вршити и интензитету сличних операција“.

САД ће смањити и свој нуклеарни арсенал, а преиспитаће и своју улогу  у одбрамбеној стратегији уопште. Нова концепција се „опрашта“ са дугом позицијом америчке армије, способне да води два велика рата у исто време. На њено место ће доћи други циљ – „борба и уздржавање“, другачије речено – учествовање у рату „и по“.  Такође, према новој стратегији, САД планирају да што је дуже могуће сарађују са савезничким и коалиционим снагама. Једноставније речено, наступа звездани час за снабдеваче, шпијуне, беспилотне летилице, за приватну војну логистику с оне стране океана, као и за блиске савезнике као што су Британија и Аустралија које, за разлику од Француске и Немачке поуздано помажу поморској пешадији у њиховим операцијама у иностранству. Тим главним савезницима се недавно прикључило још неколико земаља, на пример, Катар. Један од најважнијих циљева је и да се значајно смањи копнена војска и да се више рачуна на потенцијал авијације и флоте, како би се задржала Кина или „притегли“ противници какав је, на пример, Иран.

 

Асиметрични изазови

Смањење армије захтева и не толико интензивно војно присуство у Европи. Истовремено, Сједињене Државе ће баланс да пренесу у Азијско-Тихоокеанску регију (АТР), док ће  њихово присуство на Блиском Истоку остати исто. Без сумње, обзиром на све већу снагу Кине, сада Азијска регија постаје за САД задатак број 1. У свом говору Обама је констатовао: „Јачаћемо наше присуство  у Азијско-Тихоокеанској регији, те смањење буџета неће ићи на уштрб те регије“. Да би се учврстила снага САД у АТР  Сједињене Државе ће извести део војске из Европе (али не и са Блиског Истока), а уштедеће на новчаној помоћи и пензијама, на оружју из времена хладног рата и одржавању свој нуклеарног арсенала.

Утицај нове одбрамбене стратегије на регионалне конфликте и светску политику ће моћи да се оцени (опет) тек када постану познати детаљи планираног смањења. Међутим, већ сада се могу направити неке прелиминарне прогнозе о томе како ће изгледати обновљена концепција одбране САД. Пре свега треба да се закључи да САД заиста намеравају да напусте доктрине чији је циљ гушење устанака, као и одустајање од копнених операција. Зато  нема ничег чудног у ономе што је прошле године рекао бивши министар одбране Роберт Гејтс. Он је тада изјавио да ће бити неопходно да се „прегледа глава“ сваком будућем лидеру који ће разматрати могућност за вођење рата и окупирање било које блиско-источне земље. То значи да се могу искључити војне кампање у Сирији, Ирану и Северној Кореји које би личиле на ону коју су САД предузеле у Ираку. Класична агресија се мења либијским сценаријем. Ирачка варијанта може да се остави као резерва – уколико буде потребно да се измене постојеће територијалне границе вођењем операције која ће се споро развијати. Успех такве варијанте зависи од чврстине која је, опет, врло скупа ствар. Наравно, Иран ће постати својеврстан тест способности да се свргне режим који је тамо на власти (што је само по себи скоро невероватно) јер ће то од САД захтевати много веће трошкове од оних из ирачке кампање 2003. године. Требаће  не само једна деценија да се покори нација  чија комплетна историја представља  низ  буна и револуција, и да се истовремено победи јако политичко уређење које у великој мери има подршку иранског друштва. Наравно, треба да се узме у обзир и чињеница да Иран представља својеврстан „етнички мозаик“.

Без обзира на то, нова америчка војна стратегија је усмерена на „плашење“ Ирана (и Кине) тако што САД намеравају да јачају војно присуство у Персијском заливу или Јужном Кинеском мору, и тако сузбијају  усмеравање Ирана (или Кине) ка коришћењу асиметричних начина борбе – електронских или сајбер-напада, балистичких и крилатих ракета, као и усавршених  средстава за ваздушну одбрану и тд, којима би се контрирало Сједињеним Државама. Текст новог документа говори да ће САД „обезбеђивати себи могућност да ефикасно делује на оним деловима копна, којима је приступ максимално отежан… да ће одржавати могућност да шире свој утицај тамо, где је то посебно тешко“. А ако би се у прогнозама ишло и даље, онда ће САД да наставе да користе свој статус супер-државе како би „заштитиле слободу приступа оним регијама које се налазе изван нечије јурисдикције, а које представљају животно неопходну карику за повезивање међународног система“.

Према проценама аутора стратегије, „Ал-Каида“ више није толико снажна, али без обзира на то и даље прети интересима САД, што и „у догледној будућности“ захтева активан прилаз борби са том организацијом. Они претпостављају да „права претња“ долази из Јужне Азије и са Блиског Истока, чиме се оправдава тако дуго присуство САД у те две регије. Што се тиче Авганистана, ту се као корак до кога ће доћи после извођења америчке војске, разматра варијанта „спајање директног деловања и помоћи безбедности“. То говори да ће значајан део америчке војске још дуго остати у Авганистану, а постојање сталних база на територији те земље ће се оправдавати позивањем на претње „Ал-Каиде“.

 

А степа – свуда око нас…

Три централне теме нове стратегије безбедности заслужују да се детаљно проанализирају,обзиром да оне врло исцрпно показују будући баланс регионалне и међународне безбедности. То је слабљење америчког војног присуства у Европи, консолидација снага САД на Блиском Истоку и „пребацивање“ на АТР. У тексту документа се неколико пута напомиње да транс-атлански савез и НАТО, као и до сада, остају главна нада стратешке политике САД у 21. веку.

Улога НАТО-а више није ограничена границама Европе – од тренутка када САД своју пажњу усмере на вршење војних операција у иностранству заједно са алијансом, уместо да саме нешто предузму, та улога  НАТО-а се шири до глобалних размера.

Нова стратегија омогућује да се схвати да су САД далеко од напуштања Европе. Слабљење војног присуства из времена хладног рата је врло пожељно због тога што земље као Немачка, све више теже да их воде само сопствени интереси. Нова стратегија је паметна и зато што  је тешко чак и претпоставити да би Русија могла да представља било какву претњу по безбедност Западне Европе.  Геополитички – САД и даље остају на дуг период заинтересоване за такозване замрзнуте конфликте у неким тачкама Европе и Евро-Азије. Једноставније речено, Вашингтон предлаже да се не пропусти „стратешка могућност да се улога војног присуства САД у Европи поново размотри“ тако, што би се усредсредили на развој „будућих потенцијала“ неопходних за “време, када неће бити довољно енергената“. „Паметна одбрана“ – то је девиза нове стратешке политике САД. Наравно, остаје непромењена приврженост Вашингтона члану 5 Атланске повеље, и нико неће смети да се усуди да погледа попреко на савезнике САД у НАТО-у.

У тексту нове стратегије Русија се помиње само успут, у смислу да је то земља са којом САД настављају да у одређеним правцима раде заједно. Међутим не дају се никакве гаранције које се тичу размештаја елемената против-ракетне одбране у близини руских граница или у вези проширења НАТО-а.

Истовремено, помињање тога да САД имају намеру да учествују у разрешењу конфликата у Евро-Азији поставља Вашингтон у опозицију у односу на процесе интеграције у региону, које је иницирала Москва, посебно за период 2012. – 2015. г.

Може само да се гата шта би се десило уколико би „Арапско пролеће“ стигло до централно-азијских степа. Све говори да је сценарио, близак томе, врло вероватно у зони посебне пажње американаца.  Ту скоро је бивши амбасадор САД Вилијам Кортни објавио своја размишљања (интересантно је да је то учинио преко великих арапских новинаKhaleejTimes)о будућности КазахстанаНаслов чланка говори довољно: „Казахстан је у великој опасности“. Кортни подвлачи  да су„битни интереси САД“ у Казахстану, а они варирају од „производње енергије и уништења атомског и биолошког оружја до транзита робе за снаге НАТО у Авганистану“. (Неки амерички посматрачи у последње време  су почели Казахстан, а не Узбекистан, да називају  центром Северне мреже за испоруке).Кортни пише: „Људи у Казахстану, који желе више слободе, траже подршку од Вашингтона и Европе… Током двадесет година, уз раст животног стандарда и уз постојање све веће корупције, у Казахстану су ојачала умерена апсолутистичка расположења… колико сам успео да приметим у току мојих последњих посета тој земљи, велики део казахстанских области је јако желео државну подршку, док је Назарбајев нови главни град – Астану, претворио у мини-Дубаи. Привилеговани кругови су невероватно богати. Економска неједнакост, ауторитарност и врло субјективан стил којим влада парламент изазивају јако незадовољство друштва“.

„У зависности од тога како ће западне владе чувати своје интересе,оне треба, не губећи време, да продубљују сарадњу са перспективним лидерима, рачунајући ту и најмлађе чланове владa. Активнија размена професионалног и образовног искуства, као и демократско образовање,могли би да отворе пут новој генерацији политичких вођа. Западни одбрамбени естаблишмент би требало да појача одговарајућу припрему  у редовима армије и органима безбедности. Нови споразум са Европском Унијом треба да прошири програме који воде обезбеђивању власти закона, а ОЕБС треба да појача своје присуство у региону. Запад полаже огромне наде у Казахстан, он може да учини много како би се људима помогло да се приближе демократској будућности.“

Наравно, слична ситуација је и у Узбекистану, Киргизији, Таџикистану и Туркменистану, које у САД сматрају не толико компликованим „циљевима“ каоКазахстан: као, пре или после следиће пример осталих.Очигледно је да се већ припрема план за промену режима у Централно-Азијској регији, а до његове  примене ће доћи уколико Кабул потпадне под контролу „пријатељске“ исламистичке владе, а САД успешно формирају војне базе у Авганистану. Без сумње – нереди у Жанаозену 16.12.2011. су били „надувани“ до невероватних размера управо од стране америчких коментатора, укључујући и Кортнија лично.

Нова одбрамбена стратегија САД црта преварантски мирну слику, приказујући ситуацију као да је и у Европи, и у Евро-Азији све мирно. У ствари – у дубини бесни права олуја. Она ће јачати паралелно са интеграционим процесима у Централној Азији, који воде формирању Евразијског савеза у 2015. годиниРекло би се да се време „икс“ већ приближило.

Извор: Фонд стратешке културе  (srb.fondsk.ru)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *