Људоловка Наташе Кандић – Има ли краја злоделима Фонда за хуманитарно право

Милан Гламочанин

За суд у Шведској сви Срби су злочинци, а сви Албанци жртве. Од Србина је једино гори Србин-полицајац, мирно је рекла Наташа Кандић, презентујући шведском суду измишљене доказе о кривици целе једне полицијске јединице како би један обичан полицајац био осуђен на доживотну робију за злочин који није починио

Сви Срби су ратни злочинци. Ову реченицу је потпуно некажњено изрекао шведски тужилац Ларс Хедвал у судници у којој се одвијало суђење Милићу Мартиновићу, оптуженом за наводно учествовање у убиству 41 Албанца у селу Ћушка 14. маја 1999. За ово тужилац од поступајућег судије није ни опоменут, иако је по закону против њега морала одмах да буде подигнута оптужница за ширење мржње.

Милић Мартиновић је рођен 25. марта 1977. године у месту Витомирица, код Пећи. Ожењен је и отац троје малолетне деце. Од новембра 1998. био је радник СУП-а Пећ.

Својој отаџбини је служио и у њеним најтежим данима, онда када је она била жртва агресије НАТО снага.

После страхота даноноћног бомбардовања 1999. долази још страшнија окупација Космета од стране албанских терориста. Цела Милићева породица је избегла из јужне српске покрајине, а Албанци су им отели све оно што нису уништили од имовине стваране генерацијама. Да би некако прехранио своју нејач и себе, Милић 2007. напушта МУП и креће у свет “трбухом за крухом”. Пут и зла судбина навели су га у Шведску…

Нико никада, све до 2009. године, за њега није имао ниједну ружну реч – ни Срби, а ни Албанци са Космета. Не зна се ко га је у Гетебургу први означио као наводног “џелата из Ћушке”, а то данас више није ни важно. Пријава је у сваком случају стигла до Фонда за хуманитарно право у Београду, лиценцираног инквизитора за лов на вештице (под условом да су српске националности), одакле је алармирана шведска полиција. Априла 2010. Милића хапсе и стављају у притвор под оптужбом да је ратни злочинац.

Републички тужилац Владимир Вукчевић својим дописом КТРЗ-4/10 од 10. јануара 2011. потврђује шведском колеги да против Милића није покретан кривични поступак у Србији. Прецизније, Вукчевић наводи: “До сада прикупљени докази не пружају основ за сумњу да би Милић Мартиновић био учесник догађаја у месту Ћушка, општина Пећ, на дан 14. маја 1999. године.”

О монтирању целог поступка најречитије говори чињеница да је Милић ухапшен априла 2010. године, а да је о томе српска амбасада у Стокхолму обавештена тек септембра исте године. У међувремену су саслушани сви сведоци које је тужилаштво на суфлирање Наташе Кандићозначило као релевантне.

Иследник, Свен Аке Бломбергсон, тражио је од њих да на фотографијама препознају Милића. Сви они су, без изузетка, касније на суђењу тврдили како је једино Милићева фотографија била означена. Тужилац Хедвал ће, наравно, да објасни како они сами себе не разумеју, јер су наводно рекли да су они обележавали фотографију на којој су препознали Милића, а не полиција.

Да би на миру могли да монтирају доказе, Швеђани не обавештавају српску амбасаду о хапшењу Милића, мада ће се показати да је потпуно неоправдано било страховање од могуће интервенције српских дипломата у правцу поштовања закона.

Иако позван да обиђе српског притвореника, тадашњи амбасадор Србије у Шведској, а данас у Босни и Херцеговини, Нинослав Стојадиновић, не само да то никада није учинио већ се оглушио и о Милићеве молбе да му се препоручи неки добар и поштен шведски адвокат. Чак је и српско Министарство спољних послова на ургенције породице Мартиновић одговорило само обичним типским писмом како је обавештено о поменутом случају, али да су ингеренције тог министарства ограничене.

Посаветован од неких да је најбољи адвокат у Шведској за овакве случајеве извесни Ериксон, Милић је затражио да му он буде додељен за браниоца по службеној дужности. Од суда је добио одговор да може да бира кога хоће адвоката, под условом да се тај не презива Ериксон.

Коначно, Милић добија два друга браниоца. Разлог за овакву великодушност суда било је то што се ови адвокати међусобно не трпе, па су због повређене сујете у суштини бојкотовали цео поступак. Адвокати никада нису сели да се заједно договоре како да воде одбрану у једном овако компликованом поступку, свог клијента једва да су и обилазили, а када су то чинили долазили су без преводиоца.

Један од њих, извесни Бертил, неколико пута је долазио у Србију, наводно да би саслушао сведоке интересантне за одбрану и прикупио доказне материјале, да би са свих путовања једино доносио утиске о дивном проводу и још бољој кухињи.

И са оваквом одбраном оптужница је имала све шансе да пропадне.Главна узданица тужилаштва, заштићени сведок, на суђењу је рекао да Милића није видео у Ћушки у време злочина, а на питање тужиоца зашто је претходно дао другачији исказ, одговорио је да је то учинио под притиском шведске полиције и Наташе Кандић.

Остали сведоци никако нису могли да се усагласе где су видели оптуженог у време извршења злочина, па се он по њиховим изјавама налазио истовремено на више међусобно поприлично удаљених локација…

Коначно, један “сведок” је тврдио да је лично чуо како Милић издаје наређења полицајцима да ликвидирају тројицу Албанаца, али га је демантовао већ следећи “очевидац” који је тврдио да је оптужени само мирно стајао поред неке капије.

Један је чак покушао да убеди суд како је видео Милића у војној униформи, иако чак ни за шведско тужилаштво никада није било спорно да је оптужени био припадник полиције која је носила изразито другачије униформе од војске. Једна сведокиња је тврдила да препознаје “злочинца из Ћушке”, односно Милића, тврдећи да он у време злочина није имао зубе.

Пошто је одбрана успела да докаже да оптужени има све и то природне зубе, а како је медицински немогуће да одраслој особи зуби поново израсту, суд је исказ поменуте сведокиње једино у том делу одбацио као небитан, док је све остало прихватио.

Са друге стране, одбрана је успела да прикаже низ веродостојних докумената и изјава очевидаца који су потврђивали да је критичног дана Милић био најмање 50 километара удаљен од Ћушке.

У допису број 01-13109/10-4 послатом 23. децембра 2010. од стране заменика шефа кабинета министра унутрашњих послова Вање Вукићанаводи се:

“…Именовани је као активни припадник 3. чете ПЈП СУП-а Пећ у периоду од 14. маја 1999. до 19. маја 1999. учествовао у здруженој акцији са припадницима ВЈ, ради неутралисања албанских терористичких снага (ШТС) на подручју места Добре Воде са правцем кретања ка Овчареву, општина Клина, КиМ, док је 19. маја 1999. на подручју места Пожаре, општина Дечане, учествовао у акцији неутралисања ШТС и извлачења људства и технике.”

Ови наводи српског МУП-а тужилаштво и суд у Шведској одбацили су као лажне, наводећи да Србија по сваку цену жели да избегне да у поменути злочин буде увучена и полиција?! Под појмом “Србија” подразумева се држава која је одговорила на сваки захтев за изручење који јој је упутио Хашки трибунал, испоручивши тако комплетан државни, војни и полицијски врх. Зашто би тој држави било стало да заштити једног обичног полицајца?

Вреди се подсетити и да је управо Фонд за хуманитарно право 2. марта 2009. поднео кривичну пријаву против 17 бивших припадника 37. Посебне јединице полиције (ПЈП) МУП-а Србије, због сумње да су учествовали у чињењу ратних злочина на КиМ. У року од само неколико дана српски органи гоњења су привели већи број овако осумњичених особа, од којих је једна била у рангу потпуковника.

Као двадесетдвогодишњак, Милић ни теоретски није могао да буде официр МУП-а у време извршења злочина у Ћушки, па је потпуно неразумљива аргументација да давањем фабриковане документације Србија у овом случају штити цео МУП.

Како поступак не би пропао, тужилаштво потеже своје најубојитије оружје – лично Наташу Кандић!

Иако у време злочина није била ни на Космету, а камоли у Ћушки, она тврди да има сигурна сазнања (?) да је управо Милић био један од злочинаца у том месту. Како јој се ово јавило, Кандићка никада није објаснила, а суд је није ни питао.

Одмах после овакве изјаве дежурног сведока у процесима противсвих Срба света, и једино на основу тога, суд доноси пресуду и на Јовањдан ове године Милића Мартиновића осуђује на доживотну робију!

Разлози због којих је сваки од учесника у овој фарси од суђењапоступао како је поступао, постају врло брзо белодани. Шведска је управо уочи хапшења Милића била опоменута од ЕУ да на њеној територији боравивелики број Срба који су за време рата били на простору бивше Југославије, а да нико од њих није осуђен за ратне злочине. Процесуирање Милића Швеђанима је добродошло да покажу како и они озбиљно схватају обавезу санкционисања ратних злочинаца.

Сваки од сведока који су теретили Милића добио је од Наташе Кандић по 150.000 круна (око 15.000 евра) за давање одговарајућег исказа. Полицијски иследник им је, као што се видело, радо помагао да насликама “препознају” Милића, а када би се на рочишту сувише упетљали у сопствене лажи, тужилац им је прискакао у помоћ тако што је за записник тумачио оно што су хтели да кажу, а не оно што су заиста и рекли.

Наташа Кандић и адвокат Фонда Мустафа Радоњић, главни промотери хајке, не само на Милића већ и на многе друге недужне Србе, за своје поступке имају више од једног разлога. Од пет најважнијих финансијера Фонда за хуманитарно право, чак два су из Шведске: Шведска међународна агенција за развој и сарадњу (СИДА) и Шведски хелсиншки комитет за људска права. Тако је Кандићка имала милионе разлога (изражено у еврима) да управо Шведској намести осуду измишљеног ратног злочинца.

Осим тога, сама Кандићка је на једној паузи суђења у Стокхолмуокупљенима у пола гласа обзнанила: “…Кад овај буде осуђен, лично ћу да се потрудим да на суд буде изведен цео ПЈП”.

Њена болесна фиксација је да осуди све припаднике српске полиције ивојске доказујући тачност онога што је у судници, у пролазу, добацила и самом Милићу: “Ти си горе од Србина, ти си Србинполицајац.”

После свега остаје само танка нада да ће другостепени суд у Шведској имати више осећања за законитост, и ослободити невиног човека. ПородицаМартиновић моли све оне који знају неког поштеног и квалитетног адвоката у Шведској да га препоруче како би правда успела да победи.

Хашки трибунал је на доживотни затвор осудио једино генерала Војске Републике Српске Радослава Крстића и Милана Лукића. Милић Мартиновић је трећи човек који је “због ратног злочина” осуђен на доживотни затвор. Да ли је могуће да је обичан полицајац најодговорнији за смрт стотину хиљада људи у грађанском рату у бившој СФРЈ?

Извор: Таблоид

 

5 коментара

  1. svako zlo, pa i ovo ‘donacijofilno’ ima svoju meru, koju treba da ispuni, pre svog kraja ?!

  2. kad se narod u Srbiji sam oslobodi ovih nakaza kao sto je Kandicka koji su narodu srbskom ucinile neizmerno zlo tek onda mozemo da se nadamo oslabadjanju Srbije, a do tada mi smo porobljeni narod, na zalost!

  3. Gledam moj i Vaš Beograd i vraćaju se neka sećanja Trst 1953,
    Budim-Pešta 1956, Prag 1968 godina pa Ben Bela pa Vijetnam i
    mnogo toga moj i Vaš Beograd je obeležio za pamćenje.Kakvo
    pamćenje ćemo imati o mom iVašem Beogradu koji ćuti trpi, poneko
    se raduje šta se to dešava sa mojim i Vašim Beogradom???

  4. Takve treba u naj boljem slucaju proterati iz Srbije.Osim toga i mi imamo sudove i tuzilastva, koja treba bas takvima da se bave.

  5. Ja jos uvek ne verujem svojim ocima da sam ovo procitao, ne ovo je najgori kosmar, a opet sam budan- citam ponovo, pa BOZE sta je ovo, eh zemljo otvori seeee

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *