Почетна / Други пишу / ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: СРЕТЕЊЕ И СЕЋАЊЕ НА ГАВРИЛА

ЉИЉАНА СМАЈЛОВИЋ: СРЕТЕЊЕ И СЕЋАЊЕ НА ГАВРИЛА

Сетила сам се Гаврила и Латинске ћуприје на Сретење, када се блогосфера зажарила од љутитих коментара на рачун историчарке Бранке Прпе

Било је то у Скупштини Босне и Херцеговине, једне касне фебруарске ноћи 1991, дакле годину дана пре него што ће рат заиста почети. Странка демократске акције је у јавности још играла младу која се двоуми између два просца, али је те ноћи, усред свађе која је избила око минорног повода, председник Клуба посланика СДА изненада саопштио да се клуб састао у паузи и одлучио да ће та странка ипак подржати конфедерални принцип организације Југославије.

То је значило да су Муслимани управо одиграли своју најјачу карту и сврстали се против Срба, на страну Хрвата и Словенаца, који су у разградњу федералне државне заједнице у то време још ишли с тањег краја тражећи лабавију конфедерацију.

Један је љутити посланик СДС, чини ми се управо Радослав Брђанин, истог часа одиграо најјачу српску карту: знамо ми шта ви хоћете, независну државу Босну и Херцеговину, ал’ знајте да српске мајке још рађају јунаке, и неће се суверен те ваше независне државе жив провозати крај Принциповог моста…

Муслимански одговор на ову претњу је био исто тако муњевит: у нашој новој држави никаквог Принциповог моста неће ни бити јер нећемо мостове звати по терористима и убицама.

Ни четрдесет осам сати није прошло а оскрнављена је плоча над Гавриловим стопама поред Принциповог моста у Сарајеву. Преко зида на ком је тада још писало „Са овога мјеста 28. јуна 1914. Гаврило Принцип својим пуцњем изрази народни протест против тираније и вјековну тежњу наших народа за слободу“, неко је спрејом искоса нажврљао „Латинска ћуприја“, како се мост и звао у време атентата на аустроугарског престолонаследника.

ПИТАЊА ИДЕНТИТЕТА Сетила сам се Гаврила и Латинске ћуприје на Сретење, када се блогосфера у Србији зажарила од љутитих коментара на рачун историчарке Бранке Прпе, која је поводом Дана државности Србије рекла да је Први српски устанак догађај који треба „демитологизовати“ јер је „пун контроверзи, од начина на који је Карађорђе ослобађао Србију, до начина на који се понашао према политичким противницима…“ Да ствар по ионако уздрмано осећање поноса српским националним идентитетом буде још гора, увече је стигла вест да је америчка државна секретарка Хилари Клинтон поранила да грађанима Косова честита 17. фебруар, четврту годишњицу самопроглашене и од половине земаљске кугле непризнате независности.

Од оне фебруарске сарајевске ноћи питам се је ли могућа заједничка држава народа који се не могу сложити ни око тога је ли Гаврило Принцип био убица или борац за слободу од угњетавања. Питања идентитета су страховито компликована, самим тим што национално осећање, као ни било шта друго у историји, није једном заувек дато, заковано и непроменљиво. Сама Бранка Прпа је око тога дала веома корисну историјску поуку када је 2003. у изјави за београдски НИН поводом сарајевских полемика о Принципу као убици и терористи, рекла: „Можда Бошњаци то ослобођење не виде данас, али су га видели тада“, и додаје да је задатак историчара да реконструише дух једног времена, али „не из свог времена, него из тог времена“. Нема никакве сумње да је Млада Босна била револуционарна организација под утицајем Масарика, део револуционарних превирања код поробљених народа Европе. Прпа каже да се бркају политичке категорије на којима почива модерна Европа: „Револуционаран чин је израз воље сувереног народа, а суверени народ је извор и носилац сваке власти. Једино он одлучује о облику владавине у политичким системима. Према томе, суверена народна воља често је била у историји Европе револуционарна воља, почевши од француске, енглеске, италијанске револуције, свих грађанских револуција 19. века. Све су то револуционарне воље, у којима се у неким ситуацијама монарсима скидала глава. Сада ви њих можете пост фестум, у не знам којој идеји политичког мишљења, да третирате као чин тероризма, насиља, које је свакој револуцији иманентно. Та врста интерпретације је погрешна, с позиција историјске науке“.

ПРАВА ДРАМА СРБИЈЕ То решава питање историчара, али не отклања проблем промењеног идентитета и бирања новог ракурса сећања. У Сарајеву је и између два рата било старијег муслиманског света који се вајкао да је сарајевски атентат био оне године „кад фукара уби императора…“ Што се та интерпретација из фарсе вратила на сцену, али сада као трагедија, има везе и са тим како смо се ми савременици у међувремену понашали једни према другима.

Из београдске перспективе ми се чини да босански идентитет у новој заједничкој држави није настао, него се још разградио у односу на ону сарајевску фебруарску ноћ 1991. Али шта ћемо са Карађорђем и Косовском битком? У Србији не мањка ни националне историје ни националног идентитета, али је потоњи у сталном превирању. Људи страхују од „демитологизација“ које су хлеб историчара, јер у њима виде опасност по свој национални понос и слободољубиву традицију. Приликом хапшења Радована Караџића у Београду, тадашњем хрватском председнику Стјепану Месићу наизглед се отела ситна пакост у форми реченице да је „тако страдао и Карађорђе“. Ни мени се тада није чинило да је посреди само поруга на рачун вероломних српских кумова, већ да се иза Месићевог незналачког изједначавања двојице српских лидера крије порука тадашњег хрватског државног врха да ни Карађорђе није био ништа друго до ратни злочинац и масовни убица, и да у српској историји заправо и нема ничега на шта се не сме пљунути. Био је то цинични испад хрватског шовинисте, али не треба заборавити да је то био шовиниста ког је Европа напросто обожавала. Пре три године је Месић у европским оквирима свеједно био неки изузетак, барем по том назадном схватању нације као целине са 200 година непромењеним карактером, но откако је почела финансијска криза, међунационалне увреде су и у ЕУ готово постале норма. Грчки председник, чијим сународницима Немци пребацују да су „лењи“, колико прекјуче је приликом посете сопственом Министарству одбране грмео: „Ко су ти Холанђани, Финци, ко је тај Волфганг Шаубле (немачки министар финансија) да вређа моју земљу! Ми смо увек поносно бранили слободу, и не само своју већ и целе Европе!“

Права драма овог тренутка у историји Србије је, дабоме, у томе што је албански тријумф, чија се годишњица сутра обележава, истовремено и тријумф западног интервенционизма. Нису Србију поразили Албанци, већ западни лидери који су дали државу једном ратном мафијашу, бившем трговцу дрогом и људским органима, и то након што су својевремено зауставили ход Србије према Европи због Младића и Караџића.
Izvor: Независне новине

3 коментара

  1. Наравно да је потребно осврнути се на Прпе и Чанке, наравно да би требало подсетити се њихових иѕјава, али тек да се спомене. Већ је промишљање о томе бескорисно, готово штетно, јер им се, тако, даје простор који им не припада. Нека њихова политика нађе следбенике, неколико процената Срба, али се ѕбог њих не проѕива цео народ, јер то не ѕаслужују. Они су, у буквалном смислу, салонски прежвакачи бесмисла, пре свега личног. Колективно их се, то је бар евидентно, не тиче. Осим ако, тргујући сопственом биѕарношћу, не могу да ѕараде нешто док блатом мажу своје сународнике. Тај ~полусмак полусвета~ пре је феномен ѕа психијатре, не социологе.




    0



    0
  2. Гледао сам и ја ту емисију Оље Ковачевић, где су три историчара углавном износила подударне ставове- а какве би, па зар историја није наука о прошлости? Ми садашност обликујемо, политичари је улепшавају а прошлост је само таква , каква се и догодила.Четврта „историчарка“, Бранка Прпа, је углавном говорила супростављено, свима њима и водитељкки и упропастила емисију. Написао сам још синоћ ОЉИ-позови Прпу да ти упропасти емисију.Рекох није она крива, да криви су они који је зову! Да ли сте гледали неку емисију која је имала историјски аспект а да у њој није гостовала Прпа?




    0



    0
  3. Suverena narodna volja? Ako je tako, nadam se da ce ih narod do sredine godine poslati na djubriste istorije,gde im je i mesto. Za tu Prpu sam cuo u vreme Curuvije, a sada sam saznao da zna i istoriju. Moze biti,moze biti… Sama istorija ima razlicite nacine tumacenja, zavisno od toga ko je na vlasti. Zna li neko odakle je poreklom gdja. Prpa, ako zna neka napise.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *