ЛИГА АРАПСКИХ ДРЖАВА КАО АНТИ-АРАПСКО ОРУЖЈЕ

Јелена Пустовојтова

Често се дешава да обична аритметика дозвољава да се лако разумеју најсложенији задаци „политичке алгебре“. И загонетка понашања Лиге арапских држава (ЛАД) које је неочекивано дала Западу у руке инструмент за дестабилизацију Сирије и снажну полугу за притисак на председника Башара Асада – представља проблем те врсте.

Да је Вашингтону баш требао снажан алат да би  се постранце  поставило питање  „Асада“ постало је јасно тек када су у Сирији, марта прошле године, почела окупљања са захтевањем да се „промени постојећи режим“. Мало је ко сумњао да ли ће окупљања обавезно почети и у тој земљи одмах после „демократских окупљања“ у Тунису, Египту, Либији и Бахреину, које су инспирисали Вашингтон  и његови европски савезници. Као и да то никако не може да буде последња адреса Вашингтона, који прекраја карту Северне Африке и Блиског Истока онако, како то захтева интерес „глобалног хегемона“. Одмах после Сирије захтева се „демократија“ и у Јемену, Алжиру, Јордану, Мароку и Оману.

Посматрачи су констатовали интересантан детаљ: сиријска окупљања су почела од града Дера на југу земље и најчешће су се дешавала петком, после молитви. Зато  су „сиријску револуцију одмах крстили као „револуција петком“. Нереди из Дера су се убрзо пренели и на друге градове. При том су се захтеви мало разликовали од „тахрирских“: од укидања закона о ванредном стању и оставке владе до свргавања „режима“ који земљом влада више десетина година. За разлику од  Мубарака, Асад је одмах укинуо закон о ванредном стању, али је онима који су се окупљали то било мало, јер је њих  покретало нешто друго…

Савремена Сирија постоји пре рођења Арапске лиге: протокол о намерама њеног формирања 7. октобра 1944. године у Александрији су потписали представници Сирије, Трансјорданије, Ирака, Либана и Египта. Између осталог, за циљеве организације су као главни означени: координација политичког деловања, обезбеђење независности и суверенитета. 1948. године сиријска армија је већ учествовала  у арапско-израелском рату, који је Лига арапских држава објавила новој јеврејској држави, однегованој од стране Велике Британије.

И уопште – тема Израела је главна тема читавог арапског Истока. Та тема се може игнорисати само ако се седи негде у Европи или са оне стране Атлантика. Али њу управо тамо зналачки користе за решавање својих интереса, наравно – никако не и арапских.

Млада јеврејска држава је од дана када је основана постала главни војно-политички инструмент Запада – пре свега САД – за системско дробљење арапског света. Кратко је панарапски покрет на Блиском Истоку  празновао започето уједињавање арапских држава: 22. фебруара 1958. године су Сирија и Египат, пошто су се ујединиле, прогласиле формирање Уједињене Арапске Републике. Председник нове државе је постао египатски лидер Гамал Абдел Насер, а сиријски политичари су заузели многе важне државне положаје. И то, што се већ после три године тај први арапски државни савез распао – резултат је напора тајне дипломатије САД.

А после 6 година постала је могућа и окупација Голанске висоравни од стране Израела.

1973. године је Сирија, заједно са осталим арапским државама започела „Рат судњег дана“ за ослобађање територија које је окупирао Израел, у току кога су се ратна дејства на сиријском фронту изразито разликовала од египатског фронта. Жестока борба за Ел-Кунејтру, која је названа „сиријски Стаљинград“ завршена је великим губицима Израелаца. Међутим, Сиријци нису успели да врате Голан чак ни када су тамо 1974. године послате тзв. Ванредне оружане снаге ОУН и формирана демилитаризована зона.

Одушевљени неспособношћу ОУН да их протера са окупираних територија Израелци су 1981. године донели „Закон о Голанској висоравни“, којим су утврдили суверенитет Израела на Голанској висоравни, коју је Сирија анексирала. Тада је резолуција Савета безбедности ОУН одлучила да је анексија неважећа. А Генерална скупштина ОУН ју је још једном, 2008. године, осудила. Па шта? Голанску висораван и дан-данас контролише Израел. Сада ја она један од економски најбогатијих делова јеврејске државе. Овде нема незапослених, производи се више од половине минералне воде Израела, око четвртине свих израелских вина, скоро половина појединих врста воћа и поврћа. Добра клима и постојање историјских и природних споменика обезбеђују сталну флуктуацију туриста. Више од трећине воде за пиће Израел узима са извора који теку кроз територију Голанске висоравни…

Сада схватате зашто западни сусед Сирије свом снагом мрзи Иран, који је стао на бранику сиријске државе.

Има скоро 4 године, 27. маја, у току општег референдума у Сирији, Башар ал-Асад је поново изабран за председника за нови седмогодишњи период. Подржало га је 97,62% бирача.Питање: зашто се Асад, који се допада апсолутној већини арапа – сиријаца, не допада арапима који управљају Лигом арапских држава?

Нову најезду Запада на Блиски Исток је радосно поздравила Лига арапских држава, која је благословила увођење у Сирију некаквих „миротворних снага“, које би одузеле власт законито изабраног председника и предале је… Коме? Или је Арапска лига пожурила са услугама и тако западним тајним службама није дала довољно времена за формирање потребне „опозиције“,   или је ове друге превише одушевила идеја да рукама самих Арапа угуше незгодног арапског лидера… Министар иностраних послова Велике Британије Вилијам Хејг је већ изјавио: „Не сматрамо да криза у Сирији може да се среди размештањем војске западних земаља на њеној територији, у било ком облику,  па ни као миротворног контигента. Војска може бити из било које друге  земље, и ако таква концепција покаже да пролази, ми ћемо је подржати свим уобичајеним начинима“.

Позиције су се раздвојиле и у Паризу. „Француска одобрава одлуку Лиге арапских држава да именује специјалног изасланика у Сирији и да помогне опозицији, као и позив Уједињеним Нацијама да изразе оштру политичку позицију“ – изјавио је званични представник француског спољнополитичког надлештва Бернар Валеро. И прећутао увођење „плавих шлемова“.

Свака независна држава би прихватила иницијативу Арапске лиге да у Сирију уведе и „треће снаге“, чија би се мисија састојала у одузимању власти законитој влади  и да њеном предавању наоружаној опозицији, као организацији за интервенисање. Управо је тако и Дамаск схватио „арапску идеју“.

„Сиријски народ је од генералног секретара Лиге Арапских држава и арапских министара очекивао да се осуде експлозије у Дамаску и Алепо-у, због којих су изгинуле и рањене стотине цивила и војника. Он је предпостављао да ће се новцем и оружјем терористичких банди зауставити подстрекачка кампања“ – каже се у изјави сиријске владе. Отворена интервенција у унутрашње послове  и посезање за националним суверенитетом, које је предвидела Лига АД за Сирију, „неће натерати владу да одбије да заштити цивиле и да предузме мере на обнови стабилности и безбедности у земљи“ јер указују само на постојање завере ради иностране интервенције у сиријске догађаје – изјављује се у Дамаску.

Међутим, мишљење Дамаска сада на Западу не интересује скоро никог. Најважније је да сама Лига арапских држава, рупор читавог Арапског истока, захтева уклањање Асада. Па чији је то рупор, ако је у оснивању Лиге учествовала и сама Сирија?

Међу 22 члана ЛАД ви ћете пронаћи све. Најбогатију земљу на свету  по унутрашњем бруто-производу (НБП) по становнику (Катар), у коме нафта и гас дају више од половине НБП  и 70% прихода државног буџета. Главни купци катарског гаса и производа нафте су Јапан, Јужна Кореја и Сингапур – савезници САД у пацифичкој регији.

Кувајт, који поседује 9% свих светских резерви нафте. Нафта земљи даје око 95% прихода државног буџета и седмо место на свету по нивоу НБП по становнику. Главни купци нафте су исти: Јапан, Јужна Кореја, Тајван, САД, Сингапур.

Алжир, у коме гас и нафта чине 60% прихода. Главни купци су САД, Италија, Шпанија, Француска, Холандија и Канада.

Уједињени Арапски Емирати који живе од реекспорта  и сирове нафте и гаса. Експлоатишући 2,2  милиона барела дневно, они их продају углавном Јапану, носачу авиона САД који се не може потопити на Тихом океану.

Мароко? Наравно – основни трговински партнери за извоз су Шпанија, Француска, САД, Белгија, Италија.

Највећи нафто-економисти Лиге су смртно везани за Запад и његове савезнике на Истоку. Да ли домаћинима тог богатства у нафти и гасу могу да буду блиски интереси арапске нације као такве? И да ли су у ЛАД важни гласови других арапских земаља које не седе на џаку са доларима, као Мавританија, у којој је БДП по становнику 185-и у свету, а испод нивоа сиромаштва живи 40% становништва, а главни испоручиоци хране су му Француска, Холандија, Шпанија, Белгија и САД? Или Сомалија, која се бави полуномадским сточарством и гусарењем?

Па зашто би онда Вашингтону било тешко да управља тако згодним против-арапским оружјем, у које су успели да претворе Лигу арапских држава.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)