Ледено до Ђурђевдана

Пише Александар Ђаја

Нема ничега што би спречило цело „постпетооктобарско“ квазидемократско тумарање по мраку неспособне, тада устоличене, политичке „елите ”–  да се на Ђурђевдан заувек не отопи као грудва заосталог снега и зафрљачи натраг у „Сорошево узгајалиште кукавичијих јаја“, из којег је под том љуском и подметнуто Србији 2000. године!

 

Oно што у Канади и северним деловима Русије представља уобичајене зимске временске прилике, за становнике западне и централне Европе претворило се у „ледени кошмар“ који је до сада однео више од 600 људи! О хаосу у саобраћају и десетинама хиљада људи завејаних до кровова својих кућа, да и не говоримо… Па, зашто, онда, српски режим на челу са Борисом Тадићем и ДС-ом, као да им је „глава у питању“, толико хрли у ЕУ? Зар не види да ЕУ не уме да очисти ни снег испред својих врата, а камоли да помогне Србији и њеним грађанима? Зашто толико ишчекују добијање фантомског „статуса кандидата“, кад он, ако се и добије, за грађане Србије неће значити ништа, јер до самог пријема у ЕУ могу да чекају и до новог леденог доба. А оно, према истраживањима  научника са Универзитета у Кембриџу и Лондону, услед високог нивоа угљендиоксида у атмосфери, неће да задеси нашу планету – у наредних 1.500 година!

ШАМАРИ СА ЗАПАДА

[restrictedarea]

Биће да је „глава у питању“. Јер, да се ова Влада, као и режим у целини, распала још пре неколико година (само што јој то нико одмах није рекао), јасно је и самим министрима, као и међународној заједници. Истрајавање у „вуновлачарењу“ њеног мандата до самог краја, директна је последица терања ината председника Тадића, који преко народне грбаче упорно настоји да „гурне под тепих“ своју  изразиту фрустрираност низом „шамара са Запада“, добијених у последњих годину дана. Односно, илустрације ради, баш као што, на пример, у Новој Вароши, где су људима живот и снег дошли до грла, демагошки и „агитпроповски“ оцењује: „Потребно је размишљати оптимистички и да би упркос тешкоћама, на ствари, па и на проблеме, требало гледати позитивно, са добром енергијом“.
Међутим, „ако лаже коза, не лаже рог“. Односно, не лаже министар за рад и  социјалну политику Расим Љајић (који није „рог“, већ само метафора), где он, хватајући позиције за предизборну кампању и „отварајући срце“ према широким народним масама, каже како није сигуран да ова Влада уопште има већину, те да владајућа коалиција завршава мандат онако како је и почела – уценама, међусобним трвењима и трошењем енергије да се намакне скупштинска већина“… Једино није успео да објасни како је у таквој Влади провео четири године, а да му ниједном није позлило!
Али, Расим је, барем, описао нешто што сви виде. Његове колеге из Владе, као и сам председник Тадић,  упорно настоје да ситуацију у Србији представе онако – како је не види нико! На пример, идилична албанско-српска коалиција у Бујановцу, која је на власти била две године и два месеца, дајући пример читавом човечанству о „братској љубави међу народима“, распала се (мада, како је у наставку појашњено, није се распала баш у потпуности и неопозиво) када су одборници албанских партија усвојили предлог којим се брише 17 српских назива улица у том граду на југу централне Србије. Тако се у Бујановцу бришу називи улица: Цара Лазара, Царице Милице, Војводе Мишића, Војводе Степе, Радомира Путника, Димитрија Туцовића, Доситеја Обрадовића, Светозара Марковића – а уместо њих те улице добијају имена: Скендербег, Реџеп Хасани, Љам Брезница, Наим и Сами Фрашери, Идриз Сефери. Улицу ће у Бујановцу добити и Фатмир Ибиши из Гњилана, припадник Косовског заштитног корпуса, који је фебруара 2000. године, код села Кончуљ, са терористичком групом извео бомбашки напад на полицијско возило МУП-а Србије, када је један полицајац убијен, а три тешко рањена.
Заиста, као да је битно како се која улица зове? Као да је битно што се албанска застава вијори усред Србије, у време албанских државних празника, а да држава на то уопште не реагује? Као да је битно што Бојан Костреш, заменик председника Лиге социјалдемократа Војводине, каже да би лидер те странке Ненад Чанак могао да буде кандидат за „премијера Војводине“ (шокирао сам се на ове две речи).

ЛЕДЕНО ДОБА
Једино је, заправо, битно то што се, према речима министра унутрашњих послова Ивице Дачића, „број кривичних дела у Србији смањио се за 40 одсто током ледених дана и ванредних околности које су захватиле целу земљу“, као и да једног од претходних дана – није забележена ниједна крађа возила!
Па, хајде онда да довека  живимо у „ванредној ситуацији“. Краду нам земљу, краду нам у Бујановцу највећа имена српске историје, науке и културе, од Војводине праве независну републику са својом Владом и својим премијером – а ми би требало да „пуцамо од задовољства“, што се није нашао ниједан морон да украде аутомобил завејан у снегу, који узгред не би могао да „упали“ ни до судњег дана!… Има ли то смисла? Има… Баш као и изјава заменице министра здравља Француске Норе Бери, која је 9. фебруара са свог блога и „Твитера“, бескућницима у Француској дала савет да по хладном времену не излазе напоље из својих кућа!?
Нажалост (по вас), готово је с вицевима, другари… Нема тог научног, холивудског или „боливудског“ СФ сценарија, нема те космичке катаклизме, нема тог „леденог доба“ које би ову ненародну, слугерањску, безидејну и корумпирану власт у Србији, што четири године влада мимо воље бирача, намичући већину у Парламенту, као што пропали коцкар, празних џепова, скида очев сат и веренички прстен са руке, стављајући их поред празне чаше вискија на сто као последњи улог – сачувала од пропасти. Нема, једноставно, ничега што би спречило цело „постпетооктобарско“ квазидемократско тумарање по мраку неспособне, тада устоличене политичке „елите“ од којих је чак и „глобална светска пијавица“ ММФ дигла руке –  да се на Ђурђевдан, 6. маја 2012. године, заувек не отопи као грудва заосталог снега и зафрљачи натраг у „Сорошево узгајалиште кукавичијих јаја“, из којег је под том љуском и подметнуто Србији 2000. године!

[/restrictedarea]