„Креативна решења“ као пут у капитулацију

Пише: др Слободан Антонић

Модел две Немачке и друга „креативна“ и „неконвенционална“ решења, којима се, у последње време, наша јавност затрпава, изгледа да су само наставак једне политике у коју је Тадић загазио 9. септембра 2010, одуставши од првобитног предлога резолуције УН о Косову. Али, последица 9. септембра била је крај активне српске дипломатије по питању Косова, док последица, једног у истој мери капитулантског, 9. јануара или 9. фебруара, може бити крај сваке српске државе на Косову.

Пошто је у летошњем интервјуу са Басаром најавио „неконвенционална, инвентивна, флексибилна, прагматична и креативна“ решења косовског питања, Тадић је, приликом недавне посете Македонији, навео нека од њих: „Једно од решења је двојни суверенитет, али и неки модел који се базира на међународном решењу, као што су ирски модел, Јужни Тирол или онај из времена две Немачке“. Истог дана када је Тадић дао ову изјаву, Вечерње новости су објавиле чланак у коме се износи „идеја државног врха да се пронађе формула која би уважила реалност на терену, а не би поразила ниједну страну у историјском сукобу“. Листа тих „формула“, које су навеле Новости, идентична је листи „креативних решења“ коју је Тадић изнео током посете Македонији: двојни суверенитет, ирски модел, Јужни Тирол и две Немачке.

Треба знати да је модел две Немачке, још у октобру 2007, дакле пред бечке преговоре, предложио Волфганг Ишингер, представник ЕУ (из Немачке) у посредничкој тројци. Коштуница је тада одлучно одбио тај предлог. И заиста, довољно је само бацити поглед на „Уговор о основама односа између СРН и НДР“, од 21. децембра 1972, па видети да је реч о споразуму две суверене државе, које се у свему међусобно признају, осим што још нису размениле амбасадоре (али зато имају „стална представништва“ једна код друге).  Три године доцније, дакле у октобру 2010, амбасадор Немачке у Србији, Волфрам Мас, поново је активирао „модел две Немачке“, као „применљив“ модел за решавање случаја „Србије и Косова“. Званична Приштина је, међутим, у мају 2011, тај модел арогантно одбила. А и из Тадићевог се окружења, још 5. децембра 2011, порицало да Тадић и сам прихвата тај модел.

Уследиће, међутим, 9. децембар и немачко одбијање српске кандидатуре за ЕУ. Зато ће Тадић, само две недеље потом, променити мишљење, те и сам јавно предложити управо модел две Немачке као једно од, за Србију прихватљивих, „креативних решења“. Што је најлепше, званична Приштина се, након само неколико дана од ове Тадићеве изјаве, брже-боље и сама сагласила да је „тај модел најреалнија опција нормализације односа Косова и Србије“.

Да ли то значи да је „историјски компромис“ званичног Београда и Приштине на помолу? И са којим последицама?

Пажљивом посматрачу, међутим, неће промаћи да и са „моделом две Немачке“ остаје нерешено питање севера Косова. Но, управо се на њега односе остала „креативна решења“ које је Тадић спомињао. Одиста, сваком упућенијем посматрачу и зналцу праве садржине свих тих „модела решења“, који су сада лансирани у српску јавност, јасно је да ти модели нису узајамно искључиве алтернативе. Штавише, они су, заправо, комплементарна решења за „затварање“ косовског питања. И њих, по свему судећи, званични Београд смишљено и избацује у јавност како би сопствене грађане припремио за „историјски споразум“ са Приштином.
Мора се разумети да „модел две Немачке“ даје сасвим други контекст за моделе како двојног суверенитета, тако и Јужног Тирола. Ови модели су, као што се сви сећамо, и раније предлагани, па и од стране српских званичника. Али, тада су они подразумевали ипак нешто сасвим друго у односу на њихово данашње значење. Рецимо, Вук Драшковић, као министар спољних послова, више пута је износио предлог да се косовско питање реши по моделу Јужног Тирола или Аландских острва. Али, то је значило да Косово остане под српским суверенитетом, са широком аутономијом коју имају Јужни Тирол у Италији, или Аландска острва у Финској.
Такође, и модел двојног суверенитета се јављао у широј јавности. Рецимо, Душан Пророковић је 16. марта 2007. предложио једну врсту кондоминијума над Косовом (НСПМ Анализе, год. 3, бр. 1-2, стр. 9), по моделу дистрикта Брчко. Тај дистрикт је, у смислу суверенитета, део и Републике Српске и Федерације БиХ. Пошто Пророковић није јасно рекао с ким би Србија делила суверенитет над Косовом, и сȃм сам се укључио у разраду овог решења, предложивши да то можда буде Европска унија. „Надмудривање са бирократијом у Бриселу и Стразбуру неће бити лако“, написао сам тада (2007). „Али то надмудривање ће имати макар теоретске изгледе на успех, за разлику од било каквих покушаја да се обезбеде српски интереси пред бирократијом ’Независне државе Косово’“.

Међутим, сва та решења подразумевала су да не постоји никаква држава „Косово“, као и то да Србија и даље има суверенитет (или барем део суверенитета) над целим Косовом. Но, најновија позивања на Јужни Тирол, или подељени суверенитет, а у контексту модела две Немачке, значе нешто сасвим друго. То подразумева:
1. да Србија признаје да се на 85 посто територије њене јужне аутономне покрајине формирала међународно суверена држава, коју и она сама признаје све до нивоа „сталног представништва“;
2. да се Србија саглашава да се на преосталих 15 посто њене аутономне покрајине, између нове „државе Косово“ и остатка Србије успоставља двојни суверенитет; а у још неповољнијој варијанти – да се северном Косову даје статус Јужног Тирола као аутономије „државе  Косово“; а то значи да Србија више нема чак ни део суверенитета над северним Косовом, те да се са сецесијом Косова јавно саглашава као са трајним решењем.
Оваква „креативна“ и „неконвенционална“ решења, којима се, у последње време, наша јавност затрпава, изгледа да су само наставак једне политике у коју је Тадић загазио 9. септембра 2010, одуставши од првобитног предлога резолуције УН о Косову. Он је тренутно притиснут са свих страна – из Брисела и Вашингтона, али и из Београда. Тадића интензивно притискају не само странци, већ и овдашњи страни медији (Блиц), као и овдашње пробриселске странке (укључив чак и СНС). Тадић је поново постао потпуни политички усамљеник – као пред 9. септембар. И као што је 9. септембра попустио, јасно је да постоји озбиљна опасност да то, под многобројним притисцима, поново уради и сада.

Али, последица 9. септембра била је крај активне српске дипломатије по питању Косова, док последица, једног у истој мери капитулантског, 9. јануара или 9. фебруара, може бити крај сваке српске државе на Косову. Зато је врло важно да овдашња разумна и патриотски оријентисана јавност на време схвати последице оваквих „креативних“ решења. И док је модел две Немачке већ јасно одбачен и жигосан, он се сада, међутим, враћа закамуфлиран тиме што је у пакету с моделима Јужног Тирола и двојног суверенитета. То свакако обичног гледаоца ТВ или читаоца новина може да збуни, имајући у виду да су ти модели били присутни у јавности у доба снажног отпора косовској сецесији.

Међутим, када боље погледамо ствари, видећемо да модел две Немачке даје потпуно други контекст моделима Јужног Тирола и двојног суверенитета. Спојени у једно, наиме, они представљају фактичко српско признање „државе Косово“, али и повлачење Србије са северног Косова, односно „демонтажу“ и оно мало српских државних установа (образовања, здравства итд.) које су тамо још преостале. А управо то је најновији захтев Берлина Београду.

Но чак и без формалног српског признања сецесије, једна од практичких последица оваквог „креативног решења“ биће лавина нових међународних признања „државе Косово“. А изгледа да то и јесте план Брисела (Берлина) и Вашингтона. Њега је лепо објаснио извршни директор Спољнополитичке службе ЕУ за Европу и Централну Азију, Мирослав Лајчак. Он је у говору вашингтонском Центру за стратешке и међународне студије рекао: „Ако желите да оне земље које нису признале Косово ту своју политику преиспитају, морате им дати разлог за то. Националне позиције држава темеље се на резолуцијама њихових скупштина. А не можете се тек тако појавити у скупштини и рећи да сад треба нешто преиспитати. У скупштину можете доћи само да кажете да се ситуација на терену променила, да је реалност сада другачија“.

Дакле, објашњава даље Лајчак, чак и ако се Београд и Приштина узајамно не признају, али „разговарају једни са другима, прихватају исправе, слободно се крећу, подржавају једни друге на регионалним форумима, то значи да постоји нова ситуација у поређењу са ситуацијом која је постојала раније, када је била донета одлука националне скупштине. То значи да је сада можда наступио тренутак да ми (тј. земље које још нису признале ’Косово’ – С. А.) преиспитамо своју позицију“. Последица ће бити та да ће, одмах по склапању уговора Београда и Приштине „по моделу две Немачке“, све земље ЕУ признати легитимност квазидржаве „Косово“.
И тако, „креативна решења“, упакована у обланду „договора са нашим ЕУ пријатељима“, најбоља су пречица ка коначној капитулацији српске државе у борби за Косово. За то, међутим, не би требало окривљивати само власт. За то ће ништа мање бити одговорна и највећа опозициона странка, која ћутке прати шта се збива, и којој су, изгледа, од свега најважнији добри односи са администрацијом у Бриселу и Вашингтону. За то ће ништа мање бити одговорна и наша медијска и академска елита, која је дужна да јавности објасни све последице прихватања оваквих „креативних решења“ косовског питања.
Сврха овог текста би зато и требало да буде разјашњење могућих нејасноћа, као и упозорење на све негативне последице које могу наступити пристанком на „креативна решења“, спомињана ових дана у јавности. Аутор овог текста, као и часопис у коме се овај текст објављује, тиме ће свој дуг према јавности барем делом испунити. Али, хоће ли то нашу јавност коснути и помоћи јој да се макар мало тргне из апатичног дремежа у који је запала, остаје ипак неко сасвим друго питање.

Извор: http://www.geopolitika.rs/