Почетна / Култура / Коста Бунушевац: Рудар у окну лепоте

Коста Бунушевац: Рудар у окну лепоте

Пише Дејан Ђорић

После девет година Коста Бунушевац приредио је у Београду већу самосталну изложбу током јануара и фебруара у Продајној галерији „Београд“. Већ је избор места за излагање значајан, будући да је реч о Галерији која представља битне појаве са наше актуелне авангардне сцене, али исто тако приказује и најважније историјске досеге српског високог модернизма

 

Магови Златне зоре (Golden Dawn), последње значајне окултне формације у новијој историји, изузетно су поштовали моћи визуелизације. Њихови омиљени, признати и препознати ученици и следбеници били су ликовно надарени, у потрази за светом скривеним иза реалности. После пола века, у Београду, богови су опет падали са њихових плаузибилних небеса, рушили се идоли модерног света, позитивизма и рационализма, реализма и интимизма. Ликовну и окултну ложу Медиалу у следећој генерацији наследила су месечева деца цвећа, фрикови шездесет осме.

УРБАНИ САМУРАЈ

[restrictedarea]

Већ са првим цртежима на студијама вечерњег акта, у духу најбољих академских реалиста, унутар мале групе езотерика, Коста Бунушевац је објавио своју ликовну мисију. Парадокс крајње понесености и усхићености којом влада строг, скоро окрутан систем, ирационалност и аскетизам, обележили су овог уметника од почетака. Бунушевац – цртач, сликар, дизајнер, перформер, трансвестит, промотер, глумац и режисер, постао је кључна личност дешавања вертикалног Београда седамдесетих и осамдесетих година. Најавио је постмодерну пре него што су је други уопште били свесни, тумачећи самог себе у спектакуларним ликовним и позоришним представама. Појединци су га сматрали кловном, а зналци последњим великим српским уметником. Маг или урбани самурај, идол свакако, он је упркос свима и свему стварао свој универзум, оставши без правих претходника и следбеника, засијавши на небу испуњеном еруптивним телима.
Да је у питању личност несвакидашњег формата и деловања, великих способности и остварења, изван, тачније испред токова (пост)модерне, потврђују ликовни критичари, публика, али тек сада и појединци у институцијама. Као и обично, значај уметника мерио се ћутањем и атрофијом центара друштвене моћи, апсолутном неспособношћу препознавања не само вредности већ и елементарне ликовности уколико је другачија од свакидашње. Ако о његовом опусу треба говорити протоколарним језиком, закључило би се да слика еклектички и синтетички, спајајући фантастично са реалним, симболизам и апстракцију, готику и футуризам, арт деко и концептуализам. Неподобан је јер не припада познатом и признатом у ликовном свету, уз то незгодан као миљеник јавности, медија и појединих угледних личности. Као са свим правим ствараоцима, са њим се не зна одакле почети и шта радити, јер раскошном светлошћу не обасјава само штроку и беду наше ликовне (не)културе. Увео је у нашу уметност идеју сликара као медија, апостола и првосвештеника света који ствара, коме су доступни подаци о космосу другачијих симетрија од оног до сада виђеног у уметности. Бунушевац није никакав визионар, ни инжењер, маштар или конструктор паралелне реалности. За разлику од данашњих уметника не нуди никакав пројекат. Такви напори су узалудни. Целог живота потреса га грозница налик религиозној, он живи своју уметност разним екстазама увида. Стваралачки свет који му се отвара савршенији је од нашег, сликар само прослеђује његове енергије, дела су трагови друге и величанствене реалности. Није савремени урбани шаман, нити техноестета већ видилац свеукупног царства којег битно одређује светлост. Доказ постојања тог света је сам уметников необични живот. Док други ствараоци тону у манир и опадају, он се деценијама уздиже, стварајући увек дела особене појавности. По томе је више налик иконописцу двадесет првог или можда двадесет петог века. Његова је естетика за разлику од надреалистичких игара и игрица са хтонским и демонским можда једини прави уметнички надреализам, а он елитни херој.

НЕОТКРИВЕНИ ЛИКОВНИ РУДНИК
Спустимо ли се из естетских висина у галеријски живот, уочићемо да Бунушевац осим незапажене изложбе акварела у Галерији „Хексалаб“ није приредио самосталну изложбу од 2003. године. Зашто се њему не омогући да чешће наступа? Како је речено за Албера Камија, није страшно када Ками напада већ када ћути. Бунушевац је постао не само арбитар елеганције него и кључна личност наше новије ликовне културе, око које постоји опште слагање у погледу значаја. Рођен је у Сплиту 1948, дипломирао је на „Академији ликовних уметности“ у Београду у класи Стојана Ћелића, који га наравно уопште није разумео, приредио је самосталне изложбе у Бриселу, Женеви и Греноблу поред више домаћих. Он је наш неисцрпни и неоткривени ликовни рудник чије би представљање на Венецијанском бијеналу многе пријатно изненадило у односу на ислужену актуелну естетику објектне и концептуалне уметности. Читаоци интернет издања „Печата“ кажу у коментарима да је Драгош Калајић прошлост, а Дејан Сретеновић, најбољи наш стручњак за нову уметност, будућност ликовне сцене. Исто тако се са правом може рећи да је Драгољуб Раша Тодосијевић прошлост, а Коста Бунушевац будућност српске уметности. Ни мало небитно, требало би приметити да га је открио и дао му кључну подршку управо Калајић.
Тотална уметност, естетско прожимање различитих стваралачких области једном изузетном идејом, остајање изнад баналности свакодневних дешавања, чини његов футуризам увек свежим и актуелним. Уметност као пројекција, маска, заговарање уметности ради уметности и аристократски дендизам, одређују  Ђанбатиста Тијепола и Тамару де Лемпицку, чија је дела често сликарски превредновао као чланове своје духовне породице. Било да слика еротски хиперреализам или црта декадентне призоре паучинастим линијама следећи Обри Бердслија, овог ствараоца походе сасвим посебне музе. Његова претходна самостална изложба у земунској „Галерији 107“ имала је назив „Други свет“. На њој су била представљена дела зрелог сликара, који влада различитим форматима и сложеним композицијама оностране иконографије. После девет година приредио је у Београду већу самосталну изложбу током јануара и фебруара у Продајној галерији „Београд“. Већ је избор места за излагање значајан. У питању је Галерија кадровски и просторно реформисана, која представља битне појаве са наше актуелне авангардне сцене, али исто тако приказује и најважније историјске досеге српског високог модернизма. Као у некадашње славно време седамдесетих, у њој се сабирају концептуални радови, али и напредно сликарство. Управо Бунушевчев сликарски опус одређује концептуална, идејна основа, из које происходе објекти, инсталације, представе одржане у Позоришту „Мадленианум“ и перформанси у „Студентском културном центру“ раних осамдесетих, најнапреднији наш уметнички андерграунд. Између класично заснованог сликарства и екстремног експериментаторства, он се креће самурајском сигурношћу.

ЕСТЕТИКА СЛИКЕ У СЛИЦИ
Најновија изложба Косте Бунушевца има назив „Тајна Љубав Лепота“ и, како доликује, оригинално графички решен каталог без уобичајеног уводног текста. Истражујући овог пута и стрип, у жижу свог интересовања уводи естетику слике у слици, слике састављене од слика, слике слика, коју је у нашој уметности први заступао Леонид Шејка. Стари предмет свог интересовања обрадио је на сасвим нов начин. У питању је феноменологија лепоте, крајње, небеске и анђеоске, надстварносна, која никад не нестаје, па се и у време бруталних поставангардних експеримената појављују изложбе и књиге о тој тематици. Што уметност више тоне у поноре самоиспитивања биће важније и актуелније одредити идеју лепог. Водећи данашњи естетичари и теоретичари као Дејвид Шапиро, Артур Данто, Петер Шјелдал, Мејер Шапиро, Ибер Дамиш, Умберто Еко и Доналд Каспит и даље се баве лепим као некад мислиоци осамнаестог века. У свеопштој огрубелости, суровости и сировости нове уметничке праксе којој одговара слична свакодневица све је мање способних да разгрну цивилизацијске рушевине и испод наслага безбројних стилова, покрета и појава, открију чисту и невину лепоту. Коста Бунушевац је један од неколицине усамљених рудара у окну Лепоте, из којег деценијама доноси нестварне драгуље.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Dejan Sretenovic buducnost!? Covek koji je promovisao izlozbu Sase Markovica Mikroba u salonu MSU!? Taj ocigledno ne shvata razliku izmedju talentovanog coveka i budale. Taj Mikrob je umetnik koliko i Zika Obretkovic. Pa ocekujem da buducnost likovne kritike, tj Dejan Sretenovic, i o Ziki Obretkovicu napravi neku izlozbu kad dodje vreme. Ili Piksiju sto svira frulajku u Knezu. Sto da ne…




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *