КОСОВСКИ СРБИ ИЗМЕЂУ ТРИ ВАТРЕ

Петар Искендеров

Предстојећа дискусија која ће се у марту водити у Бриселу на највишем нивоу, о захтеву Србије у вези са добијањем статуса званичног кандидата за ступање у Европску унију, врло лако може још више да дестабилизује ситуацију у  северним деловима Косова које насељавају Срби. Референдум који је спроведен 14. и 15. фебруара на четири општине Северног Косова је потврдио да локални Срби не прихватају албанске власти у Приштини, и то једногласно. На питање: „Да ли признајете институције такозване Републике Косово, са седиштем у Приштини?“ – негативан одговор је дало 99,74% Срба који су гласали, уз излазност од 75%.[1] Званични Београд није дао да се дуго чека на његову реакцију. Председник Борис Тадић је изјавио да „иницијатива руководилаца српских општина подрива потенцијал наше државе и не одговара интересима косовских Срба. Они се тако дистанцирају од државе и заштите законитих интереса српског становништва на Косову и Метохији“. Према речима вође Србије, плебисцит „наноси штету интересима државе“.[2] Уопште не треба да се сумња да уколико Савет Европске Уније донесе компромисну формулацију за давање Србији статуса званичног кандидата уз размену на даље уступке у вези са Косовом – притисак на косовске Србе од стране Београда ће ојачати.

„Од 1999. године, када су на Косову избори почели да се редовно одржавају, није било тако високе излазности бирача. Ми смо и сами изненађени бројем људи који је изашао на бирачка места. Вероватно да нико није хтео, сам за себе, да буде издајник и зато је излазност тако велика. И то – упркос позивима власти из Београда“ – тако је прокоментарисао резултате референдума један од лидера косовских Срба, Марко Јакшић. По његовим речима, локално српско становништво је морало да издржи заједнички притисак председника Тадића, министра за послове Косова и Метохије Горана Богдановића, његовог заменика Оливера Ивановића, представника Европске Уније и албанских власти из Приштине.Тако дирљива слога је врло симптоматична за схватање ситуације тоталне блокаде у којој се налази српско становништво Косова. Успех референдума представља својеврстан политички шамар националној политици Бориса Тадића, зато што се он сложио са великим делом атрибута албанске државности – прихватање високошколских диплома, регистрационих докумената за транспортна средства, личних карата и другог. Својим одговором на референдуму, Срби са севера Косова су рекли да је оно, што Борис Тадић потписује са Приштином, за њих неприхватљиво“ – подвукао је Марко Јакшић.[3]

Исте оцене су дате и кроз изјаву председника општине Косовска Митровица,  Крстимира Пантића. По његовим речима, „после овог референдума косовским Албанцима, међународној заједници и политичарима Београда треба да буде потпуно јасно да Срби са севера Косова солидарно неће прихватити институције из Приштине.“[4] Пантић је подвукао и да његови сународници штите „Србију на Косову“.

Међутим, много је важнији  геополитички значај плебисцита. Он се састоји у коначном претварању косовских Срба у самосталан фактор балканске политике. А то је већ директан изазов не само Приштини и Европској Унији, већ и Београду.

Садашњи плебисцит ни издалека не представља први случај да косовски Срби дају правни одговор албанским сепаратистима. У мају 2008. године, три месеца после једностраног проглашења независности Косова, Срби са севера Косова су гласали за формирање Скупштине српских општина на Косову и  Метохији, која би радила на бази Устава Србије. Њен рад је све до скора подржавала и власт уже Србије.

Међутим, у јесен 2011. године, у развој ситуације су се умешала два фактора. Прво, косовски Срби су насилно спречили реализацију споразума који су њима иза леђа направили Београд и Приштина, а уз посредовање Европске Уније. А друго – Европска комисија је дала први пут позитиван закључак у вези са пријавом Србије за ступање у ЕУ. А пошто је у децембру, на самиту Европске Уније, разматрање те пријаве одложено  за март – Београд се нашао у ситуацији да мора да бира. Србија је морала или да хитно нормализује односе са властима у Приштини, или да одбије макар и само размишљање о својој интеграцији, а Немачка, која се на таласу кризе Европске Уније већ претворила у неформалног вођу „уједињене Европе“, захтева од Србије не само да престане да се противи пуноправном учествовању Косова на међународним форумима, већ и да лично помогне Западу и албанским сепаратистима да се у српским општинама на северу Косова ликвидирају српски органи власти.

Према информацијама које поседујемо, власти Србије још увек нису дошле до коначног закључка у вези са извршењем правог ултиматума Брисела и Берлина. У коалицији која је на власти чак је дошло до нечега што је слично расколу. Руководилац МИП-а, Вук Јеремић, рекло би се да се залаже за оштрију позицију на преговорима у ЕУ, а министарство за послове Косова и Метохије је, како изгледа, већ спремно да косовске Србе остави на цедилу. Није случајно министар Богдановић изјавио да одржани референдум „подрива поверење у нас и наш потенцијал за преговоре са међународном заједницом“.[5]

Командант НАТО снага КФОР-а на Косову, генерал Ерхард Древс, уочи референдума је упозорио да уколико он буде одржан, постоји претња по косовске Србе који не живе  у северним општинама, већ у изолованим енклавама у осталим деловима Косова. У интервјуу немачком журналу „Фокус“ он је изјавио да плебисцит „може да испровоцира албанске националисте на нападе на српску мањину на југу“.[6] Међутим, тешко да ће се албански сепаратисти решити на било какве нове антисрпске акције, уколико за то претходно не добију сагласност НАТО-а и ЕУ. Није случајно један од водећих косовских политиколога Адриан Чолаку већ назвао референдум који је одржан за доказ „импотенције“ приштинских власти. По његовом, врло тачном мишљењу, „акција косовских Срба је потврдила да власти Косова „нису у стању да своја овлашћења прошире на сву своју територију“.[7]

Према томе – главна претња српској државности на Косову – ма колико то изгледало парадоксално – сада долази управо од политичара из Београда. А косовским Србима који су се нашли у геополитичком троуглу Београд – Приштина – Брисел, остало је, како изгледа, да се уздају само у себе.

И још једна карактеристична нијанса се испољила последњих дана у поступцима коалиције на власти у Србији. Један од апологета прозападног курса земље – министар унутрашњих послова и први заменик премијера, Ивица Дачић, је неочекивано решио да уцени Брисел помоћу Русије. Он је изговорио да ће „Европа направити велику грешку уколико Србија у марту не добије статус кандидата“ јер у том случају треба да се „природно очекује“ да ће на власт у Србији доћи „фракције које се углавном оријентишу према Русији.“[8] Овакве изјаве доказују да садашња коалиција на власти очигледно преживљава кризу. Треба се само присетити да је 2008. године управо отворена помоћ Запада припомогла председнику Тадићу да спречи да се у Србији формира коалиција патриотских снага. Међутим, у садашњој ситуацији, Европској Унији и НАТО-у може једноставно да не буде ни до Тадића, ни до Дачића. У сваком случају, спољнополитичка институција Литваније кроз уста свог званичног представника Маргарите Буткене већ је „пришапнула“ да Србија „није до краја испунила ни један од услова, које јој је ЕУ поставила на децембарском самиту“.[9] Оцена је више него симптоматична: за разлику од Немачке, Аустрије или Финске Литванија до сада није била примећена да је у лагеру главних опонената српског захтева. Тако да геополитички правац Београда све дубље улази у ћорсокак. А српски бирачи ће добити све могућности да најзад, самостално, одреде судбину своје државности.