Катарина Ивановић: „Срб-дјевојка кист владати вјешта“

Пише Дејан Ђорић

Две стотине година од рођења сликарке до краја одане Србији и српском народу, прве наше велике уметнице и прве жене академика Катарине Ивановић (1811-1882), „Народни музеј“ у Београду обележио је великом ретроспективном изложбом слика која има поднаслов „Слика у огледалу“

 

Непосредно пред реновирање, када га је публика заборавила, београдски „Народни музеј“ у великом стилу се враћа на прво место наше ликовне културе, које му је одувек припадало. Од велике је важности да се његов рад одржи на највишем нивоу, а садашња изложба отворена током фебруара и марта сведочи о изузетности те установе. Организована је велика ретроспектива слика Катарине Ивановић (1811-1882), прве наше велике уметнице и прве жене академика. Чини се да је стално заборављамо, у јавности се увек погрешно истиче да је Исидора Секулић наш први женски члан Академије.

УНИВЕРЗУМ БИДЕРМАЈЕРА

[restrictedarea]

Две стотине година од рођења сликарке до краја одане Србији и српском народу „Народни музеј“ обележио је великом изложбом која има поднаслов „Слика у огледалу“. Односи се на скуп текстова млађих уметника у каталогу по избору Ивана Станића. Велико је питање да ли су такве рефлексије погодне за обележавање јубилеја, да ли би по узору на западне музеје требало осавремењивати и популаризовати велике личности и појаве или рад препустити правим стручњацима, какав је Петар Петровић, кустос музеја, писац уводне студије, уз Игора Степанчића, коаутора поставке и, што је најважније, нашег најбољег млађег познаваоца тог периода. Приређена је велеизложба сликарске диве којом српска сцена може само да се поноси, а „Народни музеј“ је поново у центру збивања.
У затишју светских и европских ратова, понекад у појединим средиштима време другачије тече, појаве се оазе мира, кратки периоди духовног и материјалног цветања. Такво је било раздобље сигурности и задовољства, посебне атмосфере „предмартовског Беча“, познато као бидермајер, чијој се уметности и култури сада посвећују обимна стручна издања. Између Бечког конгреса 1815. године и Револуције из 1848, живот обичног грађана је добио статус светиње, уметност је стварана искључиво по људској мери. Европа је у сукобима изгубила сећање на време таквог спокоја буржоаског живота, друштвених ритуала заједнице, ведрине и самопоузданости. Тада су се ванредно и стабилно развијали односи у породици и друштву, материјална култура и предметни свет били су на врхунцу, а свакодневница естетизована. То је доба када се младо српско грађанство сталешки уздиже унутар Аустроугарске монархије. После узастопних потреса који су долазили из Француске у виду Француске револуције, Наполеонових ратова, одумирања средњовековних монархија и моћи Католичке цркве, живот је поново постао сладак и достојан живљења, о чему сведочи прозрачност и виталност сликарства тог доба. У уметности и занатству појавила се идеализација и тежња ка перфекцији без било каквог трагизма. Како је приметила др Катарина Амброзић, формирао се стил исказан „сликама виртуозне израде: портрети задовољних људи и лепих жена у атласу и чипки, музичара и глумаца; ентеријери наглашене удобности; жанр-сцене из занатских радионица, са улица, из кафане, често са морализаторским призвуком; мртве природе са мноштвом цвећа; уз историјске патриотске сцене и религиозне композиције у романтичној концепцији позних Назарена“.

СЛИКАРСКА ХРАБРОСТ
Заробљеницом те атмосфере, „очију задивљених шаренилом света“, постала је једна млада и веома лепа девојка, запажена због изванредне ликовне надарености. Завршивши школовање код чувеног пештанског сликара, Катарина Ивановић се нашла у Бечу, на „Ликовној академији“, касније је студирала на минхенској Академији, успешно усавршавајући различите стваралачке технике. Већ је прва дела насликала виртуозно и темељито. Тада није било уобичајено да се на престону „Ликовну академију“ уписују девојке из малих народа, који нису познавали ренесансни и барокни илузионизам, нити су на високим уметничким школама биле присутне жене. Бечки универзитет тада није имао значајније културне везе са другим центрима, као што ни уметници бидермајера  нису имали директан контакт са париском и лондонском сценом. Тада, у срећној, али скученој и конзервативној средњоевропској средини, једна Српкиња разбија каноне, наивност и овешталост, насликавши можда најсамосвеснији, најпоноситији, најизазовнији и најсадржајнији женски аутопортрет у целој историји бидермајера.
Реч је о средњем, од њена три аутопортрета, чувеном делу из 1836. године, на почетку студија у Бечу, несвакидашњем сликарском подвигу, урађеном са двадесет пет година. Сликарка је у младости волела сјајно беле атласне раскошне костиме, представивши себе на аристократски начин, а у старости је сликала и носила тешке тамноцрвене тканине. Није се задржала само на естетизацији ванредне спољашности, већ је студију свог карактера продубила до оштрине која се појављује тек у реализму позног деветнаестог века. Озбиљност и директност „Аутопортрета“ покрећу радозналост и буде аналитички ум, па не би зачудило да постану предмет интересовања актуелне феминистичке историје уметности, најновијег правца у тој науци. Представљање лепог на више нивоа, слагање боја да одговарају духовном садржају, има дубље историјско и метафизичко порекло, а њена сликарска храброст неће ни касније посустати.
Премда није знала да пише на српском, али га је добро разумела, сликарка се кретала у највишим националним интелектуалним круговима свог времена. Упркос томе што се њен приватни живот одигравао споља тихо и достојанствено, потресале су је другима небитне дубоке страсти националне историје. До краја, можда без сличног примера у нашој ликовној историји, била је заљубљена у изразе отачаства. У време када су бољи сликари бидермајера ређе сликали сложене историјске сцене, ова светска путница по Немачкој, Француској, Италији и Холандији, познавалац пештанске, бечке, минхенске, белгијске и париске уметности, штићеница богате мађарске грофице Чаки, ношена романтичним одушевљењем дошла је у од Турака тек ослобођену касабу, ни налик данашњем Београду, да слика велике историјске композиције.

ПРВА СРПСКА ФЕМИНИСТКИЊА
Нада да ће јој Карађорђевићи поручити велика сликарска дела није се остварила. Све се завршило скромно, са неколико насликаних портрета кнегиње Персиде Карађорђевић, портретима деце министра финансија Павла Станишића и војводе Стевана Книћанина. Покушала је да преко најутицајнијих личности са двора Александра Карађорђевића добије озбиљније, државне поруџбине, али без успеха. У Београду је провела само годину дана, пуна горких искустава, разочарања и пораза. Отпутовала је затим у Загреб, а потом у родни Стони Београд (Секешфехервари), који више никад није напустила, живећи у мирној породичној атмосфери. Ту је насликала важне догађаје из историје српског и угарског народа, међутим, њена ликовна понесеност је с временом копнила, претварајући се у неспретност. Премда је прва у нашој уметности за историјске композиције користила теренски рад, изучавање етнографске и материјалне грађе, упознавши Узун Мирка и друге учеснике и сведоке устанака ипак није била успешан сликар историјских сцена. Урођена отменост и љупкост и нескривена радост стварања, учинили су њене портрете и мртве природе неупоредиво вреднијим од историјских конструкција.
Катарина Ивановић је била пријатељица свих наших најбољих уметника тог времена, искрени родољуб и стални претплатник разних српских књига и новина. Имала је изражено осећање за права жена, може се сматрати првом српском феминисткињом, о чему најбоље сведоче њена писма. У штампи се тада писало „Мио нам је појав даме веште живописању“, а савременик, умни критичар, академик и управник „Народног музеја“ Михајло Валтровић забележио је „Наша уметница није тражила имена и славе; од свог рада није ишчекивала материјалне награде или добити. Она стога своје радове од себе није давала, сретно је и задовољно у кругу своје учене породице живела“. Године 1876. постала је академик, „Српско учено друштво“ изабрало ју је за свог члана. Новинар Теодор Павловић 1837. године описао је Катарину као „тиху и благу, умиљату и природну“, а Никола Кусовац је после помних истраживања закључио „да је она била оличење врлине“, укратко „племенита и узорна“. Из љубави према сликарству никада се није удала. Њени посмртни остаци 1967. године пренети су у Београд и обележени достојним спомеником.
Катарина Ивановић, прва српска сликарка, у којој се сједињују голубија душа и оштра, не само национална самосвест, благост и проницљивост, о којој се још за живота много писало („Срб-дјевојка кист владати вјешта“), била је особа каква се ретко среће у малој култури, надмоћна, а скромна, умна и образована, а добронамерна, несвакидашњи спој различитих квалитета и особина, које су још тада ишчезавале у свету и код Срба. Прави је пример даме чији су идеали и тежња ка савршенству остали узорни. Упркос недаћама, остала је до краја верна и искрена према свом народу. Свој невелики опус од тридесет пет слика, резултат темељне и широке културе, пренела је у београдски „Народни музеј“ и сада се на изложби поново може видети. Катарина Ивановић представља оличење карактера и ликовности ретких и у већим културама – националног схваћеног као европско, локалног пројектованог у светско, венчање идеалне лепоте европског утопизма и националне снаге српског реализма.
[/restrictedarea]