Избори на Космету: законско право или воља владара?

Пише Александар Вулин

Избори на Косову и Метохији нису по схватању Славице Ђукић-Дејановић, председнице Парламента, законска категорија већ политичко питање. Ако је тако, онда избори нису законска већ политичка категорија. А ако избори нису законска обавеза већ ствар политичке одлуке, Србија није парламентарна демократија већ диктатура

 

Уморна, сиромашна и често, собом и људима који је воде згађена Србија, ретко слуша шта њени владари говоре. Навикнута на непрекидне и вртоглаве обрте својих политичара Србија ниједну изјаву не узима за озбиљно, и обично их сматра неважним и неистинитим. Поучена искуствима са бројних изборних кампања, а посебно после последњих избора, Србија презриво и у самоодбрани одбија да покаже да је чула шта изјављују они који о њеној судбини одлучују. Медији скоро без изузетка контролисани маркетиншким новцем, чак више него власничком структуром, свакодневно свесно и са умишљајем бирају теме које са животом земље у којој раде немају баш нимало стварне везе. Свакодневно засипана потпуним противречностима, као када Влада Србије продаје „Телеком“ уз аргумент да држава мора изаћи из телекомуникација, да би месец касније подизала кредите како би постала стопостотни власник „Телекома“ или када заменик премијера и министар полиције у преподневним вестима изјави да се реакција српске полиције на Космету не може искључити, а у поподневним вестима да је идеја о повратку српских безбедносних  снага на Космет нереална…
Згађена и загађена бесмислицама Србија је престала да слуша оно што њени владари говоре. То је једини разлог зашто је изјава Славице Ђукић-Дејановић, председнице Скупштине Србије, о локалним изборима на Косову и Метохији прошла без и једне реакције и пажње коју заслужује. Председница скупштине је у изјави јагодинској ТВ „Палма плус“ изјавила:
„Расписивање избора и на територији Косова и Метохије политичко је питање и, законски гледано, наравно да је Косово и Метохија територија Србије, међутим ми не можемо потпуно затворити очи пред реалношћу, која је оваква каква је, и сигурно је да ће бити донета политичка одлука око тога да ли ће локални избори бити расписани и за општине на Косову и Метохији“.

БЕЗОБАЛНА СЛОБОДА АПСОЛУТНЕ ВЛАСТИ

[restrictedarea]

Да је Србији остало још по које зрно стрпљења и да може да раздвоји оног ко говори од функције у чије име говори, ценећи место са којег се говори, а не број промењених мишљења оног ко говори, приметила би да изјава надраста оног ко је дао и да одаје два велика и важна става, један о самој суштини и схватању власти и државе, а други о Космету и његовој судбини.
Избори на Косову и Метохији, нису по схватању председнице највишег законодавног тела Србије, законска категорија, они су по мишљењу функционерке СПС-а, политичко питање.  Закони који уређују изборни процес, процедуре и територију на којој се одигравају, сматрају се толико важним да се по њима одређује суштина државе у којој се доносе. Њима се уређује процес успостављања власти и одређују  механизми којима се власт чини легитимном. Зато је Србија, парламентарна демократија, Велика Британија парламентарна монархија, а Кина Народна Република. Ако су избори на Космету политичко питање, онда избори нису законска већ политичка категорија. Ако избори нису законска обавеза већ ствар политичке одлуке, Србија није парламентарна демократија већ диктатура. Докле год важи Устав и докле год се не донесе нови закон који другачије уређује територијалну организацију Србије, и нови изборни закон који уводи могућност да политичари на власти одлучују да ли, када, где, и који ће избори бити расписани, све до тада избори нису политичко већ законско питање. Докле год се не донесе нови Устав који познаје и уређује употребу термина „политичко питање“ и „политичка воља“, све дотле политичари бар формално нису јачи од закона, а власт не може да суспендује законе.
Осим ако председница Скупштине не планира да пође стопама Наташе Мићић, тако неправедно заборављене, и прекрши Устав заводећи ванредно стање на целој територији Србије, госпођа Ђукић-Дејановић не може ни да размишља о било каквим променама у вези са питањем локалних или било којих других избора на Космету, или неком другом делу Србије. Госпођа Ђукић-Дејановић је рекла да су за власт коју она представља избори ствар политичке воље, „политичка одлука ће бити донета“, одлука слободна и сасвим растерећена очигледно непотребних окова закона.
А када се једном осети безобална слобода апсолутне и законом неспутане власти, зашто би се стало само на локалним изборима на Космету. Можда би и парламентарни, покрајински и председнички избори могли постати ствар политичке воље. Власт у Србији тако и схвата своју улогу, као носиоца сваке моћи и нема тог парчета папира који може бити вреднији од власти саме. Из ове идеолошке матрице нужно настаје и траје презир према сваком закону и уређеном друштву.
Тако је усред изборног процеса на председничким изборима 2004. године промењен изборни закон и укинуто до тада постојеће правило које је избор председника сматрало легитимним само уколико изађе 50 плус један процената од уписаних бирача, и замењено много нижим прагом, у којем је за победу довољно 50 плус један проценат од изашлих. Зато из идеолошке матрице „избори су политичко питање“, мора изаћи председник Републике који одлази на преговоре са синдикатима потписан као председник ДС, док их убеђује да стану на његову листу, а његови саветници без бојазни да ће их оптужити за сукоб интереса могу да маркетиншки заступају не само приватна већ и јавна предузећа, на чијем челу се често налазе чланови њихове партије, а увек чланови партија на власти.
Управо зато Високи савет судства доноси одлуке без довољног броја изабраних судија, а Уставни суд годинама чека да се изјасни о статуту Војводине, и баш зато ниједно тужилаштво неће позвати на саслушање госпођу Ђукић-Дејановић, где би могла да објасни зашто негира Закон о изборима или бар да објасни своју изјаву дату у емисији „Хоћу да знам“, на „Б92“, да су деведесетих година, у време власти њене партије и ње лично, била честа политичка убиства. Презирући закон, могуће је рећи и тако ужасавајуће озбиљну оптужбу и не морати објаснити ни ко су политичке жртве, ни ко их је убијао, када је сазнала за такве злочине, шта је у вези са тим питањем учинила…

РЕФЕРЕНДУМ НЕЗАВИСНО ОД БЕОГРАДА
Презирући закон, а држећи се политичке воље, власт нема потребу да тражи легитимитет у изборима. Они су нужно зло, а на примеру Космета видимо да нису ни нужни. Говорећи оно што је чула да власнији од ње говоре, госпођа Ђукић-Дејановић је рекла да Космет није у оквиру нашег изборног система, што значи да је ван Устава, а то може само значити да га већ поодавно виде ван ове земље.
Најава одустајања од изласка на изборе није изречена први пут. Када је прошле године Србија ушла у процес пописивања становништва то није био само процес који је показао да нас се све мање рађа, већ и процес који је без икаквог образложења избацио становнике Космета из пописивачких књига, као да нам и држава постаје мања. Како би госпођа Ђукић-Дејановић рекла „ми не можемо потпуно затворити очи пред реалношћу, а она је таква каква је“. Реално је било да је попис могуће спровести у готово половини Космета, на целом северу покрајине и у свим српским енклавама јужно од Ибра. Зато што је пред таквом реалношћу Влада Србије сасвим затворила очи, ми не знамо данас колико има Срба на Космету и свака злонамерност је могућа и дозвољена. Одустајање од пописа за свој циљ има да обезбеди још један аргумент за отказивање избора. Пошто попис није спроведен, и није могуће утврдити колико људи живи на Космету, онда је са разлогом могуће сумњати у бирачке спискове, њихову тачност и веродостојност. Сумња у бирачке спискове води сумњи у изборе и отуда у легитимитет оних који би били изабрани. Од како су Срби одбили да се уклоне са барикада и одбили да пристану да промене реалност по којој су они незаобилазан фактор у решавању косметског питања, власт у Београду упорно покушава да њиховим вођама оспори легитимитет и представи их као уцењиваче и узурпаторе. Ако не буде избора биће лакше разрађивати ову тезу, јер уколико избора буде не треба бити велики зналац да би се са сигурношћу могли прогнозирати резултати избора на Космету. Ниједна општина на северу неће бити у рукама ниједне партије садашње коалиције на власти, баш као што ни јужно од Ибра неће бити ни гласова, ни победе за ДС, СПС, Г17, СПО.
Известан проблем при оспоравању права на изборе Србима на Космету, услед изостанка пописа представља чињеница да је попис бојкотован и отуда и није спроведен у општинама на југу Србије где је већинско становништво албанско. Зато ако би се одустало од избора због изостанка пописа, онда би албанска мањина остала без могућности да има посланике у Скупштини Србије, а то не би прошло тако мирно као што би елиминација неколико десетина хиљада српских гласова са Космета. Као и увек полазећи од сопствених потреба, Власт косметске изборе извлачи из оквира закона, и гура их у политичка питања, настојећи тако да докаже да испуњава један од услова за добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ (без датума отпочињања преговора, наравно), а услов је укидање институција Србије на Космету. Чак ни оваквој власти није баш сасвим комфорно да укине последњу везу са оним што је на Космету остало од суверенитета Србије. Укидање локалних органа власти, судова, центара за социјални рад, просвете, здравствених институција и коначно укидање сваког финансирања свих ових облика постојања државе Србије, било би превише у изборној години.
Зато се мора пронаћи пут који ће испунити захтеве за напуштањем Космета, али бар за неко време одложити јавно и формално признање независности Косова. Баш као што је по сведочењу америчких дипломата у Викиликс депешама, Борко Стефановић молио представнике амбасаде САД-а да одложе признање Косова само до председничких избора, а после како мисле да треба. Зато ако нема избора, не може да буде легалних представника локалне самоуправе, ако њих нема, проблем вакума власти биће превазиђен постављањем начелника из Београда, који ће своју верност дуговати Влади која их поставља, а не народу који их није бирао. Срби на Космету, очврсли и уједињени полугодишњим отпором, нису само научили да граде барикаде већ су схватили да се најпре морају поуздати у себе саме. Поверење народа које су изборили и заслужили представници општина на северу неће тек тако нестати и зато ће одлуком Београда да одустане од избора створити застрашујуће опасан дуализам, поред свих већ постојећих. Они који би у овом сценарију били постављени као стечајни управници општина које би требало полако да престану да буду у облику у којем су сада, дошли би у сукоб са представницима Срба који немају новац и подршку Владе, али зато имају поверење народа. Народа осиромашеног и уплашеног ставом своје земље који им показује да је време да или пристану на оно што Ђукић-Дејановић зове „реалност оваква каква је“, или почну да се повлаче ка централној Србији и напуштају оно што им ни бомбе НАТО-а, ни УЧК нису успели узети. Ништа Србе на Космету не би успело да поколеба и коначно порази од упорног инсистирања Београда да између себе изазивају сукобе и поделе. Уместо да Србима на Космету Влада омогући да бирају и буду бирани, да учествују у преговарачким тимовима као равноправан део, са правом гласа, Влада им поручује да је њихов живот политичко питање које не штити закон, већ воља владара.
„Ми не можемо потупуно затворити очи пред реалношћу“, изјавила је председница Парламента, не трудећи се да нам објасни на шта то затварамо очи, баш као што се није потрудила да нам појасни шта се то, осим власти у Београду, у реалности променило у односу на протекле изборе када су локални избори на Космету били законско, а никако политичко питање. У ишчекивању објашњења остаје нам да чекамо резултате референдума који је и законско и политичко питање, али питање на које одговор неће давати политичари у Београду. Срећа да је тако, да је другачије одговор на питање „да ли сте за прихватање институција Косова“, не би био тако јасан, очекиван и наравно одречан.

[/restrictedarea]