Исповести из сарајевских казамата

Приредила Биљана Живковић

 

Много је потресних, ужасавајућих прича наших Срба страдалника у недавном рату на просторима Босне и Херцеговине, поготово људи и жена који су прошли језиве дане, месеце, године у муслиманским сарајевским логорима. Неке од њих  смо забележили, да се никада не забораве. Уз дужно поштовање према сваком нашем  сународнику који је пролазио сарајевски Матхаузен, био сведок геноцида солдатеске Алије Изетбеговића, али и сваког муслимана који је из неког разлога мрзео Србе, направили смо избор и он ће, према нашем мишљењу, бити својеврстан симбол свих страдалника. У жена, деце, стараца, војника, обичних људи… А било их је много. Много за целу земљу, а камоли за највећу босанску чаршију.
Још једном су Срби своје постојање у историји на поменутим просторима  исписали сопственом крвљу.
Срби Сарајева, без обзира на то да ли су рат провели у муслиманском или српском делу града, страдали су више него у другим крајевима БиХ. Према подацима Института за истраживања српских страдања у 20. веку, у БиХ је страдало око 2,5 одсто српске популације, а на подручју Сарајева преко 5,3 одсто! За непуних седам месеци, од маја до децембра 1992. године, у Сарајеву је убијено више Срба него у току четири године Другог светског рата. Многи гробови никад нису обележени и опојани, многи покојници нису ни сахрањени. Све кости нису извађене из провалија и скривених рака, побацаних из мучилишта за Србе у Алијиним казаматима.
Према списковима на подручју града Сарајева од 1992. до 1995. године убијено је између 7.451 и 8.305 лица српске националности. Али, ако се том броју дода 56 неидентификованих и 29 умрлих непосредно после рата од злостављања и услед повреда насталих у рату, привремен број страдалих Срба у овом граду достиже 8.390. У трагичној судбини Срба у муслиманском делу Сарајева посебно нечовечну и веома сурову улогу су имали затвори и логори којих је, према обнародованим подацима Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права, било 123-126 мучилишта, логора за Србе, Српкиње и српску децу. Многе куће и станови, фирме, институције, подруми, стадиони, у Сарајеву… су били мучилишта и стратишта, и логори и затвори.
Језиви искази су аутентични! Документа су из Државног документационог центра за истраживање ратних злочина Републике Српске против припадника српског народа. А исказа је на стотине, хиљаде…

Убијали, силовали девојке и жене

Алекса Ђурковић (1941), пуних четири деценије живео је у Сарајеву, радио је као инжењер у грађевинском предузећу „Херцеговина“. Од почетка ратних страхота у БиХ био је сведок многих злочина припадника војске и полиције Алије Изетбеговића. Становао је у рату у улици Братства јединства. У његову зграду су долазили снајперисти, пели су се на кров и гађали војнике у касарни, и Србе који су се налазили у брдима

[restrictedarea]

Србима у граду нису дозвољавали никакво организовање. Станар зграде у којој сам живео, Велид Церић из Приједора, пријавио ме је СУП-у да наводим ракете. Упадали су у мој стан пет пута, ништа нису нашли. Десило се да су 20. јуна 1992. године мој син и двоје муслиманске деце играли испред зграде фудбал. Срећом, мој син се попео у стан непосредно пре пада гранате, тако да су посумњали да је то мој сина знао јер је двоје деце било рањено. Био је то разлог да сутрадан ујутру дођу и ухапсе мене и сина. Одвели су нас у СУП, у Ново Сарајево. Потом су нас раздвојили. Чим сам ушао у просторију почео је да ме шамара Хрват Скок, касније сам сазнао да је он син мог комшије Зденка Скока. Оптуживали су ме да наводим гранате, пошто сам становао на 12 спрату. Тукли су ме и псовали ми мајку четничку. Потом су одвезли мог сина Сашу (26) и мене код Јуке Празине на  злогласни стадион „Кошево“. Један војник је пришао и угасио цигарету мом сину на лицу. Наишао је и Јосип Пејаковић и обећао да ће нас заштити, а он је сам чекао да се Празина пробуди. Брзо је завршио код Јуке Празине и од обећања није било ништа. Кад смо ушли код Празине, он је тражио да признамо да смо се повезали са Србима из СУС. Празина нас је сатима држао у ходнику, чекајући какву ће одлуку донети. Поново су нас свезали и одвезли на Алипашино поље. У кафићу „Борселино“ убацили су нас у собу где нас је петорица муслимана тукла, свим и свачим, па и бејзбол палицама. Врло брзо смо нас двојица у крви лежали на поду. После су нас присиљавали да потпишемо папире и дамо изјаве с ким смо сарађивали и ког војводу смо познавали. Терали су ме да једем истопљену свећу. Све што су написали морао сам да потпишем, потом су ми на главу ставили врећу и мене тукли у једној, а мог сина у другој просторији. Изгубио сам сваки осећај бола слушајући синовљеве јауке. Потом су нас убацили у подрум, где је било преко 50 заточених Срба.
Алекса је убрзо сазнао да је у затвор стигао и његов комшија Милош, наводно  са Алексиног списка. Потом су доведени сви Срби из Алексине зграде, под оптужбом да су Алексини сарадници.
Речено им је да сам их ја пријавио, они су поверовали и сав гнев су искаљивали на мени! За нас је најгори био инспектор Сенад Зукановић из Рогатице. Сваке ноћи, правили су „руски рулет“ са нама затвореницима. Убио је Новицу Драшковића пред очима свих затвореника. Мучили су га. Прво су га изабрали за „војводу“, ставили му шубару са кокардом на главу и тукли га док није издахнуо. Сваког дана биран је нови „војвода“.
Алекса Ђурковић говори о страдању једне српске породице А. Б. из Сарајева.
Доведена је комплетна породица, отац, мајка, син и ћерка. Ћерку су силовали пред свим члановима породице и пред нама затвореницима више пута и свакодневно. Јадна девојчица је имала само 16 година! Ту је била и комшиница Рада из моје зграде и њу су силовали пред свима. Рада је имала око 40 година. Био је то затвор мешовитог карактера, са женама и мушкарцима. Десетог дана нашег доласка у затвор извели су из просторије мог сина и мене, а сваки излазак значио је пролазак кроз „коридор“ муслимана који су нас тукли све док не прођемо. Тог дана, после батинања, пустили су нас… Никада нисам сазнао због чега, вероватно је неко интервенисао.
Шести дан по изласку из затвора син је уз помоћ неких Хрвата успео да изађе из Сарајева, обећао је да ће супругу и мене чекати на излазу из Сарајева. Узео сам рентгенске снимке од лекара,  и тако ишао са супругом кроз град говорећи да идем у болницу. Са снимцима сам прошао све контроле, кад смо прошли последњу, хрватску, наишли смо на једног човека који је дошао да превезе неког Србина. Али је преузео нас и превезао нас у Вогошћу. После сам два месеца лежао у болници, поломљена су ми била ребра, имао сам пуно повреда од удараца. За тих ужасних десет дана смршао сам десет килограма.
Пријављен је на Бироу за запошљавање, живе у Приједору од помоћи Црвеног крста, супруга му је у пензији, ћерка је на студијама у Новом Саду, а син је остао на Палама, ради на радију као тонски сниматељ. Изјаву је дао маја 1995. године.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Gde je sada Serz Bramerc? Alija je bio SRBIN |

  2. Avatar

    Hteli islamsku djamahiriju,pa dobili po nosu i sada placu,a rado bi nam jos oteli RSrpsku.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *