Почетна / Документи / Исповести из сарајевских казамата: Ужаси муслиманских логора

Исповести из сарајевских казамата: Ужаси муслиманских логора

Приредила Биљана Живковић

Ратка Ерић из Соколца (1952) је радила у главном граду БиХ у „Радио-телевизији Сарајево“, у Пословодном бироу, све до краја априла 1992. године. Већина Срба који су били запослени у РТВ „Сарајево“ била је принуђена да се повуче са посла и да са породицама потражи спас од надолазећег зла рата, мржње и освете

 

У то време у зграду РТВ-а упадали су „територијалци“, наоружани цивили, најгори олош. Запосели су студио, канцеларије. Више нисам одлазила на посао. Још се могло кретати, па сам отишла у Српски кризни штаб на Добрињу, код старог моста на Лукавичкој цести. Тамо сам остала 20 дана, становала и хранила се по околним кућама.
Крајем маја вратила се у свој стан на Добрињи  и већ сутрадан су је ухапсили.
Дошла су четворица униформисаних, наоружаних људи, припадника ТО БиХ. Чула сам како на ходнику питају: „Ко је Херић?“ Нисам у први мах схватила да траже мене, они су, заправо, додали Х на почетку речи. Наредили су ми да се спремим и пођем са њима. Морала сам пред њима да се пресвучем. У мој стан су упадале комшије, муслимани, мушкарци, жене и радовали се што ме униформисани људи одводе. Нашла сам се веома брзо на углу суседне зграде, где је било још пет наоружаних људи у плавим униформама. Један ме је испитивао са ким сам све разговарала телефоном, а други додао да би ме требало одмах убити. Ту су ми везали очи и одвели ме до неког подрума. Када су ми одвезали очи, приметила сам да се налазим у складишту „Југоекспорта“. Никога нисам тада затекла у тој просторији. Затворили су ме у решеткасти теретни лифт и подигли лифт, да не бих случајно побегла. Ту сам остала две ноћи… Трећег дана су ме довели колима у нови подрум. Затекла сам неколико ухапшених мушкараца. Чула сам јауке и стењање. То место су звали Центром службе безбедности. Везали су ми руке за наслон столице.

[restrictedarea]

Сви су се лажно представљали као Срби, објашњава Ратка.
Помињали су неког Станишића. Био је и неки Зока. Али по нагласку сам схватила да су већина њих муслимани из Санџака. Убрзо је дошао човек који се представио као инспектор Драган из Иванграда. И опет исти нагласак. Када су видели моју пропусницу РТВ-а одмах су ме прогласили новинарком СРНЕ. Оптуживали су ме да су код мене у стану пронашли радио-станицу, ударали гуменим чекићима по коленима, шамарали ме. Тражили ми да им кажем шифре и о чему сам СРНУ извештавала. У том подруму провела сам осам паклених дана. Дешавало се да по два дана ништа нисмо добијали да једемо. Очи су ми биле везане свих осам дана. Једном на кратко су нам одвезали очи, на сат времена, па нам је Данило Станишић скинуо повезе. Тада сам видела деветорицу мушкараца. Била сам једина жена међу ухапшенима. Касније сам сазнала и њихова имена: Бранко Живковић (изашао из затвора) Богослав и Радослав Маринковић, оба из Власенице, старац Ђуро, пуштен је кући, Милош Маловић, Здравко Куљанин, Маринко, Ристо, презимена им се не сећам, све су то били Срби са Добриње.
После су их, објашњава Ратка, преместили у затвор у Добрињи два.
Ту смо затекли Милорада Јањића, оца српског полицајца, био је језиво претучен. Није могао да говори од рана, модрица. После су му поломили обе руке. И нас су тукли. У томе су предњачили неки Туфо, Салко, Зејто Нихад Лагумџија и још двојица. У једном тренутку, крајем јуна у подруму нас је било 60 жена и мушкараца. Сећам се неких. Жика Николић, заставник у пензији, Ранко Скоко, инжењер, Бране Кезунович, стручњак за компјутере, неки Михајловић, директор „Дијаманта“ са женом, проф. Михајловић, старац Илија Кукобат, Драгана Кулина, Мићо Новановић, млад човек, касније је убијен, затим Рајко Станишић, Слободанка Мандић, Слободан Дамјановић, па Срећко, Горан, Жарко. Кроз тортуре у овом подруму прошло је за то време више од стотину Срба. Најстарији је имао око 70 година, а једна бака имала је близу 80 лета, у просеку средовечни и углавном српски интелектуалци. Издвајали су по неког од нас, одводили у предњу просторију и тукли. Сутрадан су наређивали нама женама да са пода бришемо крв. Ноћима су у групама одводили људе на принудан рад. Да копају ровове и извлаче погинуле. Многи се никад нису вратили. Електроинжењер Остојић је тамо сигурно страдао.
Много мученика није преживело мучења у затворима Алијиних зулумћара.
У подруму је био и новинар Милан Радић, није преживео. Јукини „борци“ привели су Розалију, Мађарицу, која је била удата за муслимана, оптужена да је узела новац од Милана Бухе, којим је помогла да пређу у Лукавицу. Управник затвора био је неки стари човек, звали су га Дедо. Више пута ме је звао на разговор, мислим да се презивао Хоџић, приметила сам да говори екавски, висок, крупан, сед, стар око 50 година. Крајем јуна групу од десет мушкараца су издвојили и одвели у бившу касарну „Виктор Бубањ“, нас тридесетак су пробрали и комбијем одвезли у подрум код „Пољоопскрба“. Подрум огроман, складиште, уз ту огромну подрумску и две мање просторије. У одвојеној соби су мучили људе, тако су некако и звали ту собу. Људе су тукли и стражари. Била сам само три дана и мислим у време када је било најтеже. Затвореници су из тих мањих просторија износили понекад и по два леша. Довели си и нове затворенике, њих десетак. Био је то један од затвора Јуке Празине. Неки Кемо је био „управник“. Тај човек ме је испитивао, сви они мучитељи су били у црним комбинезонима. Тукли су нас немилице, присиљавали да певамо неке песме… нас жене су одводили у српске станове да их чистимо и спремамо за муслимане. Неке од несрећница су водили на „туширање“, враћале су се јаднице понижене, после сат времена. Мене је гадно тукао извесни Аско.
Добијали смо једном дневно нешто што се није могло назвати храном. Потом  је 15 људи пуштено кућама. Нас су поново вратили у подрум „Привредне банке“, ту сам затекла Розалијиног мужа Алију и моје две сусетке.
Ни сама не зна како је све страхоте преживела. Нити, како истиче, одакле јој снага да прича о свим злоделима које су им наносили муслиманска војска и полиција, примитивци, сој од којих је и животињски свет племенитији и зна за милост.
Детаљ о томе како је силована једна Српкиња веома је потресан.
Силована је жена у просторијама „Борова“. То су учинила тројица чувара, урлали су на њу, претили да ће јој откинути ножне прсте, пекли је цигаретом по кожи. Врискала је. Потом су у подруму питали заробљене Србе, да ли неко жели сексуално да општи са „четничком курвом“. Срби су били згрожени. Трагедија је што Српкиње о томе не желе јавно да причају и што је у том несрећном рату у БиХ на стотине муслиманских, хрватских криминалаца, силеџија, на овај начин ослобођено сваке одговорности, кривице, судског процеса. И казне!

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ovakve stvari treba svi da procitaju, a ne samo pretplatnici. Redakcijo ,potrudi se.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *