Интернет пиратерија: Нови светски поредак не умире мушки

Пише Миодраг Зарковић

Империја је пре или касније морала да узме у заштиту темеље на којима је настала, па је амерички Конгрес кренуо у фронтални рат са интернет пиратеријом, али је у почетним окршајима вашингтонски режим ипак извукао дебљи крај

Оно што су у „Рату светова“, прослављеном роману Херберта Џорџа Велса, завојевачима са Марса били вируси – практично невидљив, а суштински несавладив противник – данашњој Америци могли би да буду торенти. Јер, као што су технолошки надмоћни Велсови Марсовци успели да поробе људе, али су били сасвим беспомоћни против микроба и бацила, тако је и савремена америчка империја кадра да даљински изведе преврат у овој или оној држави, а ипак не може да се избори са торентима и осталим оруђима интернет пиратерије, која прети да до темеља уруши америчку митологију.
Зато никога не би требало да чуди што се амерички Конгрес у последње време није толико бавио ни Ираком, ни Авганистаном, ни Либијом, ни северним Косметом, колико „борбом против интернет пиратерије“ и „заштитом интелектуалне својине“. После тајних вишегодишњих припрема, о којима се сазнаје све више, амерички законодавци упустили су се у окршај са овом глобалном појавом.
И на самом старту претрпели пораз.

ТИХИ, А НЕЗАДРЖИВИ ПЛАНЕТАРНИ ФЕНОМЕН
Да бисмо схватили шта се све дешавало протеклих недеља по интернет пространствима, можда би требало да се вратимо десетак година уназад, када је глобална мрежа почела да се окреће против својих дотадашњих господара. Тачније, када се на материјалистичка (у ЛДП-у би рекли: реалистичка) начела новог светског поретка устремила њихова стара љубимица, похлепа. Раширеност Интернета је, наиме, почетком овог века довела до тога да обичан свет више није морао да плаћа биоскопску карту или изнајмљивање видео касете како би погледао најновији филм, нити да купује звучне касете и це-деове не би ли се снабдео музиком овог или оног рок састава. Пука повезаност личних рачунара је, уз минималну програмску (софтверску) надоградњу, као последицу имала то да је довољно да један корисник Интернета у свом рачунару поседује одређени запис – филм, песму, фотографију или што год друго у електронском облику – како би тај запис аутоматски постао доступан свима који су у том тренутку прикачени на мрежу. Уколико, примера ради, девојка из Јоханесбурга има у свом рачунару сачувану песму „Ролинг стонса“, пензионер из Пекинга може преко Интернета да повеже свој рачунар са њеним и да наложи својој машини да прекопира циљани запис; у року од неколико минута, зависно од брзине протока даваоца (Јоханесбург) и примаоца (Пекинг), ето Џегеровог хита и у Кини, а да нико није оштећен.
Нико, осим „Ролинг стонса“ и њихових издавачких кућа! У описаној примопредаји, нигде нема власника ауторских права на дотичну песму. Власници тантијема могу да буду сасвим изостављени из тржишног продора њиховог добра ако ли само једна особа купи њихов производ и преведе га у какав употребљив електронски запис, те га онда остави да буде доступан осталим корисницима Интернета.
Стара, добра и потпуно разумљива похлепа убрзо је учинила своје. Људи као људи ће се природно, без обзира на поднебље и порекло, радије одлучити за практично бесплатан примерак омиљеног културног добра, него за његов легалан, самим тим и прописно наплаћен примерак. Сходно томе, интернет пиратерија – како је ова деоба записа широм глобалне мреже убрзо крштена – муњевито је узела маха и већ средином протекле деценије израсла у тихи, али незадрживи планетарни феномен. Напречац су се појавили интернет портали који напредним претрагама олакшавају корисницима да по непрегледним електронским беспућима пронађу садржај који их занима (међу њима је можда и најпопуларнији шведски „Тhe pirate bay“, односно, у преводу на српски, „Гусарски залив“). Убрзо за њима стигли су и гигантски сервери, који су почели да складиште све расположиве записе до којих могу да дођу (тачније, све записе које би им неко, било који корисник, поверио на складиштење), па су постали изузетно омиљено одредиште јер су, у претходно описаном примеру, потпуно заменили „Јоханесбург“, тј. постали су адреса где просечан корисник може пронаћи већину записа за којима трага и онда их преузети одатле у било које доба дана („Јоханесбург“ може да се искључи са мреже и тако прекине пренос записа, али су ови сервери непрестано активни) и увек по максималном протоку.
(Међу овим серверима, у последњих неколико година издвојио се „Мегааплоуд“, чије је недавно затварање и покренуло напад интернет пирата из целог света на америчку власт).
Очекивано, једнаком брзином стекла је интернет пиратерија и своје противнике, махом постављене по компанијама задуженим управо за стваралачка права, тј. интелектуалну својину. Они, наравно, нису били спремни на то да немо посматрају како им опада продаја биоскопских карата, музичких албума, телевизијских претплата и свега другог од чега живе. Непрестано су у јавности, нарочито у медијима, покретали питање законитости интернет пиратерије и позивали што надлежне да пиратерији стану за врат, што крајње кориснике да јој не подлежу.
Ови други су се, нормално, скоро сасвим оглушили о позиве и наставили да културне и забавне садржаје, сличне онима које су претходни нараштаји плаћали, преузимају један од другог без икакве надокнаде. Занимљиво је, међутим, да су и они први, надлежни, до скоро деловали потпуно незаинтересовани за то да решавају невоље власника интелектуалних својина. Веровало се да ни сами нису уверени у незаконитост интернет пиратерије: јер, како су заговорници пиратерије често истицали, који би то законски пропис могао или смео да брани крајњем купцу да са робом коју је платио ради што год хоће, па и да је дели са пријатељима, па и да је даље поклања, па и да је похрани у свој рачунар прикачен на Интернет одакле ће, чак и независно од његове воље или одобрења, моћи да је преузимају небројени милиони. Веровало се, такође, да надлежни исто тако нису спремни да се замерају небројеним милионима, нарочито у светлу „ничим изазване“ економске кризе. Деловало је, стога, да је млеко просуто и да га више ништа не може сакупити назад у флашу.

ОТПОР „ХИПНОТИСАНЕ ГОМИЛЕ“

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну