Интернет пиратерија: Нови светски поредак не умире мушки

Пише Миодраг Зарковић

Империја је пре или касније морала да узме у заштиту темеље на којима је настала, па је амерички Конгрес кренуо у фронтални рат са интернет пиратеријом, али је у почетним окршајима вашингтонски режим ипак извукао дебљи крај

 

Оно што су у „Рату светова“, прослављеном роману Херберта Џорџа Велса, завојевачима са Марса били вируси – практично невидљив, а суштински несавладив противник – данашњој Америци могли би да буду торенти. Јер, као што су технолошки надмоћни Велсови Марсовци успели да поробе људе, али су били сасвим беспомоћни против микроба и бацила, тако је и савремена америчка империја кадра да даљински изведе преврат у овој или оној држави, а ипак не може да се избори са торентима и осталим оруђима интернет пиратерије, која прети да до темеља уруши америчку митологију.
Зато никога не би требало да чуди што се амерички Конгрес у последње време није толико бавио ни Ираком, ни Авганистаном, ни Либијом, ни северним Косметом, колико „борбом против интернет пиратерије“ и „заштитом интелектуалне својине“. После тајних вишегодишњих припрема, о којима се сазнаје све више, амерички законодавци упустили су се у окршај са овом глобалном појавом.
И на самом старту претрпели пораз.

ТИХИ, А НЕЗАДРЖИВИ ПЛАНЕТАРНИ ФЕНОМЕН
Да бисмо схватили шта се све дешавало протеклих недеља по интернет пространствима, можда би требало да се вратимо десетак година уназад, када је глобална мрежа почела да се окреће против својих дотадашњих господара. Тачније, када се на материјалистичка (у ЛДП-у би рекли: реалистичка) начела новог светског поретка устремила њихова стара љубимица, похлепа. Раширеност Интернета је, наиме, почетком овог века довела до тога да обичан свет више није морао да плаћа биоскопску карту или изнајмљивање видео касете како би погледао најновији филм, нити да купује звучне касете и це-деове не би ли се снабдео музиком овог или оног рок састава. Пука повезаност личних рачунара је, уз минималну програмску (софтверску) надоградњу, као последицу имала то да је довољно да један корисник Интернета у свом рачунару поседује одређени запис – филм, песму, фотографију или што год друго у електронском облику – како би тај запис аутоматски постао доступан свима који су у том тренутку прикачени на мрежу. Уколико, примера ради, девојка из Јоханесбурга има у свом рачунару сачувану песму „Ролинг стонса“, пензионер из Пекинга може преко Интернета да повеже свој рачунар са њеним и да наложи својој машини да прекопира циљани запис; у року од неколико минута, зависно од брзине протока даваоца (Јоханесбург) и примаоца (Пекинг), ето Џегеровог хита и у Кини, а да нико није оштећен.
Нико, осим „Ролинг стонса“ и њихових издавачких кућа! У описаној примопредаји, нигде нема власника ауторских права на дотичну песму. Власници тантијема могу да буду сасвим изостављени из тржишног продора њиховог добра ако ли само једна особа купи њихов производ и преведе га у какав употребљив електронски запис, те га онда остави да буде доступан осталим корисницима Интернета.
Стара, добра и потпуно разумљива похлепа убрзо је учинила своје. Људи као људи ће се природно, без обзира на поднебље и порекло, радије одлучити за практично бесплатан примерак омиљеног културног добра, него за његов легалан, самим тим и прописно наплаћен примерак. Сходно томе, интернет пиратерија – како је ова деоба записа широм глобалне мреже убрзо крштена – муњевито је узела маха и већ средином протекле деценије израсла у тихи, али незадрживи планетарни феномен. Напречац су се појавили интернет портали који напредним претрагама олакшавају корисницима да по непрегледним електронским беспућима пронађу садржај који их занима (међу њима је можда и најпопуларнији шведски „Тhe pirate bay“, односно, у преводу на српски, „Гусарски залив“). Убрзо за њима стигли су и гигантски сервери, који су почели да складиште све расположиве записе до којих могу да дођу (тачније, све записе које би им неко, било који корисник, поверио на складиштење), па су постали изузетно омиљено одредиште јер су, у претходно описаном примеру, потпуно заменили „Јоханесбург“, тј. постали су адреса где просечан корисник може пронаћи већину записа за којима трага и онда их преузети одатле у било које доба дана („Јоханесбург“ може да се искључи са мреже и тако прекине пренос записа, али су ови сервери непрестано активни) и увек по максималном протоку.
(Међу овим серверима, у последњих неколико година издвојио се „Мегааплоуд“, чије је недавно затварање и покренуло напад интернет пирата из целог света на америчку власт).
Очекивано, једнаком брзином стекла је интернет пиратерија и своје противнике, махом постављене по компанијама задуженим управо за стваралачка права, тј. интелектуалну својину. Они, наравно, нису били спремни на то да немо посматрају како им опада продаја биоскопских карата, музичких албума, телевизијских претплата и свега другог од чега живе. Непрестано су у јавности, нарочито у медијима, покретали питање законитости интернет пиратерије и позивали што надлежне да пиратерији стану за врат, што крајње кориснике да јој не подлежу.
Ови други су се, нормално, скоро сасвим оглушили о позиве и наставили да културне и забавне садржаје, сличне онима које су претходни нараштаји плаћали, преузимају један од другог без икакве надокнаде. Занимљиво је, међутим, да су и они први, надлежни, до скоро деловали потпуно незаинтересовани за то да решавају невоље власника интелектуалних својина. Веровало се да ни сами нису уверени у незаконитост интернет пиратерије: јер, како су заговорници пиратерије често истицали, који би то законски пропис могао или смео да брани крајњем купцу да са робом коју је платио ради што год хоће, па и да је дели са пријатељима, па и да је даље поклања, па и да је похрани у свој рачунар прикачен на Интернет одакле ће, чак и независно од његове воље или одобрења, моћи да је преузимају небројени милиони. Веровало се, такође, да надлежни исто тако нису спремни да се замерају небројеним милионима, нарочито у светлу „ничим изазване“ економске кризе. Деловало је, стога, да је млеко просуто и да га више ништа не може сакупити назад у флашу.

ОТПОР „ХИПНОТИСАНЕ ГОМИЛЕ“

[restrictedarea]

Крајем прошле и почетком текуће године, међутим, Представнички дом америчког Конгреса покушао је да угура млеко назад. Октобра 2011. године тексашки конгресмен Ламар Смит поднео је законски предлог, од „миља“ назван „СОПА“ (акроним од енглеског Stop Online Piracy Act), а подржало га је 12 његових колега, и то из обе америчке странке, републиканске и демократске. Према том предлогу, држава добија право не само да кажњава интернет центре – портале и сајтове – који по својим интернет страницама каче културне и забавне садржаје за које немају ауторска права, већ и све оне који са таквим центрима послују, што значи оглашиваче, предузећа за платни промет, па и снабдеваче интернетом („провајдере“). Укратко, овај законски предлог је ретко суров према наводним прекршиоцима, утолико што у прекршиоце убраја изузетно широк круг пословних и друштвених чинилаца, са циљем да изолује и остави на цедилу непослушне интернет центре тако што ће заплашити све њихове потенцијалне партнере.
Е ту је онда дошло до нечега са чим се званична Америка сусрела и у Републици Српској, и на северу Космета, и по гудурама Авганистана: отпора. Чак зачуђујуће снажног отпора. Иста она „хипнотисана гомила“ са Запада која је пре четири године, бескорисно гунђајући, немоћно посматрала како државни апарат новцем пореских обвезника плаћа астрономске дугове бахатих берзанских шпекуланата, сада више не делује немоћна. Људи који се нису удруживали ни у какве покрете отпора док су их отпуштали, смањивали им плате и заплењивали станове, сада су одједном спремни на устанак само зато што ће им бити ускраћена бесплатна копија последње филмске будалаштине Џорџа Клунија (америчког, не овог нашег) или најновије кревељење Џастина Тимберлејка.
На први поглед, то пркоси разуму, али, у суштини, ипак је реч о логичном следу ствари. Најкасније са Лењиновом занесеношћу филмом, који је он схватао као средство за дресирање народних маса, режими широм света увидели су да су у масовној, касније названој поп култури, добили савршено, орвеловско оружје за контролисање најширих слојева друштва. По употребама и злоупотребама поп културе непобитно предњаче Сједињене Државе, првенствено преко Холивуда, тј. „фабрике снова“, и преко комерцијалне музичке сцене (где им је утицај истовремено и ограничен и појачан британском музичком сценом, која егзистира на истом, енглеском језику). Не без разлога, савремени филмови, серијали и музички правци често се обједињено називају изразом „индустрија забаве“.
У западним државама сада су нараштаји одрасли на холивудским акцијама и рокенролу или хип-хопу, за разлику од старијих поколења никад до краја навикнутих на филмске и музичке новотарије, сада већ и биолошки бројнији. Млађи нараштаји су, једноставно, од најмањих ногу били учени да глорификују квазиствараоце сумњивих даровитости, попут Спилберга, Скорсезеа или Алмодовара; да негују завист и пожуду према накинђуреним, извештаченим, извиканим и психички лабилним забављачима, као што су Мадона, Мајкл Џексон, Бритни Спирс, Ејми Вајнхаус; да у прелако зарађеним милионима Арнолда Шварценегера, Бруса Вилиса, Тома Круза, Џулије Робертс, Џенифер Лопез, Принца, браће Галагер, Ријане, не виде ништа лоше већ, штавише, да набројане појединце и хиљаде њихових надмених колега и колегиница доживљавају као некакве уметнике, као узоре и примере којима би требало тежити.

„ПИРАТИЗУЈТЕ КОЕЉА“
Можда је од Интернета, на самим његовим зачецима, било очекивано да опијеност најширих маса бестидним медиокритетима само појача. Али, десило се нешто неочекивано: Интернет је са наведеном пиратеријом управо подрио индустрију забаве и то тако што је начео њен индустријски аспект. Да би индустрија живела, напросто, неопходан јој је прилив новца, а интернет пиратерија је прилив у великој мери пореметила.
Индустрија је годинама покушавала да вештачки одржава „социјално благостање“ у својим круговима: приметићете да хонорари филмских и музичких звезда нису опадали (или су опадали минимално), упркос томе што су се приходи њихових послодаваца неминовно суновратили током прошле деценије. Тај податак можда упућује на закључак да цела индустрија и није била постављена на здравим економским основама, као што се често хвалила, већ на скривеним, друштвено-политичким темељима, поново сличним орвеловским идејама. Ипак, више ни за такво стање није било простора и кондиције, па се крајем 2011. године амерички режим директно сврстао на страну уздрмане индустрије, покушавајући да је спасе суровим законским решењем.
Сурово или не, законско решење може на први поглед да делује оправдано и неопходно. Интернет пиратерија, ма колико била благонаклона према народним масама, свеједно представља неку врсту крађе интелектуалне својине, зар не?
Па, не баш. Из простог разлога што су ови који данас кукају да им се краде њихова интелектуална својина, до моћи, средстава и утицаја дошли такође крађом и отимачином.
Зачудо, некада је крађа била сасвим примитивна и стихијска, много гора него озлоглашена интернет пиратерија. Поменути сајт „Гусарски залив“ средином јануара је окачио саопштење у којем подсећа на почетке Холивуда: пре стотинак година филмаџије су се докопале Калифорније бежећи са источне обале САД-а, где су биле примораване да плаћају надокнаде проналазачком магнату Томасу Едисону, на име коришћења камера, целулоида и осталих технолошких стварчица које је Едисон био завео као своје патенте; тек у предграђу Лос Анђелеса успели су да умакну дугачким Едисоновим рукама и зато су „фабрику снова“ створили тамо, а не у Њујорку где су првобитно били сконцентрисани.
Крађом би могло да се сматра и проналажење инспирације у књижевним и музичким делима великана из прошлости (а често и није реч о инспирацији, већ о дрском преписивању) – како би Достојевски, Чајковски, Бетовен или Шекспир могли да наплате своја ауторска права?!
Исто тако, под превару би се могло подвести и одсуство било какве друштвене одговорности савремених „уметника“, о чему можда понајбоље сведочи пример Хантера Адамса, америчког лекара познатог по надимку Закрпа и по надљудској бризи за најугроженије и најсиромашније слојеве друштва, којима је пружао и обезбеђивао медицинску помоћ углавном о свом трошку. О његовом животу и раду 1998. године снимљен је филм „Закрпа Адамс“, са чувеним комичарем Робином Вилијамсом у насловној улози. Хантер Адамс је када је одгледао филм изјавио:
„Вилијамс је четири месеца опонашао мене, и то површно, за шта је добио 21 милион долара, а од тога није дао ни десет долара за моју болницу отворених врата. Закрпа Адамс, права особа, дала би, када би имала Робинове паре, свих 21 милион отвореној болници, у држави у којој 80 милиона људи нема здравствену заштиту.“
Речит је био и бразилски писац Паоло Коељо, можда и речитији него у својим књигама, када је дигао глас против закона против пиратерије. Ово је, 20. јануара, Коељо написао на свом блогу:
„У некадашњем Совјетском Савезу, касних педесетих и шездесетих, многе књиге које су доводиле у питање политички систем кружиле су приватним круговима у облику фотокопија. Њихови аутори нису од тога никада зарадили ни цвоњка на име тантијема. Напротив, били су прогањани, блаћени по званичној штампи, и протеривани у злогласне сибирске гулаге. Ипак, настављали су да пишу. Зашто? Зато што су морали да поделе са светом оно што су осећали. Од јеванђеља до политичких манифеста, литература је дозвољавала идејама да се крећу и чак мењају свет.“
Пошто је овим, врло прецизним примером, направио јасну разлику између уметника (оних којима је битно да се изразе, а ни не размишљају о надокнади) и забављача (оних којима је увек на памети првенствено зарада), Коељо је позвао „пирате свих земаља“ да се уједине и пиратизују све што је икада написао. Образложио је то податком да његовим књигама није опала продаја, упркос томе што се пиратске копије могу наћи на разним странама, а чак их и он сам нуди за бесплатно преузимање на свом сајту „Пиратизујте Коеља“.
„Пиратизовање може да послужи као начин да се упознате са радом неког уметника. Ако вам се допадају његове или њене идеје, пожелећете и да их имате у кући; доброј идеји није потребна заштита. Све остало је или похлепа, или глупост“, закључује Коељо.

САВРЕМЕНЕ ДВОРСКЕ ЛУДЕ
У крајњем случају и уредници „Гусарског залива“ су у свом писму појаснили да нису против тога да ствараоци добијају надокнаду за своја дела, али да у постојећем систему више од 90 одсто прихода не иде самим ствараоцима, већ посредничким и маркетиншким компанијама.
Суштински проблем и јесте у постојећем систему, који почива на инфантилности становништва, залуђеног којекаквим медиокритетима и њиховим испразним „уметностима“. Оног часа када је становништво престало да будаласто финансира савремене дворске луде и, захваљујући технолошком напретку, окренуло се дељењу добара, почео је систем незадрживо да се урушава. Потези америчких власти можда су само очајнички трзаји најзад долијале звери, која је у последњих стотинак година од планете направила смртоносни луна-парк.
Чак ни очај их, међутим, није навео на то да иду до краја. Суочени са акцијама хакера удружених под називом „Анонимни“, који су протеклих недеља извршили компјутерске нападе на политичке и финансијске центре моћи САД-а, и са протестним деловањима многобројних интернет гиганата („Википедија“ је замрзла свој рад на један дан, а „Гугл“ је сакупио седам милиона потписа на својој петицији против „СОПА“), амерички законодавци за сада су повукли законски предлог, при чему се још не зна да ли ће и када он уопште бити стављен на гласање. Чак су и неки конгресмени који су били међу потписницима законског предлога, сада најавили да ће гласати против њега. Мада са Американцима никада нисте начисто да ли је реч о још једној вешто пласираној представи за јавност, ипак се стиче утисак да је вашингтонски режим изгубио прву битку у покушају, вероватно узалудном, да систем врати на стање од пре 10 или 15 година.
(Пошто никада и нису били познати као часни губитници, Американци су узвратили тако што су укинули напред наведени сервер „Мегааплоуд“ и ухапсили његовог власника Кима Шмица. Али, с обзиром на то да је Ким Шмиц живи доказ да ни пирати нису оперисани од холивудског шарлатанства – живео је у вили вредној преко 20 милиона долара, пуној оружја и баснословно вредних старих аутомобила – можда Шмицово хапшење и није толики ударац пиратском покрету, колико би се рекло на први поглед).
Из рукава је извучена и „Акта“ (скраћеница од Anti-Counterfeiting Trade Agreement), међународни споразум наводно усмерен против кривотворења и направљен како би тзв. „борба против пиратерије“ добила потпору у међународном праву. „Акту“ су октобра прошле године потписале САД, Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Јужна Кореја, Сингапур, Мароко и Јапан. Јануара ове године, „Акта“ се нашла и пред Европским парламентом, праћена политичким притиском као преписаним из сарадње Хашког трибунала са београдским режимом. Парламентарцима ЕУ је, наиме, било подељено писмо холивудских лоби група (њих двадесетак), у којем се позивају да гласају за „Акту“, јер ће у супротном „ЕУ ослабити позиције које ужива код својих међународних трговинских партнера“!
Послушна као и обично, Европа је била на корак од тога да прихвати „Акту“ – споразум су већ ратификовале 22 чланице – када је група посланика ЕУ стопирала процедуру тако што је званично затражила да Европски суд правде оцени „Акту“ и утврди да ли споразум угрожава права потрошача и још неке законе. Американци су, очекивано, истог часа појачали притисак, али је предах био добродошао противницима „Акте“, који су напречац организовали разноразне облике протеста: у Стокхолму се, рецимо, на минус 20 степени окупило више од хиљаду људи на уличним демонстрацијама против „Акте“, док је у Пољској Влада, суочена са незабележеним противљењем јавности, била приморана да се предомисли и одустане од намере да ратификује споразум.
Европски медији процењују да јавно мњење Старог континента деценијама није било оволико спремно на организовани отпор, због чега се све мање верује да ће „Акта“ бити верификована. Хелена Дрновшег Зорко, словеначка амбасадорка у Јапану, која је у име Словеније, тј. љубљанског Министарства спољних послова, потписала „Акту“, свега недељу дана касније извинила се словеначкој јавности због тог чина – када су словеначки политичари почели да се извињавају, можете и сами да закључите колико је стање озбиљно и узаврело. Ипак, ни Вашингтон сигурно није исцрпео своје методе „убеђивања“, тако да су оба могућа исхода и даље у игри. Што је сасвим логично: у игри је, једноставно, превелики улог, па од владајућих страшила Новог светског поретка никако не би требало очекивати да од својих наума, које Џон Пилџер врло прецизно описује као „рат против демократије“, одустану већ на првој препреци. Чак и ако је та препрека већа него што се наслућивало на основу досадашњег искуства.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar
    Politicki svesni

    Dragi prijatelji,

    Danasnji dan moze biti dan spasavanja interneta i slobode informisanja u celom svetu.
    Kongres USA je spreman da donese zakon koji dozvoljava USA da korisnicima interneta cenzurisu pristup ma kom sajtu u celom svetu. Ali, nakon sto je Bela Kuca primila snaznu peticiju koju je potpisalo 1,25 miliona ljudi, ona je istupila protiv ovog zakona sto je, zajedno sa javnim pritiskom koji je dosegao tacku kljucanja, dovelo do toga da su i neki od pristalica ovog zakona promenili svoju stranu. Protest koji je zapocela Wikipedia prerastao je u javnu kampanju koja, zbog svog globalnog znacaja, zauzima mesto u samom vrhu svetskih vesti.
    Mracne snage koje stoje iza cenzure sada ponovo pokusavaju da ozive predlog ovog zakona. Ako bi ovaj zakon bio usvojen, sloboda informisanja i izrazavanja mogla bi biti veoma ugrozena, cak se naci u rangu zemalja poput Saudijske Arabije. Takozvani “The Stop Online Piracy Act” (SOPA) and “PROTECT IP Act” (PIPA), navodno kreirani u druge svrhe, zapravo dopustaju mogucnost da svakome od nas budu blokirani pristupi, cak i sajtovima kao sto su “Youtube”, “Google”, “Facebook” i ostali. Promena strane Bele Kuce, nasa globalna kampanja, kao i rastuci pritisak javnosti, prisiljava Kongres da odustane od napora za uspostavljanje ovog zakona. Senator Cardin koji je bio ko-sponzor ovog zakona, najavio je da ce licno glasati protiv njega! Sest istaknutih clanova Republikanske stranke predalo je pismo sa zahtevom za odlaganje ovog zakona. Sada je sporan glas Donjeg Doma. Pre svega nekoliko dana, receno nam je da nije moguce zaustaviti talas koji je pokrenuo ovu cenzuru, ali sada situacija kulminira i -zvuci neverovatno, ali – mozemo pobediti! Potpisite ovu peticiju da bismo zajednickim snagama sacuvali internet i prosledite je svima.

    Hajde da ovaj predlog i cenzuru koja se njime namece, zauvek sahranimo danas stavljanjem svog glasa na peticiju. Kliknite na postavljeni link da biste dali svoj doprinos zajednickim naporima za ocuvanje slobode informisanja na Internetu.

    http://www.avaaz.org/en/save_the_internet_action_center_b/?tta

    Cak, iako ste vec potpisali ovu peticiju, mozete odluciti da ukljucite vase prijatelje sa nekih od drustvenih mreza, za sta cete pronaci ponudjene opcije na istom mestu.
    Tekst ovog komentara mozete prekopirati i poslati u vidu e-mail-a vasim prijateljima. Za dalje prosledjivanje koristite opciju “forward”. Ovaj zakon moze imati globalne posledice. Sto vise nas se prikljuci – jaci smo. Postanite potpisnik jos danas.

    Zahvaljujemo na ucescu.

    Dear friends,

    Today could be the day we save the free Internet.
    The US Congress was poised to pass a law allowing the US to censor access to any website around the world. But after we delivered our 1.25 million strong petition to the White House, it came out against the bill and with public pressure at boiling point even some bill backers are switching sides. Now, the Wikipedia led blackout protest has rocketed the public campaign to the top of the news.
    We are turning the tide. But the dark forces of censorship are trying to revive the bill right now. Let’s bury it for good today. Click to sign this emergency petition to save the Internet now and if you’ve signed already, to email, call, Facebook, and tweet Congressional and corporate targets. Then send this to everyone:

    http://www.avaaz.org/en/save_the_internet_action_center_b/?tta

    The bill would make the US one of the worst Internet censors in the world — joining the ranks of countries like China. The Stop Online Piracy Act (SOPA) and PROTECT IP Act (PIPA) would allow the US government to block any of us from accessing sites like YouTube, Google, or Facebook.
    We got the White House to switch sides and now our global campaign and the growing public pressure is forcing Congress to abandon the bill. Last weekend Senator Cardin, who cosponsored the legislation, announced he will vote against it! Then six prominent Republicans penned a letter requesting that the bill be shelved. Now the lower house vote is reportedly on ice.
    Just days ago we were told it was impossible to stop the corporate censorship cabal, but now this is at a tipping point and amazingly we could win! Let’s stop the dark forces of censorship today. Sign this emergency petition to save the internet now and forward it to everyone:

    http://www.avaaz.org/en/save_the_internet_action_center_b/?tta

    This US legislation could infringe on all of our freedoms. But if we win, we will show that when people unite with one voice from all over the world we can stop the abuse of power anywhere. We have brought this bill back from the brink. Now, if we amplify our voices today, we can put an end to the most powerful Internet censorship threat that the world has ever seen.

    With hope,

    Dalia, Ian, Alice, Ricken, Diego, David, and the Avaaz Team

    Sources:

    White House statement:
    https://secure.avaaz.org/whitehouse_internet_statement

    Wikipedia joins web blackout in Sopa protest (BBC):
    http://www.avaaz.org/bbc_sopa_wikipedia

    American Censorship’s fact sheet on SOPA:
    http://americancensorship.org/infographic.html

    Everything you need to know about Congress’s online piracy bills in one post (Washington Post):
    http://www.washingtonpost.com/blogs/ezra-klein/post/everything-you-need-to-know-about-congresss-online-piracy-bills-in-one-post/2011/12/16/gIQAz4ggyO_blog.html

    SOPA and PIPA sponsors caving in to opposition (Talking Points Memo):
    http://idealab.talkingpointsmemo.com/2012/01/sopa-and-pipa-sponsors-caving-into-opposition.php

    White House will not support SOPA, PIPA (Huffington Post):
    http://www.huffingtonpost.com/2012/01/14/white-house-sopa-pipa_n_1206347.html

    Controversial online piracy bill ‘shelved’ until consensus is found (The Hill):
    http://thehill.com/blogs/hillicon-valley/technology/204167-sopa-shelved-until-consensus-is-found

    Thank you for taking action to save the Internet.

    Now please help amplify the impact of this campaign. The US Senate is scheduled to vote on the bill in just 6 days — the more of us join, the more powerful it becomes! Send the email below to friends and family, and post this link on your Facebook wall.

    http://www.avaaz.org/en/save_the_internet_action_center_b/?tta

    Thanks again for your help,

    The Avaaz team

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *